Бранко Ћопић, великан лирске прозе


До Другог светског рата Бранко Ћопић је објавио три књиге приповедака, а у „Политици” штампао 125 кратких прича, од чега је, како сам каже, и живео

Бранко Ћопић (Фото: Википедија)
Поводом стогодишњице од рођења Бранка Ћопића (1915–1984), Српска академија наука и уметности одржала је свечану академију. После поздравне речи Владимира С. Костића, председника САНУ, о Бранку Ћопићу беседили су академици Светозар Кољевић и Матија Бећковић.

У додиру са наличјима урбане културе, њене емотивне уздржаности, прорачунатости и лицемерја, нека обележја патријархалне културе – њен култ природе, добронамерне непосредности и породичне привржености –често се, у новије време, истиче Светозар Кољевић, указују у идиличном светлу. У том смислу Ћопићева проза се дозива с неким обележјима патријархалне културе његовог детињства, каткад и с аутобиографским примесама у позадини. То је врло уочљиво, пре свега, кад Ћопић дочарава у трагичном животном контексту озарења дечијег света.

Исто тако се на завичајној језичкој подлози огледају сусрети патријархалне и урбане  културе у „Осмој офанзиви” (1964), у којој се јасно види да Ћопић није био спреман да „пише у кооперацији с Градским комитетом”, како то рече Владимиру Дедијеру, после једног саслушања пред Контролном комисијом Градског комитета у новембру 1954. године. У „Осмој офанзиви” реч је о неким првоборцима из Ћопићевог завичаја, свикнутим да у рату бирају добре положаје, па по тој навици ускачу и после рата на уносне мирнодопске „положаје”.

Да ли је чудно, или неизбежно, запитао је Кољевић, што се Ћопићев опроштај са идеологијом, која је обележила његов живот као занос, као стваралачки подстицај, као претња, осујећење и разочарање, често чита као хумористичка проза? Уосталом, да ли има ишта горе што се једној идеји може десити него да се оствари? Ћопић је, најзад, и сам приметио да је он „хумором лијечио и своје и туђе ране, спасавао човјека и туговао над њим”? Дакако, лечење својих и туђих рана хумором, као и спасавање човека смехом,  помаже утолико што отклања симптоме –неко време. У свом опроштајном писму, непосредно пред самоубиство, наш највећи дечији писац записао је: „Збогом лијепи и страшни животе!”

Српска академија наука и уметности,како се то некад говорило,поклонила се Бранку Ћопићу, подсетио је Матија Бећковић, пре него што је постао њен члан.Имао је двадесет и пет година,а она се звала Српска краљевска академија.Тај први поклон је учинила кад је наградила збирку приповедака једног студента филозофије, и то чисте филозофије,како је,хвалећи га, налазио за потребно да нагласи Сима Пандуровић. Награду је делио са Јездимиром Дангићем,са којим га је награда накратко спојила,а рат заувек раздвојио.До Другог светског рата Бранко Ћопић је објавио три књиге приповедака,а у „Политици” штампао 125 кратких прича, од чега је,како сам  каже, и живео.

У рат је отишао као приповедач на гласу,а из рата изашао као школски писац и школски пример писца који је сав свој колосални књижевни дар приложио борби за правду и слободу и стекао толику популарност да се чинило како је својим стиховима више допринео победничкој војсци  него све њене дивизије.Какво је уздарје добио и како му је за толики дар  узвраћено, сувишно је да се опомињемо у овој свечаној прилици, посвећеној његовој стогодишњици.Српска академија наука се Бранку Ћопићу други пут поклонила када га је примила у своје чланство. Служи јој на част што је то учинила у време његове епитимије, две године пошто је искључен из Комунистичке партије.

Уметност је, закључио је Бећковић, још увек једино преостало, непобедиво оружје, којим се одбранио и Бранко Ћопић.Његов лирски дар,како је написао Милован Данојлић,ставља га у ред светских великана лирске прозе: од Чехова до Саројана.Зато је ово прво, али није и последње свечано обележавање његовог рођења.

Одломке из дела Бранка Ћопића казивао је драмски уметник Војислав Брајовић, а приказан је и кратки филм: „Бранко Ћопић – Прича о писању”, из 1973. године.

 

Аутор: З. Радисављевић

Извор: Политика

 


Напиши коментар