Црни дани једног (не)времена


Како је Раде Драинац, један од највећих песника српске модерне, покушао да спречи почетак братоубилачког рата на југу Србије 1941. године…

10. 4 1Почетком 1942. године наш велики песник Раде Драинац, који је те ратне дане проводио у родном селу Трбуњу покрај Блаца, позвао је свог сестрића Драгоја Игњатовића да му нешто помогне. Овај се чудио шта то има да се ради усред ноћи, али се придружио ујаку. Затекао га је унезвереног, како у качицу од кајмака пакује неке папире. Драинац му је објаснио да су то његови записи које је водио од почетка Априлског рата, и да та писанија врло лако могу да га коштају главе. Сестрић му је помогао да заједно раскопају огњиште, похране качицу, све то лепо затрпају и онако гарави и прљави почну да разваљују кућни праг. Испод су ставили још неке папире, претекле из оне качице. Драинац је заклео сестрића да чува тајну и, „ако сунце слободе икад сване”, обелодани те папире. Убрзо се упутио на своје последње путовање, ка Београду.

После ослобођења, 1945. године, ти рукописи су откопани. Записе су неко време чували у Општинском комитету Партије у Блацу, повремено их објављивали по новинама, да би на крају били објављени у потпуности, као књига, онако како је одавно покојни песник то и замислио. Случајност или не, књига је изашла баш на двадесетогодишњицу песникове смрти, 1963. године, под називом „Црни дани”. За описане дане и месеце почетка окупације и братоубилачког рата у Србији тешко да је постојао тачнији наслов. Ти дани су, не само за Драинца, били црњи од најцрњих. А овако је било, бар по његовим записима.

Цензор у кафани

На самом крају Априлског рата, на дан капитулације, 17. априла 1941. године, мобилисани каплар Раде Драинац, нишанџија на митраљезу у 628. противавионској митраљеској чети затиче се у Прибоју. Као да сраман пораз није био довољан, ту гомилу разбијене војске ко зна како затечене у варошици на Лиму данима залива киша. Док проводе време на отвореном, све у очекивању шта ће даље бити, гладни и промрзли, могу да виде како мимо њих пролазе вагони пуни провијанта, чак и воз са златом Народне банке. Мењали би они у том тренутку све злато овог света за два-три каиша сланине, али се та сланина налазила у вагонима на споредном колосеку, под јаком стражом.

Каплар Драинац од неког познаника, мајора, сазнаје вести о капитулацији. Потпуно уплакан, где ће, него у кафану. Док је смишљао где и како даље, само да не падне у ропство, та иста провинцијска кафанчина почиње да се пуни неким чудним светом, никад пре виђеним на сличном месту, а још мање тако, на гомили. Сви сакупљени у бежанији, било је ту министара, сенатора, посланика, банкара, чудно неко друштванце. Тако се задесило да Рака седи за столом са својим старим другаром сликаром Кумрићем, а придруже им се и бивши помоћник министра Корошеца, Бошко Богдановић и др Миша Младеновић.

Овај последњи деловао је на Драинца као да му је неко набио прст у око. Радило се о злогласном цензору, чија је редовна муштерија био, човеку који му је неколико година пре тога забранио збирку „Улис”, као „дело против поретка и јавног морала”. Дочекао је да види и свемоћног цензора како дрхти. Није да му је било од неке претеране вајде, али, жив је човек, па срце задрхти од радости. Није дуго сеирио, када је схватио да Младеновић и Богдановић већ праве планове како да се препоруче новој власти, која год била. Људи свих система.

Довитљиви поп Мика

Тако згађен, дао се у потрагу за неким конзервама или било чим што може да се поједе. Ту су га спопали неки омладинци, који су га знали по чувењу. Предлагали су му да се пробијају ка Црној Гори, где би наставили борбу. Драинац их је одбио, у уверењу да ће се нешто десити и у Србији. Када је схватио да и генерали беже, видевши једног који је у аутомобил попаковао чак и куче, своје капларске звездице побацао је у неки олук.

Сутрадан је ухватио место у неком возу препуном војника, који је ишао ка централној Србији. У возу је наишао на неког попа Мику Поповића из Блаца. Резервиста исто као и он, али се није превише обрадовао сусрету. Драинца је свештеник и пре више подсећао на коњокрадицу него на смиреног пароха, а тек у рату ће се потпуно исказати. На зло. Воз је ишао без пратње, Немци су објавили да се сви врате кућама, рачунајући да ће их лакше покупити из домова, него да около вијају разбијену војску. Кад су дошли у Ужице, могли су лично да се увере у „добре намере” окупатора. Скинули су их с воза, сабили у сточне вагоне и потерали за Краљево.

