Прорачунато служење јачем


albanci1

Чврст и прилагодљив национални рад, упорност и стрпљење, стварне и митологизоване жртве, јасно прорачунато служење јачем и етничка добит из свега тога, успоставили су етнократију и систем њене власти на свим територијама на којима данас живе Албанци.

Судије, полицајци, политичари, општински чиновници, трговци, цариници у Улцињу, Косовској Митровици, Прешеву, Скопљу или Грчкој, на првом месту су Албанци, а онда остали. Зато је етнократија најважнија заједничка одредница албанског институционалног живота на Балкану, а у њеном оквиру, без обзира на границе и препреке, данас постоји велика Албанија. Како је све то почело, уочи Берлинског конгреса 1878. године?

„Оставите цркве и џамије, албанство је вера Албанаца”, написао је песник Пашко Васа и, у основи с осталим интелектуалцима, поставио темеље уједињења и једнообразности албанске нације. Овај етнички Цинцарин и његови стихови стоје на почетку процеса који се може назвати стварањем велике Албаније на Балкану. Од тада до данас, ова идеја морала је да се разрачуна с унутрашњим противречностима, словенским и грчким етничким елементом и да се избори с универзализмом католичке цркве и наднационалним карактером ислама.

Све ове процесе пратиле су тврдње о великој Албанији као чврстом свеалбанском програму, као и оне супротне – да је реч о пројекцијама српских тајних служби и параноји српских националиста.

У основи, сукоби унутар нације, ратови са суседима и живот у различитим системима, створили су код Албанаца дуализам заснован на истинској лојалности идеји и сну о стварању велокоалбанске националне државе и лажној лојалности државним системима у којима су се налазили у различитим историјским периодима, укључујући и саму матичну државу Албанију.

Македонска полиција после прошлонедељног напада ОВК на караулу Гошнице Фото Бета
Македонска полиција после прошлонедељног напада ОВК на караулу Гошнице Фото Бета

Изгледа да тај дуализам, унутар једноплемене заједнице, није довео до преиспитивања односа према другима и да је задржао свој племенски карактер, који у основи садржи побуну против система и институција.

Косово као албански Пијемонт са хипертрофираним (преувеличаним) жртвама, у периоду после бомбардовања СР Југославије 1999. године, преузело је на себе идеју уједињења свих Албанаца, активно учествовало у рату у Македонији, отварању фронта на југу централне Србије и формирању Ослободилачке војске Црне Горе, држећи тако патриотске лекције свим Албанцима у региону, укључујући и матичну државу Албанију. Ови сукоби нису довели до припајања тих територија Косову или Албанији, али су били награђени споразумима и попуштањима који су институционално заокружили затворене албанске заједнице, одвојене од држава у којима сада живе.

Тако је 2012. свечаност обележавања сто година од оснивања државе Албаније показала да је идеолошки, културолошки, идејно и територијално на Балкану формирана велика Албанија, а три централне прославе, у Приштини, Тирани и Скопљу, говориле су, заправо, да је реч о албанским главним градовима. Посматрач са стране могао би да закључи да они само примају плате у тим државама, а живе у неком другом, свом паралелном систему и простору. Тако је у дужем периоду настајао простор етничке или велике Албаније, унифициран и до те мере проходан, да критична маса, примера ради – гласача који имају неколико личних карата, уколико је то потребно, може учествовати у различитим изборним процесима или, као што је то био случај на црногорском референдуму, у великој мери, одредити његов исход.

Готово деценију касније, лице председника Црне Горе Филипа Вујановића на недавној свечаности у Улцињу говорило је, све време, да он присуствује парастосу, а замуцкивање и потпуна немоћ да објасни како су Хашим Тачи и Еди Рама постали почасни грађани његовог најјужнијег града показали су да је он ту, заправо, странац. Био је на парастосу сопствене државности. Улцињ, који није случајно одабран, био је згодна прилика да се и Србији поручи где јој је место и да Еди Рама каже да ће „две земље (Косово и Албанија) бити принуђене да се уједине на класичан начин”.

Игра у којој најлибералнији албански председник владе у њеној историји постаје јастреб уједињења, а Тачи, човек с крвљу на рукама, постаје фактор мира, стабилности и помирљиви преговарач, говори о томе да улазимо у фазу државне легализације албанске етнократске заједнице на Балкану.

Остале су јој као препрека, из визуре већине Албанаца, крхке и непостојеће границе.

„Не свиђа нам се Охридски споразум, желимо своју државу”, рекли су они који су, прошлог уторка, заузели караулу на македонској страни границе и представили се јавности као Ослободилачка војска Косова.

Велика Албанија је, у основи, спас за садашње институционално и економски пропале системе у којима живе Албанци, а на првом месту, она је спас за косовску политичко-мафијашку елиту која ће сачувати своју моћ остварујући „вековни сан националног уједињења” и грабећи за себе привилегије док становништво безглаво бежи на запад.

Нарцизам малих разлика словенских држава, укључујући и Грчку, као и западна подршка тим раздвајањима, неразумевање процеса унутар албанског друштва и затварање очију пред успостављењем етнократије, довели су до тога да Албанци држе у рукама регионалну стабилност. То је један од разлога што уживају готово неограничену америчку подршку; други је несвакидашња љубав Америке и једног већински исламског народа, па онда иде западна рачуница да, ако се помаже албански национализам, он ће контролисати исламске екстремисте, који, упркос свему, попуњавају редове терористичких организација. Са респектом се узима страх од разорне албанске етничке силе која се може окренути против запада, онда и неповерење у Србе понижене и сабијене у ћорсокак, који се могу одмах окренути Русима, а не треба одбацити ни економски интерес и експлоатацију рудних ресурса, данас, сиротињског Косова.

Предлог Магацин-а:

Српска држава и Албанци
Овако је почињен албански тихи геноцид над Србима, 1939. смо били већина 1946. мањина
Први албански напади на српску државу
Ширење Албанаца по балканским земљама у XVII и XVIII веку
Отимање културног идентитета
Бриселу не смета пројекат велика Албанија

Аутор: Живојин Ракочевић
Извор: Политика


Напиши коментар