Још један покушај „Пута на Исток“

put na istok
Јасно је да је Украјина само етапа у великој борби Запада да закораче у руско геополитичко предграђе, не само економски него пре свега војно. Мит о бољем животу и слободи која долази из Европе представља само инструмент на основу којег се остварује план стар читав један век – такозвани пут на исток. 

Председнк Руске федерације изјавио је пре извесног времена да је распад Совјетског Савеза највећа геополитичка катоастрофа света. Запад већ више од једне деценије разбија версајске творевине, пре свих њих Југославију. Уједињена Немачка кренула је у свој нови, а неки би рекли и стари пут, освајања истока. Овога пута војну машинерију заменила је економија, а пропагирање „више расе“ заменила је прича о угрожености људских права и демократије. Светски хегемон САД, у жељи за коначном светском доминацијом, вешто користи ситуацију у близини руских граница тежећи да у потпуности окружи Русију. У том контексту, САД се воде чувеном крилатицом професора Мекиндера која гласи: „Ко влада Источном Европом, тај влада „Хартлендом“, ко влада „Хартлендом“, тај влада „Светским острвом“ (Евроазијом), а ко влада „Светским острвом“, тај влада и Светским морем, дакле целим светом“. Да би светска доминација била употпуњена, неопходно је отклонити, или барем ослабити власника „Хартленда“, како Мекиндер зове Сибир.

НАТО је извукао поуке из безуспешног Хитлеровог похода на Исток. Да би се Русија покорила, неопходно је претходно очистити целокупно двориште на Западу, али и на Југоистоку Европе. У том смислу, кренуло се са ширењем јединог преосталог војног савеза на Исток. Главни и почетни проблем тог ширења представљала је Савезна република Југославија, на чијем челу је тада био Слободан Милошевић. Претходно, Срби су добили „лекције“ широм простора бивше СФРЈ, да би стављање тачке на било какав даљи отпор представљало бомбардовање Југославије 1999. године и потписивање војнотехничког споразума  у Куманову, којим је НАТО остварио своје интересе на простору Косова и Метохије.

Од тог момента, војна, политичка и пропагандна машинерија креће ка Истоку. Једна за другом у НАТО су улазиле земље бившег Варшавског пакта. Једна од њих била је и Бугарска 2004. године, без обзира што је народ већински био против уласку у тај војни савез. Последице које улазак Бугарске у НАТО са собом носе су несагледиве. Овим чином она је постала део алијансе која се непријатељски односи према Русији и као таква постаје потенцијална мета руских ракета. Интереси Бугарске не могу да иду одвојено од интереса САД-а и Брисела, што је доказано у недавном прекида пројекта Јужни ток. Бугарска је супротно својим интересима пристала на уцене са Запада, јер је приступањем НАТО-у практично постала део геополитичке сфере западне Европе. Уз привреду која је у распаду, упитно је и колико је војска Републике Бугарске добила тим уласком. Њено бројно стање у периоду од 2004. па до 2014. године је скоро преполовљено (са 45 000 војника на 20 000 војника),  број тенкова је са 560 сведен на симболичних 80, број борбених возила је смањен са 62 на свега 6, а број борбених авиона који се налазе у оперативној употреби и чија је исправност веома дискутабилна, са 62 на 16.

Таквим путем иде и Црна Гора. И ту је евидентна огромна диспропорција између масовног противљења народа и званичне политике црногорског руководства. Држава, која је у многоме историјски повезана са Русијом, данас званично жели да постане део савеза који је њен отоворени непријатељ. Тиме се ствара и додатни притисак на Србију и Републику Српску, уз тензије које Запад скоро свакодневно иницира на подручјима Косова и Метохије, Рашке области и Македоније.

Бивши руски председник Михаил Горбачов сада прозива САД да су урадиле управо супротно од обећања које су му дали, када се Русија сложила да одобри уједињење две Немачке. Тада је Америка пружала чврста уверавања Русији да се НАТО, по укидању Варшавског пакта, неће проширивати на Исток и примати у чланство његове бивше чланице. По ко зна који пут у историји САД су прекршиле договор. Поред балтичких република у саставу НАТО-а сада су и Пољска, Чешка, Мађарска, Румунија, као и већ поменута Бугарска, што представља директну опасност за мир у свету. То се између осталог огледа и у постављању ракетних комплекса на територијама нових чланица, чиме се наводно штити  Европа у случају евентуалног лансирања ракета из Ирана. Да се ради о апсолутној бесмислици јасно је сваком ко погледа на географску карту. Најкраћи пут за такве пројектиле иде преко Турске, а тамо ракетног „штита“ нема. Али зато постоје у Пољској и Румунији.

Иако су НАТО и Европска унија две одвојене организације, циљеви главних сила која су на челу истих нису битно различити. Шта више, комплементарни су у свом крајњем исходишту. Немачка је од свог уједињења желела да поврати своја тржишта на истоку, што је и учинила са Пољском. Украјина је богата житним пољима као и природним ресурсима попут рудних богатстава на југоистоку. Немачка је у томе видела свој несумњиви интерес и њени инвеститори били су спремни да преузму контролу над тим богатсвима Украјине. Слично је чињено и у Југославији, пре свега на Косову и Метохији, где су све битне индустријске компаније покуповали искључиво странци у оној сразмери у којој су учествовали бомбардујући и уништавајући Југославију 77 дана и ноћи. Од свега тога чак нема никакве користи ни директни амерички сателит и наказна НАТО творевина у сваком смислу те речи – „република Косово“.

На другој страни, украјинска криза и сукоби који тамо трају између украјинске хунте и снага Новорусије, могле би да доведу до експлозије насиља у осталим деловима те земље. Проруски делови Украјине желе да се придружују побуни против Кијева, што би могло да се прошири и на Молдавију. Томе је допринела недавна посета украјинског председника Петра Порошенка, који је у разговору са својим румунским колегом потпуно отворено најавио могуће „одмрзавање“ конфликта у Придњестровљу. Украјински председник се ту није зауставио са својом  ратнохучкачком  реториком, напомињући у наставку чак и могућност да Украјина и Румунија помогну Молдавији у успостаљању њеног територијалног интегритета против сепаратистичких снага које подржава и брани Русија.  Да се украјински председник није шалио говори и недавни инцидент који се догодио на граници између Придњестровља и Украјине у којем је рањен један граничар на страни сепаратиста.

Јасно је да је Украјина само етапа у великој борби Запада да закораче у руско геополитичко предграђе, не само економски него пре свега војно. Мит о бољем животу и слободи која долази из Европе представља само инструмент на основу којег се остварује план стар читав један век – такозвани пут на исток. Срећом, сада се о судбини Украјине пита и ојачана Русија, која је коначно стала на ноге и ни под којим условима неће дозволити  недела на територијама на којима живи њен живаљ. Русија је у овом тренутку једина нада остатка света да ће се тоталитарна империјална западне машинерије коначно зауставити и да ће поново бити успостављен поредак изграђен на мултиполаризму и правди које данашњи свет итекако заслужује.

Аутор: Вукашин Неимаревић
Извор: Српски академски круг

Напиши коментар