Гарт Гринвел: Бугарска туга Георгија Господинова


(Њујоркер, 17. 4. 2015)

Лондонски Економист (The Economist) је у децембру 2010. објавио чланак о „географији среће“, који је Бугарску (уз Румунију), најновију и вероватно највише опањкавану чланицу ЕУ прогласио за „најтужније место света“ („the saddest place in the world”).

nyy-2442015

Скоро тачно на годишњицу изласка тог чланка, најпознатији бугарски писац, Георги Господинов, објавио је свој други роман „Физика туге“ („Физика на тъгата“). У интервјуима, Господинов је ту књигу делом представио и као одговор на чланак у Економисту, као и на шире коришћене клишее о темпераменту Источноевропљана:

„Коначно, и мој главни јунак покушава да исприча причу баш о овом, најтужнијем, месту (the saddest place), као и да се бори са сопственом тугом – или бар да их некако доведем у ред и опишем [обе туге]“. Тај роман је у Бугарској постао права сензација: прво издање је распродато за један дан и та књига је постала најпродаванија 2012. године. Покупила је све националне књижевне награде, њен превод је ушао у ужи избор за неколико најважнијих европских награда, укључујући и Premio Strega Europeo и Brücke Berlin Preis.

Међународни успех те књиге је био прилично изненађење за једног аутора из земље за коју, по Господиновљевим речима, „нема много књижевне радозналости“ (literary curiosity).

Господинов је рођен у Јамболу, малом граду на југоистоку земље, а велики део младости је провео у Тополовграду, који је још мањи, и налази се на граници са Турском; сучељавање сцена градског и сеоског живота уз модернистичке књижевне штосове је оно што пружа велики део задовољства у читању овог рада. После двеју књига поезије које су биле добро прихваћене, и после објављивања „Природног романа“ („Естествен роман“) 1999. г., избио је на чело прве генерације бугарских писаца која се појавила после транзиције те земље у демократију.

Ова књига (која је преведена и на енглески и објавио ју је Dalkey Archive Press 2005. г.), позајмљује свој наслов од Фукоа (Foucault). Господинов га цитира у епиграфу: „Природна историја није ништа друго до набрајање видљивога“. Она је збир фрагмената – вињета, дигресија, причица, спискова, метафиктивног размишљања, што је све лабаво груписано око распада брака онога ко то износи. Он и сам каже: „Моја нескромна жеља је да створим роман почетака“, мада понављано поставља и питање животноспособности тог жанра: „Како може бити могућа чак и идеја романа, ако је оно што је лепо и префињено нестало, и све што нам остаје је свакодневни живот?“ Оно што занима Господинова и јесте баш тај „свакодневни живот“ – и то је предмет целог његовог опуса који се састоји од позоришних комада, есеја, сценарија и једне „трагикомедије“ под насловом „Вечна мува“ (Вечната муха) – што је био и први бугарски графички роман (састављен од стрипова). Бележење свакодневног живота у Бугарској јесте покушај да се саопшти бугарска „туга“, што је – бар колико је могуће да се те ствари распетљају – како лингвистичка, тако и метафизичка дилема. Према Господиновљевом схватању, бугарска реч „тъга“ (коју његов преводилац на енглески, Ангела Родел, наводи као „жалост [„sorrow”]) – као и „hüzün“ Памука, или „тоска“ Набокова – јесте реч за коју не постоји енглески еквивалент. (Можда и јесте тако да свако замишља да је његова сопствена туга непреводива – и можда је и у праву.) Господиновљева „тъга“ је „чежња за нечим што се није догодило (a longing for something that hasn’t happened)… када изненада схватиш да живот истиче и да ти се из сијасет узрока – личних, географских, политичких – неке ствари неће догодити“. Та туга није јединствена за Бугарску, како истиче Господинов; у ери несташица и штедње, она прети да обухвати целу Европу. Али, и сама идеја о непроживљеном животу узрокује посебан одјек у земљи у којој је хоризонт могућности тако често бивао прецртаван, и у којој је крајолик пун рушевина „мутних, апстрактних идеологија“ и њихових пропалих обећања – од рушевина социјалистичких споменика у распадању, до запуштених летовалишта и стамбених комплекса из времена бума некретнина слободног тржишта. Господинов у целини одбија опширна излагања, и уместо њих нуди полифону микрохронику појединачних тренутака. Баш као и у „Природном роману“, и овде се онај који прича зове Георги Господинов, и – као и у претходној књизи – он и јесте и није Георги Господинов који то пише. Овај роман нам стиже у времену у коме су амерички читаоци фасцинирани романима који очијукају са аутобиографијом и представљају изазове разлици између фикције и чињеница – последњих година видели смо такве књиге Бена Лернера, Рејчел Каск, Џени Офил и Теџу Коул (Ben Lerner, Rachel Cusk, Jenny Offill, and Teju Cole), а да и не говоримо о Карлу Ове Кнаусгарду и Елени Феранте (Karl Ove Knausgaard and Elena Ferrante). Али – док је заједнички предак који стоји иза тих радова В. Г. Себалд (W. G. Sebald), Господиновљев узор је Борхес, чије уживање у несташно-обесним играријама и фантазији и сâм дели; али и поред Господиновљеве опседнутости тугом, он је у суштини и мућкарош, а то често и врло забаван. Господинов је „Физику туге“ назвао „роман-лавиринт“, па су неки његови делови и добили имена као „Бочни ходник“ , или „Место да се [за]стане“. Онај који износи причу одбија да прихвати тужност дефинитивне, праволинијске приче – приче са унапред одређеним могућностима, и каже: „Покушавам да оставим простор за друге верзије које би се могле догодити, празнине у причи, више ходника и соба, недовршене приче, као и за тајне у које нећемо залазити“.

