Потпуковник Лука Николић приредио изложбу за сведочанство о српским војницима у северној Африци


Потпуковник Лука Николић
Потпуковник Лука Николић

Неуморни потпуковник Лука Николић приредио изложбу „Србија памти Бизерту” која плени велику пажњу публике у градовима у којима је до сада представљена.

„Србија памти Бизерту” већ више од четири месецаплени велику пажњу у Београду, Нишу, Осечини и Ваљеву, а сигурно ће у Лозници, Бајиној Башти и у другим местима заинтересованим да виде поставку чији је аутор Лука Николић, потпуковник у пензији.

Не чекајући да надлежни формулишу 2014. „возни ред” обележавања 100-годишњице Великог рата, осведочен у традиционално неразумевање њихових представника док је писао монографију „Србијо, мајко и маћехо”, коју је објавио 2010, потпуковник Николић је прионуо на посао и сачинио сликовни сажетак своје монографије.

На 45 паноа представио је 87 фотографија, илуструјући истину о делу државе Србије која се нашла у егзилу на просторима француске северне Африке између 1916. и 1919. године. Мада је с Бизертом у средишту то била најдубља могућа, не само санитетска него и војна позадина Србије у Великом рату, ову истину је, на жалост, готово сасвим прекрио песак заборава.

Све је почело 9. јануара 1916. када је после „Албанске голготе”, на сигурно тло у Бизерту, француска крстарица „Виктор Иго” довезла први српски војни транспорт. План је предвиђао да се рањени и изнемогли српски војници лече и опорављају негде у дубинама Сахаре, али је адмирал Емил Гепрат игнорисао заповест своје Врховне команде: „То је немогуће, морају се барем за прво време сместити под кров”. Због ове одлуке српски војници су га назвали „српском мајком”.

За три и по ратне године бродски конвоји су у северну Африку довезли чак 61.260 Срба, од којих је њих 41.135 пристигло ради лечења, а остали углавном због почетног опоравка и војне обуке.

Могло би се рећи да је Бизерта у то ратно време била и наш град јер је у њој свакодневно боравило око 5.000 Срба. Одатле је на Солунски фронт упућена читава једна армија – 52.314 прездравелих, опорављених и обучених војника који су учествовали у славном пробоју.

groblje4

У тој великој колонији у егзилу било је 2.048 инвалида, а на 24 гробља широм северне Африке остало је да вечно почива 3.226 српских војника. Међу њима и Ђунисије Николић, због кога је Лука Николић својевремено одлучио да испуни морални дуг – да пронађе гроб свог деде и других српских ратника. Упустио се у неизвесно вишегодишње трагање које је далеко надрасло првобитну идеју. Не само да је унук пронашао дедин гроб у павиљону Српског војног гробља у Мензел Бургиби у Тунису, него је открио заборављена 24 гробља и установио где се налазе парцеле на којима су вечна почивалишта готово сваког српског војника на северу Африке.

groblje3

Као резултат тих истраживања Николић је објавио поменуту монографију „Србијо, мајко и маћехо”, по чијим мотивима ће 2012. бити снимљен и документарни филм „Бизерта – повратак у легенду”, али све то није сматрао довољним. Приредио је и ову изложбу која је први пут представљена у октобру 2014. у Дому Војске у Београду.

На основу прворазредних извора представио је живот српске војне колоније у Бизерти и другим местима северне Африке, приказао објекте у којима су лечени, рехабилитовани и обучавани српски војници.

У широком захвату Николић је оживео и успомене на њихов свакодневни живот, о коме довољно сведочи чињеница да је у Бизерти изашло 872 броја листа „Напред” штампаног ћирилицом, да су српски војници својим рукама подигли најлепше ратно позориште у Лазуазу за три хиљаде гледалаца у коме је изведено 217 представа, да је на афричком северу први пут „проговорило ћирилицом” и Брајево писмо за слепе.

Српско позориште у Бизерти, 1917.година
Српско позориште у Бизерти, 1917.година

Изложба је крајем прошле године представљена у Српском лекарском друштву, 9. јануара ове године отворена је на ВМА, о чему смо писали, онда у Нишу, потом у Осечини, ових дана завршава гостовање у Ваљеву, али се њено путовање на окончава.

У реализацији изложбе аутор је имао подршку Секције за историју медицине Српског лекарског друштва, Удружења ратних добровољаца 1912–1918, њихових потомака и поштовалаца, а свесрдно је помогло и неколико добротвора. Лука Николић наглашава да су му у припреми помогли др Љиљана Никшић из Министарства спољних послова и Снежана Неговановић из Завода за заштиту споменика културе Београда, а у реализацији досадашњих поставки професор др Брана Димитријевић, председник Секције за историју Српског лекарског друштва.

Извор: Восток


Напиши коментар