Тамо су се Рака и Мика некако извукли са станице и дали у потрагу за храном и било каквим цивилним оделима. Рака је набавио јагњећи бут за обојицу, а поп Мика се вратио само с једним оделом. Нема везе, снаћи ће се Рака, и навале на онај бут. Велика субота, строг пост, држава се распала, а свештено лице једе јагњетину, па само пуца. Сутрадан, на Васкрс, пођу од Краљева ка Врњачкој Бањи, а сељаци их успут опомињу да се склоне с пута јер Немци купе све мушкарце да их терају у логоре. Ова двојица то нису схватила озбиљно, па су их на улазу у Врњачку Бању раздвојили. Драинац, у униформи, у заробљеништво, а поп Мика кући.

Заробљенике су спаковали у неку дрвару, једне преко других. Док су се они расправљали ко је крив за пораз у рату, Немци су их потерали ка Трстенику, у колони по шест, и то усиљеним маршем. У тој несрећној колони Драинац је срео старог познаника глумца Кандића који га је мало освежио неком ракијом, прошверцованом у шињелу. У Трстенику су њих двојица банули у собу одређену за официре, а када су ови почели да галаме, Кандић се продрао да су и они генерали, и то будуће војске мира, а обојица пате од хемороида, не хрчу, па им је место у тој соби. Официри оћуте, шта ће.

10. 4 2

Хајдуци и „стаљинци”

Следећа станица био је Ниш. Заробљенике су потрпали у касарнске штале. Драинца су одатле извукли пријатељи и позвали у управу логора, на место писара. У логору се опет појавио поп Мика, овај пут у мантији. Немци су га покупили из Блаца, под оптужбом да је стари четник и да се поново спрема у шуму. Мика се опет некако извуче, а сапутник му Рака на превару је напустио логор. Убедио је неке бугарске официре да им учине и попишу их да иду у Бугарску, а они ће успут да побегну. Тако је и било.

Песник се убрзо нашао у својој родној кући у Топлици. Био је поражен кад је схватио да је кућа пуста, да нема више његове дуго година сакупљане библиотеке. Кућу су му очистили његови сељаци, они који су га и пре рата чудно загледали. Човек који само седи по кафанама и нешто пискара, нешто ту не ваља. Чим је почео ратни метеж, сетили су се пуне куће књига и све спалили, за сваки случај. Ко зна шта све има у њима, сигурно нешто противдржавно.

Кад је мало уминуо бол за књигама, песник је почео да залази у народ. Начуо је да су војници после пораза кућама довукли много оружја, и тај арсенал негде чучи и чека. Бивало је и страха, све сећајући се кобних последица Топличког устанка 1917. године, а све чешће се шапутало и о старом војводи Кости Пећанцу. Стари четник, један од вођа устанка, са јаком четом одметнуо се у планину Соколовицу и пратио прилике, штитио народ од вероватних упада арнаутских банди с Косова. Такво стање страха од Немаца трајало је све до напада на СССР. Драинац је имао утисак да је свима лакнуло, сада ће Совјети да поломе кичму Хитлеру.

У Србији је почео лов Немаца на комунисте које су до тада углавном остављали на миру. Раде је од раније знао да је у завичају познат као макар симпатизер, а једно вече су му дојавили да га Немци траже. Једино њега у целој Топлици. Пребацио се за Брус, одатле отишао у Шабац, где је имао пријатеље.

Међутим, у Мачви је тек букнуо устанак, почело је да се прича да „песник организује црвендаће” и није било друге него да се врати у Топлицу. Стигао је крајем јула, а тамо је већ царевао Пећанац. На Јастрепцу се појавио и први партизански одред. У прво време, Драинац се трудио да некако споји ове две струје. Чак се плашио да га народ, свикнут на четничку акцију, не скрати за главу при тим покушајима. У августу је добио цедуљицу од војводе Марка Килибарде, звао га је на састанак. Усред шуме, Драинцу су се четници обрасли у браде и окићени реденицима чинили као неки давни хајдуци. Војвода га је убеђивао да су сви на страни Русије, да су они „стаљинци”, и чак их Пећанац тако зове. Букве у шуми су пуне урезаних парола „Живео Стаљин”.

Џелати на вратима

Ово је Драинца охрабрило, па је свуда почео да агитује за уједињење два покрета. Тада му се јавио и поп Мика, произведен у војводу. Предложио га је за ађутанта, што је песник одбио. Поп-војвода се онда грдно наљутио, и одмах га прогласио за комунисту јер, ко неће с њим, мора да је од црвених. Упркос томе што су сељаци извукли на гаранцију да неће да се одмеће у четнике, почео је да се појављује у граду наоружан до зуба, у комплетној одори и са пратиоцима.