Цела прича омогућава Господинову да имитира оно што је назвао „одсуство догађања“ у недавној историји Бугарске, где је комунистичка ера прошла без масовних протеста који су потресли друге делове Источног блока. Чак и 1989. г. пад режима је био „исувише лак“, како он каже: како се Господинов сећа, када је комунистички шеф државе био збачен „речено нам је преко ТВ да смо сада слободни“. Његови „природни романи“ покушавају да обухвате ткиво једног живота у коме догађаји од светске важности изгледа да не доводе до већег напретка, да попуни оно што он у „Физици туге“ назива „празан простор…. између Истанбула, Беча и Будимпеште“.

Врло лабаво, уз много скокова напред и повратака уназад, тај роман следи обрисе Георгијевог живота, почев од његовог рођења и сећања у стилу Тристрама Шендија (Tristram Shandy)[1] – преко школовања и служења војног рока под комунистима, све до одраслог доба, када је књижевник, и постаје све меланхоличнија личност. У детињству, Георги пати од „опсесивног емпатично-соматског синдрома“ – што је изразита, невољна емпатија која га убацује у осећања и живот свега што га окружује: чланова породице, суседа, животиња, па чак и пужа кога је његов деда прогутао као средство против чира у желуцу. Како постаје старији, он губи ту способност – али је компензује тиме што постаје опсесивни сакупљач прича других људи. Роман пише као већ средовечан човек „најнеодлучнији и најнесигурнији међу писцима“, који проводи све више и више времена у подруму. Пати од „Нојевог комплекса“ и против надолазеће апокалипсе, коју предосећа, прикупља и нагомилава приче, мада му облик саме те апокалипсе остаје нејасан: глобално загревање, нуклеарни рат, они јахачи из мајчине забрањене Библије – сами направите избор из тога. Као и „Природни роман“, и ова књига је збирка различитих делова који се спајају само онолико колико се споје – као нека врста обогаљеног, фрустрираног билдунгсромана („bildungsroman manque“) [2], и покушај је аутора да схвати сопствену тугу и мрачно осећање осуђености.

