Црње болести од глади нема


Peasants_breaking_bread
Као да смо заборавили данас како су се наше деке и баке, или њихови родитељи, ако смо имали ту срећу да их упознамо, редовно молили пре јела, или макар побожно осењивали знаком крста. Окружени изобиљем хране, ми не схватамо да се у животу може појавити оскудица те понуде.

Актуелност обимних падавина данас, као пример једног климатског одступања, подсетила нас је на могућност проблема у производњи и дистрибуцији хране. Зато, може бити сходно да ову генерацију која глад није упознала, подсетимо на сведочанства о феномену глади у средњем веку.

У средњем веку глад је најчешће била последица недовољне пољопривредне производње, што је својствено свим оновременим државама, или пустошењем непријатељских војски. Свака временска непогода (оштра зима, суша, град, поплава) која је угрожавала принос пољопривредних производа, пре свега житарица, доводила би до глади.

На српским њивама у то време се најчешће сејала пшеница, затим јечам, овас, раж и просо, док су само мањи делови ораница били намењени гајењу лана и махунарки. Отуда је свако колебање у производњи житарица лако могло да доведе до појаве глади.

Иноплеменик звани глад

Најраније забележена вест о глади у српским земљама налази се у Житију Светога Симеонакоје је написао хиландарски јеромонах Доментијан и односи се на период између 1202. и 1205. године, односно на доба грађанског рата између Вукана и Стефана, тамо читамо следеће: „И пошто су Божјом вољом по времену ови (непријатељи) били истребљени, и пошто су прошли, после њих дође други иноплеменик (странац), звани глад, гори од оних који су прешли, и сатвори свој други плен већи од првога, веома не волећи род наш, стрељајући без стреле и бодући без копља, и секући без мача, и убијајући без шиба, и просто рећи гонећи без ногу и хватајући без руку, и кољући без ножа, и ходећи без икаквог оружја и полажући толика мртва тела…. и за грехе наше сва наша земља беше пуна мртваца, и двори пуни и куће пуне, и путеви пуни и распућа пуна, и због грехова наших не могаху их ни гробари погрепсти, само их једва смештаху у житне рупе“.

Осамдесетих година XIII века забележена је још једна појава глади, која је Словене из дубровачког залеђа натерала не само да од Дубровчана краду жито и стоку, него и да се продају у робље како би преживели. Сличних навала словенског живља на Дубровник било је и током XIV века, на пример за време грађанског рата између краља Милутина и краља Драгутина (1301-1311).

Глад симболизује једно од четири јахача апокалипсе
Глад симболизује једно од четири јахача апокалипсе

Век глади

У то време 1303. и 1304. глад је походила Француску и Фландрију. И уопште узевши, XIV век, тачније период од 1300. до 1380, био је раздобље када се Европа на најсуровији начин суочавала са појавом глади.

Зна се да је Цариград 1306/1307. преживео једну од својих најстрашнијих зима када је глад надмашивала све недаће које је доносила тешко подношљива хладноћа и када је на улицама било могуће видети тешко изнурене људе који су се ваљали по земљи. С друге стране, зна се да су, почев од 1309. обилне кише проузроковале појаву глади у читавој Европи која је потрајала безмало две деценије. За градове у Европи нарочито су биле критичне 1315, 1316. и 1317. година. Тада је била тзв. Велика глад, која је погодила знатне делове европског континента.

Велика глад походила је српске земље после битке на Марици, 26. септембра 1371. године. Старац Исаија, преводилац дела Псеудо-Дионисија Ареопагита, оставио нам је чувени запис који се са пуно разлога убраја у најлепше странице наше средовековне књижевности: „А књигу ову светог Дионисија, велим у добра времена почех… а сврших у најгоре од свих злих времена. … А по убијању мужа овог храброг деспота Угљеше просуше се Исмаилћани (Турци), и полетеше по свој земљи, као птице по ваздуху, и једне од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху. А оне који су остали смрт прерано поже. Они који су од смрти остали глађу погубљени бише. Јер таква глад би по свима крајевима, каква не би од постанка света, ни потом таква, Христе милостиви, да буде. А оне које глад не погуби, ове допуштењем Божјим вуци ноћу и дању нападајући ждераху. Авај, јадан призор бида се види! Оста земља од свих добара пуста: и људи, и стоке, и других плодова“.

Глад је и касније много пута погађала српске земље. Нарочито су биле тешке године уочи пропасти српске државе, била је то шеста деценија XV века.

Грђа је глад од смрти

Глад је у средњем веку била свуда присутна појава и сматра се да је сваки ондашњи човек морао да је осети и да се са њом суочи. И у потоњим столећима – слободно можемо рећи све до нашег времена – она је остала део људске свакодневице широм насељеног света. Треба се сетити велике глади у Совјетском Савезу која је тридесетих година 20. века преселила у вечност најмање 5 милиона људи.У пространим областима Африке и Азије убија народ и данас. У напредном 21. веку, веку изобиља, према званичним подацима ОУН сваки осми човек је гладан. Драматичније је било у средњем веку за који се процењује да је свако десетлеће у просеку имало једну гладну годину. Ово је наравно груба процена, али је несумњиво стање било такво да је свако поколење било у прилици да упозна глад.

Колики је траг глад оставила у српском народу сведоче и његове пословице у којима се помиње, навешћемо за крај само неке од њих: „Гладног не теши него нахрани“, „Гладан курјак усред села иде“, а„Грђа је глад од куге“, „Гладно око не спав, „Гладном човеку слатке су и дивљаке“, „Гладан трбух разлоге не чује“, „Гладан и патријар’ ће хљеба украсти“, „Грђа је глад од смрти“, „Глад очију нема“ (у значењу да глад може натерати човека на свако зло),„Црње болести нема од глади“.

Аутор: Милош Павловић
Извор: Српски Академски Круг


Напиши коментар