Трагом записа Мирка Ковачевића, академског сликара: Благословени симболи вере и живота

slavicaДаровао нам је Господ своје верне Ћирила и Методија, да нам саставе свету ћирилицу, једино писмо међу свим светским писмима које саставише апостоли вере и речи Христове.-То је завештана, светотајинска, света ћирилица, каже Ковачевић

Мирко Ковачевић, академски сликар, никада није напустио свој свет: човека, крајпуташе, надргробне крстове, епиграфско-епитафске елементе, ускршња јаја, ћирилична слова која просијавају као звезде. На пространим, најчешће златним, пергаментима уцртао је различите знаке, облике с носивошћу симбола, чији смисао препознајемо (круг, крст, троугао, четвороугао, звезда). Сваки знак представља одређени облик осећања света. Круг је знак изворне једноставности и врхунски домет савршенства. Крст као најсвеобухватнији симбол – у њему се састају небо и земља, у њему се преплићу време и простор. Мирко Ковачевић је до дана данашњег остао доследан симболима вере и живота, и успео да личи на народ коме припада.

У једном случајном сусрету упознајемо сликара Мирка Ковачевића који нас позива да видимо његова дела. И тако долази до разговора са њим. Примио нас је са супругом Мирјаном у стану који је више галерија у којој, све, баш све, од прага до лође, одише нотом завичајног, националног, родољубивог, христољубивог, чистог, у светлом окупаном амбијенту. Мала је то галерија, али не делује скучено јер је богата духом и божанственим сликама. Необично за сликара, Мирко је сасвим педантан…Пажљиво су сложене и слике и боје…До сада је створио више од 1200 дела… Ничим се не хвали, ништа посебно не истиче , само каже да је члан УЛУС-а и да је слободно сликарство његов избор.

Како сте одрастали и како је текао Ваш стваралачки пут?
-Рођен сам 1954. године на падинама Овчара у духовном окриљу овчарско-кабларских манастира, у селу Дучаловићима, где се међу вредним и бистроумним сељацима имало шта научити и понети као попутнину у живот …
Тихи звуци гусала скривено су брујали о великим духовним подвизима Светог Саве, Светог кнеза Лазара, о јунаштву Милоша Обилића и осталих Косовских заветника, о непокорности Марка Краљевића туђинцима на својој земљи, и о непоновљивим јуришима хадук Вељка и његових бећара, о мудрој државотворности кнеза Милоша и, … још тиша шапутања о војводи Степи, о војводи Мишићу, о Церу, о Колубари, о мученичком, непоколебљивом повлачењу преко Албаније, о „Плавој гробници“, о „љубави“ братских народа које смо ослобађали …

Као дете растао сам међу пренаглашеним паролама о слободи и једнакости. Ми, ђаци провлачили смо се између парола као између саобраћајних знакова, а слобода у животу: тихи, да их нико не чује, разговори ђедова, солунаца, када се нађу само под неком крушком или липом, њиховим сећањима на јурише, на погинуле другове, на стидљиве сузе које су се сливале низ образе борама избразданих лица. Тако заволех звук солунске трубе, плаве боје дивних крајпуташа, једноставност људске душе лишене мржње према тлачитељу, душе обасјане небеском љубављу према Отаџбини.

Вама су отаџбина и родољубље основа и императив стварања?
-Отаџбина је духовно слојевит појам, под којим су обједињено настањена небројена поколења која лучу вере и слободе бранише небројеним језерима крви, кодирајући генетске завете постојања свим потоњим поколењима. А – домовина, може бити и на точковима , може се и премештати. Домовини су нас научили они, каснији, који су говорили. Градимо новог човека који ће знати да гради, брани и тумачи ово друштво. Последице таквог учења виде се у свим порама данашњег дезоријентисаног постојања.

Академију ликовних уметности завршио сам у Сарајеву, 1984. године. Многи су ме питали зашто сам одабрао Сарајево а не Београд? Из авиона се видело да су се у Београду, у престоници, за фараоном довукле непрегледне колоне дворјана, одушевљених обожавалаца, бескомпромисним попуњивачима свих пора живота, па и културе. Све је прштало од скојевских надимака, уместо достојних имена, у том конспиративном галиматијасу, схватио сам да смеарн човек нема шта да тражи. На вашар таштине нисам отишао.