Отприлике у средини „Физике туге“ сазнајемо да Георги има мало дете, што додаје тежину неким од опсесија у књизи, нарочито стално понављаном мотиву о напуштеној деци. Најглавнији од те деце је Минотаур, који је у Господиновљевом препричавању усамљено трогодишње дете затворено у подруму. Ауторова ћерка се у књизи појављује у само неколико страница, али она му служи као Аријаднин конац[3] који га води из лавиринтске прошлости до садашњег тренутка (он набраја: „Прва зима. Први снег. Први пас. Први облак“), и повремено олакшава своју тугу: „Док пишем о тугама света, португалској saudade[4], турској hüzün[5], о швајцарској болести – носталгији… дође ми она у пола три и изненада ми отме перо из руке“. Георгијева потреба да схвати и прихвати своју меланхолију, ако не да је баш и разреши, постаје све важнија кад схватимо да би неуспех у томе значио да би додао и своју кћер у списак напуштене деце тог романа: у својим најмрачнијим тренуцима, он нам казује: „Желео сам да остале поштедим мог присуства – а нарочито моју кћи.“

Недавна догађања у Бугарској су навела Господинова да и даље медитира на те теме. У фебруару 2013. г. објавио је збирку есеја и прича „Невидљиве кризе“ (Невидимите кризи), у којој тврди да се испод оне финансијске кризе из 2008. г. скрива једна много разорнија криза – оно што он назива десетковањем „депозита значења“. Исте недеље када је књига изашла, избили су протести у Софији који ће убрзо довести и до пада владе десног центра. У интервјуима које је у том периоду давао, говорио је: „Имамо сиромаштво, имамо безнадежност… а иза тога нема хоризонта“ (there is no horizon). Како је говорио (јер немире је покренула превисока цена електричне енергије), није питање у томе „ко ће платити мој рачун за струју, него у томе ко ће платити за мој исфрустрирани живот“. За Господинова, то је исто толико естетска и интелектуална криза, колико и економска. Алтернатива замишљаној будућности је повлачење у замишљану прошлост: повлачење у барове и ноћне клубове носталгично декорисане социјалистичком тематиком (Господинов каже: „Лакше је продавати носталгију него је анализирати“) или – што је још више застрашујуће и што он зове „кич“ национализма – повлачење у фантазије о некадашњој величини Бугарске које изазива екстремно десничарска странка „Атака“, која је задобила на утицају у коалицији створеној после фебруарских протеста. У његовом приказивању – и носталгија и национализам су покушаји бекства или порицања туге садашњице. Отпор против њих изискује прихватање те туге, па је Георгијево стварно трагање у „Физици туге“ –трагање за начином да се нађе начин саживота са тугом, да јој се омогући да она постане извор емпатије и здравог оклевања – као противотров агресивној политици и „похвалама тржишту“ (market exhortations ), а не узрочник „дивљег страха“.

Са енглеског посрбио: Василије Клефтакис

________________________________________

[1] Прим. В.К.: Јунак хумористичког  романа енглеског писца Лоренса Стерна  (Laurence Sterne) – Живот и мишљења џентлмена Тристрама Шендија (The Life and Opinions of Tristram Shandy, Gentleman), објављеног у девет делова у периоду 1759-1767. г.

На српском језику је објављен врло леп превод Станислава Винавера (1955).

[2] Прим В.К.: Видети изм. осталог: https://books.google.nl/books?id=ALqwyWd2Z3gC&pg=PA144&lpg=PA144&dq=frustrated+bildungsroman&source=bl&ots=6EYWKknXvq&sig=rskZEnmC6XBpl40g1RSvI-yKenQ&hl=nl&sa=X&ei=DpI3Vd3NMuKBywOuz4CIDA&redir_esc=y#v=onepage&q=frustrated%20bildungsroman&f=false

[3] Прим. В.К.: Аријадна је кћи Миноса, краља Крита, и Пасифе, а она је та која је дала Тезеју конац помоћу кога је овај пронашао излаз из Минотауровог лавиринта..

[4] Прим. В.К.: Непреводива једном речи португалска и галицијска  реч, која описује смесу осећања губитка, недостајања, даљине и туге.

[5] Прим. В.К.: Исто тако, непреводива једном речи турска реч за суморно осећање, меланхолију, нејасну ожалошћеност, блуз.

Корисни линкови:

Ћирилизовано: ЦИА: Бугарско становништво мање од седам милиона

Ћирилизовано: Бугарска у медвеђем загрљају Европе (украјински и српски дежа ви)

Извор: Гарт Гринвел: Бугарска туга Георгија Господинова | Стање ствари


Напиши коментар