Великоалбански фитиљ на балканском бурету барута


makedonija ilustro
Поднебље на коме живимо је одвајкада сматрано за окидач великих геополитичких експлозија. Империје су се уздизале и падале, констелације снага су се мењале, али Балкан је био и остао најомраженије поље на шаховској табли за којом седе велики играчи.

Управо због своје експлозивне тенденције, и потенцијала да направи истинско расуло, контрола овог омраженог поља се показала кроз историју као кључ успеха при изградњи великих система владавине, али и у постизању ширих војних подвига. Да оваква перцепција геостратешког значаја Балкана није само пуста фикција, доказује чињеница да је управо овде отпочео Први светски рат. Такође, нешто касније, Хитлерово одлагање напада на СССР за целих шест недеља, због српске непослушности и хитног решавања проблема Југославије, вероватно је, мада многи тога нису свесни, одредило и сам исход Другог светског рата. Наиме, да је спровео свој иницијални план о инвазији, и покренуо операцију „Барбароса“ у првим недељама маја месеца, уместо крајем јуна, руска зима га вероватно никада не би захватила. Имамо и најскорији случај – десетогодишње и коначно разарање Југославије. Велики пројекат хладноратовских победника, којим је коначно сломљена кичма Европе, и заокружена круцијална периодичка целина након пада Берлинског зида.

Где су у овој причи о Балкану великоалбанске тенденције и колики је њихов значај? У горепоменутим епизодама (изузимајући последњу) Албанија и албански иредентизам нису имали велику улогу. Штавише, могу се подвести под неме посматраче дводелне светске трагедије. На страну то што се растући шовинизам Албанаца у периоду Другог светског рата савршено уклопио у нацистичке планове, за ширу геополитичку слику „Црни орао“ једноставно није био битан. Своја крила, а са њима и свој утицај, раширио је деведесетих година прошлог века. Више је него симболично то што се узлет албанског значаја дешава управо тада, ако га ставимо у контекст крвавог распада Југославије, до тада кључног балканског играча и најмоћније државе овог дела Европе. Није никаква тајна да, поред огромне подршке Запада коју Албанија (или чак, правилније, албански народ) ужива, на својој страни има и демографску статистику. Албанци једноставно доминирају регионом – путем бројности и распрострањености људства. Подаци су неумољиви – значајан су фактор у Грчкој, Македонији, Црној Гори и Србији (у оквиру које је Космет посебна крвава прича).

Вратимо се на тренутак на ширу слику, и у специфичан моменат полетања „Црног орла“. Берлински зид је пао, распао се Совјетски савез. Тријумф западног капитализма се муњевито шири до тада „црвеним“ делом Европе. Хибридни НАТОвљени џин користи идеалну прилику да линију будућег одмеравања снага „погура“ што ближе границама Русије (она је сада у Украјини), а да све што је остало иза те линије прилагоди сопственом систему владавине и политичког живота. Није чудно што су кроз историју, у оваквим тренуцима, мале државе обично гледале у земљу, главом доле – тражиле су брзи пут до опстанка. Ово није био случај са Југославијом, чије је тада већ дубоко подељено руководство носем боло облаке, гуслајући о „небеском пореклу“ (свако) свог народа. Висока цена плаћана је крвљу готово десет година.

У завршним фазама испијања те крви, на количине се претплатио и „Црни орао“, купивши тиме наклоност нових кротитеља света, коју ужива и данас. Свесрдно залажући се на тлу за исти циљ са којим је „Милосрдни анђео“ парао српско небо, Албанци су ту наклоност зацементирали на дуги рок. Под штитом те наклоности испословали су независност Косова, провоцирају у Грчкој, Црној Гори, на југу централне Србије, а почели су, чини се, са реализацијом свог следећег пројекта – у Македонији. Основно правничко образовање нам налаже да једну државу чине територија, народ и власт. Држава не може постојати у формалноправном смислу без једног од ова три елемента. „Народни елемент“ је пресудио на Косову у албанску корист на један суров, али прецизан, математички начин. Просто – било их је више. Сада та опасност прети и Македонији, пошто статистика каже да 35% целокупног становништва ове (по много чему недовршене) државе чине етнички Албанци, са тенденцијом раста. Идеално тло за нови иредентистички подухват. Прошле недеље се, видели смо, запуцало у Куманову. Пале су и људске жртве. Поврх свега, дневнополитичка ситуација у Македонији је на ивици катаклизме и међу самим Македонцима, јер су поделе између власти и опозиције дубље него икада. Личи ли нам ова слика на једно крваво платно од пре 16 година?

Ми мали, чији се глас не рачуна и чији се став не узима као меродаван, можемо само да се надамо да се рука која држи шибицу неће превише заиграти покрај фитиља, и још једном, по ко зна који пут, детонирати буре барута које јесте Балкан.

Аутор: Предраг Прокопић
Извор: Српски Академски Круг


Напиши коментар