Сарајево је одувек знало за различитости, мудрост и стрпљење за другачије, створили су услове за врло значајан и живописан културни живот који је у она времена давао значајне резултате. Имао сам изванредне професоре, изразито људског и посвећеног односа према студентима и ту несебичност и подршку никада нећу заборавити. Дипломирао сам са темом: „Ликовни елементи Србских надгробних споменика – крајпуташа“, а ментор ми је био професор др Мухамед Карамехмедовић, историчар уметности и тада декан Академије у Сарајеву.

Крст, круг и ћирилична слова су често присутни на Вашим сликама?
-Господ наш, творац свега видљивог и невидљивог дао је свим народима света боју коже, језик, песму и народну шару – и свака је лепа, и то је заједно с Вером, земљом, водом и ваздухом, сигуран корен за надградњу сваког креативног бића. Дао нам је имена и презимена да се одређујемо и да се генерацијски повезујемо и обавезујемо. И све је то целом планетом повезано.
Нас Србе даровао је Господ да смо најстарији народ, да се поносимо винчанским писмом када нигде нико на планети слова не знадеше, но то поплаши наше учене главе и сакрише главе у сигурнији(?) месопотамски песак.

Дарова нам Господ своје верне Ћирила и Методија, да нам саставе свету ћирилицу, једино писмо међу свим светским писмима које саставише апостоли вере и речи Христове. То је завештана, светотајинска, света ћирилица.

У Србији данас кад ходате ретко где можете прочитати ћирилицу, увелико је потиснута загребачком „људевитицом“, такозваном латиницом коју латински европски народи не могу прочитати, а све под благословом беле, маршалске рукавице фараона коме се један део урбаног Београда још увек диви и клања.

Рано сам сагледао да се живот мора и треба проживети отвореног ума , отворених чула, отвореног срца, бити свестан да смо линија, запис, коју су други пре нас исписивали и коју ће други после нас наставити.

Приметих да једино Срби могу течно изговорити четири сугласника „КРСТ“ те смо, заиста, историјски крстоносан народ. Зато спознах, заветом предака, осећајући звук звона, мирис тамјана, и тихе звуке ратничке трубе, – да у делима руку својих уобличим нешто што ће се усагласити са звуком гусала, са србским народним шарама, са иконама и фрескама, да насликам нешто што ће оваскрснути данашњи дан и дане који долазе.
Фреске, иконе, манастири, илуминирани рукописи, везене повеље и похвале, непоновљиве тканице, плави крајпуташи постројеним у цвету младости и лепоте по шљивовитој Шумадији, са дивним нежним текстовима: „Родисмо се да мремо, а мремо да вечно живимо“…

Како видите ново време и питање свих питања у Србији, а то је Косовско питање?
-У времену овом, такозваном модерном (а за мене је модерно – уподобљено западу и њиховим мерилима), озбиљан човек мора нешто радити, изнаћи нешто у чему ће изразити своје духовно, народно и друштвено биће, да народ којем припадам кад-тад разазна да сам у томе био искрен.
Циклус мојих слика који траје преко три деценије а који назвах „Трагом записа“ говори о земљи Србији, Богољубивој и страдалној, о дечјој радости душе србске, која не зна мрзети, а која ће, како рече Онај који је Био и који јесте, и који ће Бити, која ће победити. Тако ја видим и Косовско питање, и такозвану политичку сцени, и такозвану културну уметничку данашњу збиљу.

Идентитет, а то је оно што суштински Вером, именом и постојањем јесмо, не може нестати, јер они који се труде, за шаку долара, да то промене, не виде свевидеће Око Творца који је све установио и коме се ја, грешан, увек својим рукоделањем клањам и захваљујем.

Изабравши овакав пут, дубоко сам свестан да ћу свој живот проживети скрајнут, ван медијске промоције, али о делима суде поколења. Мој дневни дванаесточасовни рад потврђује то.
И као што нас често живот води стазама куда нисмо ни слутили да ћемо ходити, сада живим тихо у граду Београду, граду за који један лекар, високообразовани јеврејин из Луксембурга рече, мом драгом пријатељу доктору Ненаду, да се на арамејском језику (матерњем језику Господа Христа) – Београд зове Јерузалем!?

Аутор: Славица Ђукић
Извор: Видовдан

Напиши коментар