Дечаци, ХВАЛА!


docek_fudbalera
Вељко Пауновић,
тај скромни човек који је селектирао ову децу одлучује да открије тајну и одговори на питање да ли је постојао неки ритуал пре изласка на терен:

– Постојао је, наравно и сада ћете сазнати шта је то. Хоћу сада сви да загрлите брата свог поред себе, да се сви загрлимо и помолимо…

Оче наш, ти што јеси…

ЈА ТЕ ВОЛИМ, ЈА ТЕ ВОЛИМ, ЈА ТЕ ВОЛИМ СРБИЈО!!!

Они су дечаци рођени 1995. и касније. Оне исте 1995. кад се догодило можда и највеће етничко чишћење у смирај 20. века. Дочекале су их санкције, одрасли су у земљи која је сваким даном њиховог одрастања била све мања, све сиромашнија. Пролећа 1999.  имали су од две до четири године. Неки су под звуком сирена направили прве кораке, они мало старији су можда баш тих дана први пут шутнули лопту. Расли су у земљи у којој су нестајала морална начела, стандард падао у понор, у први план избијао људски шљам.

Одрастали су и сањали неке снове. Сваки од њих је имао неки свој, лични сан. А онда, мало по мало, корак по корак, отварали су се путеви за остваривање снова. Неко је рекао да се снови остварују, само треба бити упоран у сневању. Њихов сан се остварио и зато што су били упорни и зато што су у мноштву личних снова имали један заједнички – победу. И то не било какву, победу на Светском првенству!

Кад нешто силно желиш онда и дајеш све од себе да то оствариш.

Ова деца су заиста дала све од себе.

Ова деца су, ма колико излизано било, заиста оставили срце на терену.

Ова деца су шампиони света.

docek_fudbalera2

И у понедељак су имали своји „пет минута“ на тераси Скупштине града. На оној истој тераси на којој смо прослављали успехе кошаркаша, ватерполиста, одбојкаша, тенисера, олимпијаца, свих спортиста који су нам донели велике радости и помогли да бар на тренутак мисли скренемо са ружне реалности и с поносом гледамо у оне који су успели да из ничега направе нешто, да се из муља који их окружује издигну до звезда.

Дочекало их је много људи. И деца и млади и средовечни и стари људи. Србија је дочекале своје шампионе раширених руку, са осмехом, аплаузима и скандирањем. А, они…

Знате ону ситуацију кад мислите да је достигнут максимум и да некога не можете више да цените, поштујете, волите, а онда вас тај неко убеди да можете?

Е, да, то је то.

На платоу испред Скупштине града сам дочекала многе. У два наврата сам имала привилегију да као посматрач будем на тој чувеној тераси и осетим ту силу кад десетине хиљада људи скандира Србији и аплаудира оствареном успеху. Оно што сам осетила синоћ могло се мерити само са тим осећајем кад сам стајала на тераси: понос, срећа, поштовање!

Та деца, да, знам, имају од 18 до 20 година и већ су момци, људи, али њихова лица, њихова искрена радост и спонтаност показује да у себи још увек имају ту дечју искру, дакле, та деца су нас све учинила поносним.

docek_fudbalera 3

На почетку су хорски отпевали химну „Боже правде“, певали су свој мотивациони хит „Ја те волим ја те волим, ја те волим Србијо!„, скандирали „Срби лудаци, светски прваци!„, али пред десетинама хиљада људи на платоу, и милионима оних који су пратили пренос и милионима оних који ће гледати снимке на интернету, показали су да прича о „великој породици“ „дисању сви ко један“ и сличне излизане форе код њих заиста то и значе.

Микрофон је прелазио из руке у руку, „прозивали“ су се међу собом и скандирали један другом, одајући признање сваком индивидуалном квалитету, али и показујући прабу снагу ове екипе. „Узео си трофеј Пауне„, „Дајте Бразил да се играмо„, „Силов’о си Бразил Немања/Пауне„, „Ти си српски Меси, Андрија“ орило се са платоа и балкона.

А онда, кад реално је мало ко то очекивао, са балкона се зачуло :

„Са Косова, зора свиће, свиће, свиће, нови дан…“

docek_fudbalera 4

Делиријум на платоу! Деца на Балкону певају из све снаге, плато грми. Крај песме и скандирање „Косово је срце Србије!“ таман да вас преплави емоција и доведе до границе пуцања.

И, тада, Вељко Пауновић, тај скромни човек који је селектирао ову децу и по њиховом признању био тај пресудни фактор да се све ствари споје како треба, да они заиста буду права породица, одлучује да открије тајну и одговори на питање да ли је постојао неки ритуал пре изласка на терен:

– Постојао је, наравно и сада ћете сазнати шта је то. Хоћу сада сви да загрлите брата свог поред себе, да се сви загрлимо и помолимо…

Оче наш, ти што јеси…

Онај тренутак кад пар десетина хиљада људи хорски изговара молитву.

Онај тренутак кад схватиш да су та деца, ти људи на балкону који су били један тим, она нада да ипак није све тако црно, да су можда баш они то светло које ће нам показати пут ка излазу из мрака.

Онај тренутак кад те прођу жмарци, кад се кожа најежи, а сузе саме крену.

Та деца са селектором Пауновићем свима су очитали лекцију. Показали су нам зашто су баш они светски прваци и зашто су се баш њима остварили снови.

Са вером у Бога, поносни на земљу из које долазе, поносни на срце Србије кога се нису одрекли, поносни једни на друге и нису могли ништа мање него да постану прваци света, заслуже своје место на чувеном балкону Скупштине града, уђу у срца свих нас и испишу једну од најлепших страница спортске историје наше земље.

Дечаци, ХВАЛА!

Видео: Телеграф
Аутор/Извор: Ивин свет


Напиши коментар