Зашто нападају цркву или глобална религија и локалне сметње


cincarevic
Познато је да се годинама уназад, прецизније од „демократских промена“ 2000. године, у појединим домаћим медијима води подмукла кампања против Српске православне цркве. Да је реч о добро уштимованом оркестру, говори препознатљив манир, према коме се ови напади препознају тако што често долазе са наизглед супротстављених фронтова, које углавном повезује другосрбијански, (про)западни дух. Kлише је мање-више исти и напади се разликују само по томе да ли се тесктови пласирају вулгарно-булеварски, чиме се претендује на освајање површније публике, или су увијени у обланду бојазни због наводно нарушеног фамозног секуларизма, као хладног оружја у рукама демократије, чиме се гађа онај део публике који тежи „европским вредностима“.

Гладни телом и гладни духом

У медијском черечењу Цркве, свештенство се представља као скуп бескрупулозних лопова преобучених у мантије. Нешто ређе, али једнако агресивно, и као скуп перверзњака који, што је посебно занимљиво, од свих настраности највише воли папу. Далеко од тога да је стање у СПЦ савршено, али је симптоматично који се мотиви крију иза атака на њу, а није згорег обратити пажњу и на то ко говори, пре него на то шта је речено.

Ако знамо да се више од шест милиона грађана Србије, према последњем попису, изјаснило да су православне вероисповести, да од тог броја већина њих виђа свештеника само на свадби или сахрани, да је притом та већина изнурена вишедеценијском уметношћу преживљавања – није необично да је управо та „циљна група“, дакле, и физички и духовно гладних људи, она код које ће овакве вести произвести највећи револт.

Тешко је са сигурношћу установити ко стоји иза свих насртаја на Цркву, како због магловитих информација о финансирању медија, тако и због енормне количине полуистинитих, лажних, па и истинитих информација у истом пакету, вешто укомпонованих тако да је сваки покушај да се у њима препознају јасан циљ и наручилац просечном читаоцу/гледаоцу налик на потрагу за правим људима у Потемкиновим селима.

Истина о томе ко плаћа, па самим тим и наручује информацију, знатно би олакшала посао, јер је праћење токова новца често најбољи начин да се открију многе слилне операције. Kако год, у просечном конзументу медија природно се рађа револт због наводне масовном бахатости клера, а код многих долази и до незаинтересованости за оно што се у друштву дешава, чиме се ослобађа простор за додатне манипулације, јер је број оних који промишљају и притом су способни да реагују све мањи.

Ипак, постоје неке назнаке према којима би се могло наслутити ко стоји иза континуираног блаћења Цркве. Премда су многе у домену нагађања, могже се указати на то коме је у интересу да срозава њен углед, шта се тиме постиже и ко би од тога имао највише користи. Да би се све боље разумело, требало би размотрити која су то кључна државна питања око којих се сударају супротстављени интереси, али чије решавање не може да се замисли, а да се притом игнорише став СПЦ о њима. Пре свега, то је питање Kосова, а након њега, питање европских интеграција, које са собом отвара мноштво других питања од друштвеног значаја, о којима Црква итекако има свој став.

Притисак на сабор

Јасно је да напади на Српску православну цркву не би били ни приближно делотворни када се, вероватно из истих центара моћи и у истим медијима, истовремено не би одвијао и рад на урушавању ауторитета државних институција: војске, полиције, судства, школства, здравства, а у крајњој линији, и ауторитета породице. Сведоци смо отвореног девалвирања свега онога што једну државу чини стабилном. Ово за последицу има одвајање народа од његових кључних институција, а народ који нема поштовања према својој цркви и држави је као стадо без свог пастира, које је за сваку звер лак плен.

Такође, вештачким пумпањем јавности истовремено се утиче и на институције које се прозивају, и то тако да оне због притиска јавности доносе баш онакве одлуке какве би одговарале интересним групама које притисак и креирају. Kонкретно, овог месеца заседа Сабор СПЦ, па није искључено да се медијски насртаји, који су у последње време интензивирани, могу посматрати и у том светлу.

На послетку, иако се може рећи да је највећи број Срба само декларативно православан, још увек се не може занемарити фактор на који је Арчибалд Рајс указао пре скоро 90 година, а то је специфичан однос нашег човека према Богу, који је овде претворен у свемоћног владара, док свештеници за Србе нису пре свега црквени људи, него нека врста узвишених политичара.

„Та религија вас, упркос вама, одржава“, приметио је сјајно Рајс, упозоравајући Србе да брижљиво чувају такав однос, јер ће као народ нестати онда када га напусте.

Аутор: Драгана Миљанић
Извор: Нови Стандард


Напиши коментар