Патријарх, лидери и остатак Србије

sahrana-patrijarha-pavla-479

Није то био неки лош афоризам, нити црни хумор. Један од најугледнијих српских уметника изјавио да је последњи пут осетио дубоки оптимизам за наше друштво на једној сахрани. И док су пријатељи остали затечени, размишљајући какав би то излив сарказма могао да следи, уметник је објаснио да је тај оптимизам осетио на сахрани патријарха Павла јер се тада последњи пут више од пола милиона људи окупило око једне чисте, поштене, неупитне ствари.

Највећи скуп људи који верују у оног који верује, у тихог, смиреног човека у веома бучној, немирној земљи, као да је био нека врста великог јавног часа мирне, пристојне Србије. А тај скуп као да је показивао да у једном смлаћеном и осрамоћеном систему ипак постоји морална конструкција која некако држи на окупу и располућене делове државе, одметнуте партије и интелектуалне елите у којима, изгледа, има више острашћености него мисли. Човек који је водио три деценије највећу и најстарију српску институцију оставио је својим наследницима један сат и будилник, али је изгледа доста задужио остатак Србије, иако никоме није дао ни посао, ни ауто, ни пословну комбинацију. Био је изузетно популаран, иако је од свих јавних личности био најмање присутан у медијима, а његово понашање је било сушта супротност од онога што свемоћни пи-ар магови, медијски консултанти и остали власници звучних титула, на које се лакше лепе цифре него идеје, саветују политичким лидерима и бахатим тајкунима – није одговарао на разне увреде, није ширио оптимизам, а светла будућност за њега почињала је на оном свету који готово сваки смртник жели да избегне или да што више одложи.

Можда је зато и мали свети човек постао нека врста дискретне негације политичке, економске, интелектуалне елите, која деценијама покушава да завлада масама, али да, истовремено, с њима има што мање додирних тачака. А најбоље би било када би се сретали само на дан избора или на дан уплате. То успутно ниподаштавање народа, који се обично описује као пук, светина или бесловесна, хипнотисана гомила, јесте постало део неке обавезне вежбе префињених интелектуалаца који су истински несрећни што морају да живе у оваквој земљи, а нико у том напредном свету не разуме њихову прогресивност, нити шта би све њихови умови могли да дају. На крају његовог пута на овом свету, у Београду је истовремено одата почаст ономе што је свако од присутних научио у својој породици, али је патријарх успео да стави у две једноставне речи, које су више биле молба него упозорење – будимо људи. Те речи су, наравно, одавно постале саставни део разних скечева, вицева, подсмеха, али није јасно да ли су за ауторе пошалица те речи сувише баналне или тешко оствариве.

Које су то идеје око којих може да се окупи данашње друштво, осим идеје да се казни политички противник? И шта би то племенито, неспорно могло да покрене нешто што се зове држава у 15. години транзиције ? Национални интереси, Европа, праведно или социјално друштво, друштво благостање – шта је од тих појмова данас најмање смешно? Или је можда боље да се ујединимо око неког лидера који би већ знао да узме онолико европских вредности колико му дају, подношљиве количине националних интереса и те социјалне и остале правде, ако се баш мора.

Фото: Телеграф.рс
Фото: Телеграф.рс

Читава плејада српских лидера долазила је на власт на таласу огромних народних очекивања, али би убрзо након њиховог пада остало нејасно да ли су они постали српски владари зато што су им људи веровали или се, једноставно, само желели да казне њихове претходнике. Иако данас знатан број интелектуалаца тврди да је први постокомунистички лидер, Слободан Милошевић, дошао на власт у некој врсти партијског пуча, уз помоћ Војске, медија, САНУ или СПЦ, има сасвим солидних индиција да су ту извесну улогу играли и грађани. Осим ако они скупови на Газиместану или по остатку Србије нису били нека врста фотомонтаже. Као на фотографијама из Стаљиновог доба, тако су разни симпатизери и сарадници одлучили да се избришу из Милошевићеве околине, да би на крају и сама његова партија једину везу с оснивачем и неприкосновеним лидером имала тако што се на сајту помиње да је на првом конгресу за председника изабран за председника.

Изгледа парадоксално, али последњи чувар те, условно речено, државотворне стране Милошевићеве политике био је Војислав Коштуница, који је обележио почетак 21. века у Србији и послао Милошевића у историју. Иако је био једини опозициони лидер који током деведесетих није правио никакве дилове с режимом, а његова странка једина која није од Кертеса добила као знак пажње неки луксузни ауто заплењен на царини, то накнадно везивање за Милошевићева је, уз озбиљни ангажман западних амбасада и њихових медијских предрадника, доста допринело да странка остане испод цензуса а сам Коштуница напусти политику.

Нема још озбиљних социолошких истраживања око политичког феномена Бориса Тадића, који је два пута биран за председника и неколико година био суверени владар свих политичких збивања, да би данас био један од лидера који је једва успео да уђе у парламент, али зато улаже велике напоре да на наредним изборима не успе ни у томе. Тадић је био отац великог споразума о националном помирењу демократа и социјалиста, али се тај споразум заправо удавио у читавом низу корупционих афера, у једном савршеном клептократском пројекту у којем је нестало неколико банака, бар милијарду евра пореских обвезника, али одговорност за тај криминал прве врсте није никада доведена до краја.

На крају досовске владавине, у лето 2012, грађанима Србије могло је већ да буде јасно како је за 12 година Милошевићеве владавине читав корпус националних, конзервативних постао дубоко компромитиван, као и да се читава европска, реформска политика од октобарске револуције до Тадићевог пораза на изборима истински осрамоћена у таласу беспризорних, криминалних афера.

На том таласу политичких компромитација настао је и нови феномен Александра Вучића, којег је бизнисмен Милан Беко пре неколико месеци описао као највећу српску инвестицију. Његов главни успех настао је на обрачуну с финансијско-политичком картелом из бившег режима или на потреби грађана да казне све претходне власти, али је остало нејасно шта ће читава галерија најспорнијих кадрова из ДС-а или Динкићеве покојне партије у редовима нове власти. Тако је Србија остала земља у којој има стотине политичких партија и ниједну политику. Није, наравно, Србија једина земља у којој су идеологије постале само рекламне платформе за успешну продају аутомобила, апартмана и туђе нафте, али јесте једина земља у којој живимо. Само што је у њој идеологија постала платформа за продају рекламних агенција а не производа.

Аутор: Батић Бачевић
Извор: Политика

 

Напиши коментар