Божидар Трпковић: Баку као почетак руског продора


Баку
Баку

Престоница Азербејџана Баку све више добија европски сјај, не растајући се при томе са својим непоновљивим источним колоритом. То се посебно осећа у историјском делу града, где су, узгред, снимани многи легендарни филмови.

Откада је на Ташмајдану био подигнут споменик азербејџанском лидеру Гајдару Алијеву, код Београђана се појавило сопствено интересовање за ову земљу. Утолико више, што је њена улога у светској политици прилично запажена.

Наиме, та земља последњих десетак година окретно скакуће по правом геополитичком минском пољу, cматра аналитичар Мирослав Лазански. Малени Азербејџан постао је један од глобалних центара у новом геополитичко-енергетском точку. На почетку прошлог века Руси су Баку претворили у једног од водећих произвођача нафте у свету, Рокфелерови и шведска породица Нобел овде су се обогатили, Хитлер је у Другом светском рату безуспешно покушавао да продре до Бакуа, у нади да ће обезбедити гориво за Вермахт. После распада Совјетског Савеза у Азербејџан су стигле инвестиције са Запада, а бивши амерички министар одбране Каспар Вајнбергер тврдио је својевремено да је „за САД приступ каспијској нафти и гасу значајнији стратешки интерес од проширења НАТО-а на исток”.

Недавна посета Владимира Путина престоници Азербејџана, приређена на почетку првих Европских игара, показала се као знаменита по читавом низу политичких параметара.

Пре свега, зато што је још једном подвукла: никаква „изолација” Русије, којом прети Запад на челу с Америком, у савременом свету практично није могућа. Недавно је председник Руске Федерације боравио у Италији, где је водио преговоре с премијером те земље Матеом Ренцијем и Римским папом Фрањом, а 16. јуна у Москви је боравио председник Финске Саули Ниисте – исти онај који је демонстративно одбио да допутује на параду Победе 9. маја. Наравно, све ритуалне речи о Украјини биле су и овог пута изговорене, али јасно је да Хелсинки не узнемиравају примарно проблеми „незалежној”, већ билатерални односи с Русијом, који су услед режима санкција под ударом.

Ни Турска, ни Азербејџан, као што је познато, не припадају државама западног „санкционог кордона”, али је ипак односе с њима тешко назвати безоблачним. Противречности су се заоштриле и у вези с реализацијом огромног пројекта „Турски ток”, чији резултат би требало да буде претварање Турске у моћни гасни „чвор” за целу Јужну Европу.

Церемонија отварања Европских игара- Баку 2015. На фототрафији:  Владимир Путин, Илхам Алијев, Реџеп Ердоган и Томислав Николић. Фото: zimbio.com
Церемонија отварања Европских игара- Баку 2015. На фототрафији: Владимир Путин, Илхам Алијев, Реџеп Ердоган и Томислав Николић. Фото: zimbio.com

Јасно је да је турска страна спремна да искористи садашњу ситуацију уз максималну корист за себе и периодично истиче на адресу Русије неприхватљиве услове посла, пробијајући за себе „прозоре могућности”. Постоје између Анкаре и Москве и озбиљне противречности по сиријском питању: Турска иступа против Башара Асада, док му истовремено Русија пружа свестрану подршку. Мада су односи према „трећој сили”, каквом се данас, уз благослов САД, на Блиском Истоку показала „Исламска држава”, код обе државе, благо говорећи, негативни. Проблеме је увећао и пораз Партије правде и развоја Реџепа Ердогана на парламентарним изборима у Турској, и Путиново признање геноцида Јермена 1915. године, што је изазвало довољно жестоку реакцију и у Анкари, и у Бакуу. Као што је познато, Азербејџан је увучен у карабашки конфликт и његови односи с Јерменијом веома су сложени. Не треба заборавити у вези с тим ни пројекте „Велики Туран” и „Нова Османска империја”, који имају мноштво присталица у туркијскојезичким државама и регионима.

Долазак Путина у Баку, куда због неизвесног разлога (тврди се, због баналне пијанке) није допутовао „председник Украјине” Петро Порошенко, био је намењен исправљању свих тих сложености и враћању Русији статуса арбитра не само на Кавказу, већ и на целом Великом Блиском Истоку, пре свега у турско-иранским односима. И овде је претња за Ердогана од стране прозападне опозиције, чији су водећи представници били масовно позвани на заседање Билдербершког клуба у аустријским Алпима, очевидно одиграла своју улогу. С друге стране, претњу активизације Кримским Татара у случају доласка на власт у Анкари снага које се супротстављају садашњем председнику Турске, такође треба узимати у обзир. Очигледно, не треба заборављати ни значење „турског фактора” у Немачкој, где стално живи више од три милиона Турака и „грађана турског порекла”, а такође око два милиона турских „гастарбајтера”.

Наравно, „Исток је суптилна ствар”, и сматрати консензус који је постигнут међу лидерима двеју земаља ма колико стабилним нема никаквих основа, али потпуно вероватну претњу прикључења Турске антируском блоку Запада „овде и сада” Путин је изгледа отклонио.

Исто то се односи и на Илхама Гајдар огли Алијева, који се де факто прикључио заједничим енергетским пројектима с Русијом, укључујући не само „Турски ток”, већ и изградњу у Турској атомске електроцентрале „Акују” вредности 20 милијарде долара, што искључује претпостављено проширење моћи цевовода Баку – Тбилиси – Џејхан. Узгред, Турска намерава да активно развија атомску енергетику, и паралелно с руским пројектом у Акују потписан је споразум о изградњи АЕЦ у провинцији Синоп по јапанској технологији вредности 22 милијарде долара. Узгред, то нису конкурентни већ комплементарни пројекти који ће омогућити Турској додатну производњу до 2023. године од око 75 гигават-часова електричне енергије годишње (у 2014. години Турска је произвела 239 ГВТ/ч).

Велика је заинтересованост за „турски фактор” и на страни Кине, за коју је важна позиција Анкаре не само у пројекту „Новог пута свиле”, већ и у Синђан-Ујгурском региону (историјски – Источни Туркестан). У вези с тим може се рећи да је у Бакуу Путин представљао интересе не само Русије, већ и таквог новог глобалног „центра силе”, какав еј кинеско-руски стратешки савез, који је учвшћен у даним празновања 70-годишњице Победе у Москви. Председник КНР Си Ђинпин био је један од најпочаснијих гостију Параде.

Судећи по свему, у „зону директне одговорности“ Русије у том тандему улазе Европа и „Велики Блиски Исток”, док истовремено Кина „узима на себе” формирање узајамних односа са САД, Латинском Америком, Африком и осталом Азијом. Што се тиче Ирана, ЈАР и Индије, стране као да су се договориле о узајамној „слободи руку” и праву на посебне односе с Техераном, Преторијом и Делхијем, између осталог, у оквирима таквих међудржавних структура као што су БРИКС и ШОС.

Ако је тако, онда је Путинова посета Азербејџану, као и претходна посета Италији, не појединачни дипломатски успех, већ сведочанство правог геостратешког „пробоја” фронта америчке хегемоније практично у свим правцима.

Аутор: Божидар Трпковић
Извор: Видовдан


Напиши коментар