Предраг Ћеранић: Будућност Западног Балкана

Пакт стабилности за Југоисточну Европу ЕУ је промовисала 10. јуна 1999. године у Келну, када је усвојен оснивачки документ којим се више од 40 земаља обавезало да ће пружити подршку земљама регије „у њиховим напорима да унапреде мир, демократију, поштовање људских права и економски просперитет“. Био је то покушај да се на Балкану превазиђу ратни догађаји и постигне помирење са циљем пројектовања шире територије која би била правно повезано и уређено тржиште за робу из ЕУ. Пакт стабилности је 2008. године угашен и формално прерастао у мало познати Савет за регионалну сарадњу.

predragceranicМного познатији постао је назив Западни Балкан, а чине га БиХ, Србија, Црна Гора, Aлбанија, Косово и Македонија. Термин Западни Балкан измишљен је како би ЕУ направила дистинкцију од подручја које не сматра пуноправним делом Европе. У правно и економско уређење тог простора ЕУ ће се упуштати и процесе водити само до момента када земље Западног Балкана добију владе и институције којима ће се управљати из појединих амбасада. Привреда треба да функционише на основу јефтине радне снаге, а производила би толики бруто друштвени производ (БДП) који би омогућио становништву куповину робе из ЕУ. У замену за привидно виши стандард, земље Западног Балкана треба да предају енергетске потенцијале и природне ресурсе привилегованим компанијама.

Након Берлинског самита, одржаног 28. августа 2014. године, порука упућена земљама Западног Балкана била је више него очита, у смислу да треба међусобно економски и политички да сарађују, и да пријема нових чланица у ЕУ након Хрватске задуго неће бити. За Западни Балкан предвиђена је улога „Б-лиге“ ЕУ, односно зоне у којој није пожељно руско, а након Ердогановог конфронтирања са ЕУ и СAД, ни турско политичко и економско присуство. Западни Балкан је препуштен себи и стога ће бити полигон на којем ће се изводити различите обавештајне и „црне“ операције, постаће лабораторија за политичке и привредне експерименте, током којих ће се стварати и обарати политичке елите, „мењати свест“ становништву, прекрајати историја, градити нови идентитет који треба да буде безбојан и аморфан.

Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) је узица којом се земље Западног Балкана држе у заблуди, али и приморавају на различите уступке, као што је дијалог са Косовом што се тражи од Србије, а зарад отварања преговарачких поглавља са ЕУ. Једино важно поглавље у преговорима са Србијом за ЕУ представља Бриселски споразум. Због отварања преговарачких поглавља од земаља Западног Балкана тражиће се концесије, привредни потенцијали и ресурси, контролисаће се финансије. Захтеваће се уређење правне регулативе, али само до нивоа који ће омогућити експлоатацију радне снаге и ресурса с позиција неолиберализма, што је одувек било намењено неоколонијалним земљама. Неолиберална доктрина земљама Западног Балкана припремила је низ активности чији је циљ ревидирање социјалних политика, система школства и здравства, наставак приватизације стратешких компанија, и привредних грана, као што су електропривреда, саобраћај, железнице, те пољопривредних капацитета.

Аутор: Предраг Ћеранић

Извор: Press Online Republika Srpska :: Budućnost Zapadnog Balkana

Напиши коментар