Када је одбио Мику, Раки је стигао позив лично од Пећанца, да се нађу у планини. Драинац је собом повео партизана Мирковића, да и он учествује у договору. Јашући, замишљао је будуће јединство, заједницу бораца која ће Немце дебело да намучи. Идила једна, све пуца, само што ће врло брзо исти ти да припуцају једни по другима. У Пећанчевом штабу гомила људи, састанче. Био је ту и војвода Мика, као и неки изасланици Димитрија Љотића.

Драинац и Мирковић су се притајили у дну софре, слушајући како најављена борба против Немаца прелази у требљење комуниста. На крају су сазнали да сутра долазе и немачки делегати. Сви они Драинчеви снови о устаницима који заједно јуришају пукли су као стакло.

Ово је једва дочекао поп Мика, војвода јастребачки. После једног Пећанчевог говора, у коме је поменуо Драинца као опасног комунисту, поп Мика га је одмах осудио. Послао је џелата, који се успут мало преиспитао и одустао од посла. Народ није дао песника.

Кад је покушао да се сакрије у Прокупљу, Драинца је дочекала нова пресуда. Локални војвода Раша Кнежевић послао је шесторицу наоружаних људи да га убију у хотелу и баце на дрва. Драинцу је то дојавио неки човек из штаба, а како није био баш рад да га „само мало” прикољу на спавању, дао се у бег. Док су џелати разваљивали врата, Рака је искочио на нека дрва, прескочио зид од четири метра и побегао. Лутао је шумама док није сазнао да може да се врати у Блаце. Званично, објављено је помиловање, али поп Мика то није признавао.

Смрт на празник

Чим је стигао, неки Микини су га привели у школу. На брзину организован суд осудио га је на смрт. Док је чекао јутро и стрељање у подруму школе, грађани су скупили потписе којима су јемчили да се дотични „више неће бавити комунизмом”. На основу тога је пуштен на слободу. Сви су га некако чудно загледали, да би убрзо и Драинац схватио да је те ноћи у затвору потпуно оседео. Сутра се и накашљао, марамица пуна крви. Туберкулоза, наздравље!

Отишао је код сестре у село Драгушу. Ту се срео с партизанима и уверио да они имају намеру да се боре.

Док је био тамо, поп Мика је учествовао у нападу на Крушевац. Тада се показало да су ти његови, Микини, у ствари једна обична пљачкашка банда која је товарила све што може да се понесе. Чак и електричне шпорете, иако у својим кућама нису имали струју. Затребаће већ за нешто. Поп Мика је лично убијао људе, батинао народ као стоку, затварао, судио на смрт, а онда се одважио да потера партизане. Они су га дочекали и потпуно разбили на Пасјачи.

После ове борбе окупаторске новине јављале су да је страдао и Радојко Ивановић, вођа „банде партизана”. Мислило се на Драинца који је жив и не баш здрав био у Блацу. Довољан доказ лажи.

Народ је све више почео да се буни против војводе Мике, да би све експлодирало 5. децембра 1941. године. Тада су партизани напали Блаце, ослободили неке своје заробљене другове и потпуно разбили одред попа Мике, који је у међувремену регрутовао плаћенике. Чак је и његова кућа, до тада пуна плена од пљачке, била потпуно очишћена, остали су само зидови. За сваки случај, заробили су му и жену и сина. Поп је случајно претекао, само зато што тада није био у Блацу. После тога је оптуживао најближе сараднике да су га издали и продали, све док гла следећег пролећа његови нису убили.

А Раде Драинац? Кад је закопао ове своје записе, схватио је да му нема опстанка у његовој Топлици, где га свако мало неко осуђује на смрт. Једном ће неко стварно то да уради, а он није био вољан да чека. Звали су га у партизански одред, али није могао да оде. Оболео, поражен чињеницом да није успео да измири завађену браћу и усмери их против окупатора, пребацио се за Београд. Завршио је у болници, а сапатницима је причао да ће издржати до Првог маја, јер жели да умре на раднички празник. Тако је и било. Првог маја 1943, у четрдесет четвртој години, песнику је коначно испуњена жеља. Сахрањен је под присмотром полиције, а његову „Нирвану” рецитовао је чувени глумац Миливоје Живановић.

Аутор: Немања Баћковић
Илустровао: Милан Ристић
Извор: Политикин забавник


Напиши коментар