Од непријатељства до савезништва – формирање савремене кинеско – руске осовине

kina-rusija-putin
Данас многи западни аналитичари упозоравају на то да је политика САД у последњих 20 година имала кључни утицај на формирање актуелне кинеско-руске осовине и несумњиво је да су у праву.

Када се крајем 1949. године Мао Цедунг, лидер тада тек успостављене НР Кине укрцао на воз за Москву, није ни слутио да га тамо чека понижење. Приспевши на перон московске станице 16. децембра, након пуних десет дана путовања, Мао је био изненађен изостанком било каквог свечаног дочека. Високи функционери КП СССР задужени за његов дочек, Молотов и Булгањин, одбили су да једу са Маом, чак и да попију чај са њим – из протоколарних разлога, како је речено. Након тога, Мао је био принуђен да чека данима на пријем од стране Стаљина, а када се потоњи коначно удостојио да се састане са гостом, кинеска очекивања да ће овај сусрет запечатити сестринске односе између две тада највеће комунистичке партије, сасвим су се изјаловила. Стаљинова подршка у оружју, тада преко потребна и даље нестабилној КП Кине, испоставила се симболичном. Чак је и то морало бити плаћено мањим територијалним уступцима тадашњем СССР. Односи су погоршани почетком шездесетих, када су Кинези, највероватније оправдано, оптужили Совјете за помоћ ујгурским сепаратистима на северозападу земље, у провинцији Синђианг, чије присаједињење СССР су Совјети имали у плану. Врхунац хладних односа између две комунистичке земље десио се током седам месеци 1969., када се поводом неразрешених територијалних спорова догодио низ оружаних конфликата између совјетских и кинеских пограничних трупа.

Падом СССР и враћањем Русије у ринг међународних односа, релације су се промениле. Две велике земље, узнемирене због тада неприкосновене америчке доминације, 1994. успостављају ,,конструктивно партенрство“. Већ годину дана касније, испоставило се да то није довољно. Наиме, и насупрот протестима Русије, НАТО је 1995. усвојио ,,основне принципе за пријем источноевропских земаља  у своје чланство“. Крајем исте године, на другој страни света, након кинеског тестирања ракета близу вода Тајвана, Американци су одговорили тако што је значајан део њихове пацифичке флоте носача авиона, у операцији окарактерисаној као ,,највећи амерички војни маневар у Азији после Вијетнамског рата“, препловио кроз Тајвански мореуз. Даље приближавање Кине и Русије се тако наметнуло само по себи, па је већ у априлу 1996. на билатералном самиту у Пекингу, креирано ,,стратешко партнерство“ између две земље, да би се наредне 1997. у Москви отишло и корак даље, издавањем заједничке декларације која је позивала на ,,мултиполарност и упсостављање новог глобалног поретка“. Наредна фаза у односима између Пекинга и Москве одиграла се 2004. године, када су у Пекингу Владимир Путин и тадашњи председник НР Кине Ху Ђинтао потписали документ којим су решени територијални спорови између две земље. Нови ниво је достигнут 2011. године, када је из тада већ значајне економске, енергетске, безбедносне, војне, политичке и културне сарадње произашло такозвано ,,свеобухватно стратешко партнерство“ две земље, несумњиво подстакнуто њиховим заједничким ставом поводом кризе у Сирији. Коначно, са избијањем рата у Украјини, анексијом Крима од стране Руске Федерације и последичним санкцијама наметнутим највећој земљи света, мада неформално, долази до великог руског ,,заокрета од Запада“, првенствено усмереног ка Кини. Шта то конкретно значи?

На пољу економије, односи између Кине и Русије доживљавају веома динамичан развој већ преко једне деценије. 2005. године, економска размена између ових земаља је износила скромних 20,3 милијарде $УС. 2010 она је већ достигла ниво од 59,3 милијарде, да би 2014. дошла до 95 милијарди. У светлу најновијих развоја између две земље, очекује се да економска размена закључно са 2020. годином пређе границу од 200 милијарди $УС. У постизању овог циља, поред традиционалних области економске сарадње, кључну улогу би могло да одигра све веће отварање руског Далеког истока за кинеске инвестиције са којима стиже и кинеска радна снага – од чега је руска страна доскора зазирала због страха да би у том богатом али ретко насељеном региону, могло доћи до поремећаја демографске равнотеже у корист Кине. Са друге стране, санкције Запада према Москви, у потпуности су отвориле врата руског тржишта роби широке потрошње из Кине, али и прехрамбеној и аутомобилској индустрији те земље. Такође је вредно помена руско приступање кинеском пројекту Азијске банке за инфраструктурне инвестиције, као и заинтересованост Кине да потпише уговор о слободној економској размени са Евроазијском економском унијом, руским пројектом у који је за сада укључено четири земље (Русија, Белорусија, Казахстан и Јерменија).

На пољу енергетике, сарадња је достигла доскора неслућени ниво. Потписивање протокола вредног чак 400 милијарди УС$ у мају 2014. – након година преговора и натезања око цене – о испоруци руског гаса Кини током наредних 30 година, енергетска сарадња између две земље је зацементирана. Додавањем новог протокола у новембру, којим се предвиђа повезивање западних гасних налазишта Русије (из којих се гас извози за Европу) са оним источним, ствари су додатно продубљене.

На пољу међународне политике, тренд се креће у истом правцу. Руски и кинески глас су у Савету безбедности УН последњих година, готово у потпуности уједначени. Политичка подршка Кине Русији, огледа  се и у томе што ће кинеске компаније учествовати у изградњи моста којим ће се полуострво Крим, копном спојено искључиво са Украјином, повезати са Русијом.

Повећава се и војна сарадња, па је кинески увоз руског наоружања све обимнији. Кина увози руске подморнице, а недавно је објављено и закључивање два нова велика уговора. Иако највероватније под економским притиском изазваним поремећајем привредних односа са Западом, Руси су прихватили да Кинезима продају најсавременије борбене авионе СУ-35, као и ракетни систем С-400. У оба случаја, Кина ће бити прва земља на свету која ће добити поменуто наоружање од Русије. Интересантно је приметити и то да је још 2011., током напетости изаваних планом Запада да бомбардује Сирију на шта је Русија послала флоту у Источни Медитеран, Кина пружила свој допринос у виду одашиљања два ратна брода као потпоре руским снагама. Кина и Русија све чешће организују и заједничке војне вежбе, а следећа је планирана у Црном мору, у непосредној близини обала Украјине.

Треба поменути и инфраструктурне пројекте. Поред брзе пруге Пекинг-Москва и нових енергетских токова, индикативно је то што се данас на реци Амур која раздваја две земље и на којој до сада није било ни једног прелаза, граде чак три нова моста док их је још у плану. Како су у октобру договорили премијери Ли Кећијанг и Дмитриј Медведев, управо ће у пограничним областима, око поменутих мостова, у скоријој будућности почети изградња низа ,,високотехнолошких хабова“ у којима ће се одвијати заједничка научно-технолошка делатност.

Данас многи западни аналитичари упозоравају на то да је политика САД у последњих 20 година имала кључни утицај на формирање актуелне кинеско-руске осовине и несумњиво је да су у праву. Између две земље је и насупрот приближавању, константно опстајала значајна количина традиционалног подозрења, на чији је постепени нестанак највише утицала свест о заједничким безбедносним изазовима, који су редовно пристизали од стране Запада. Апели поменутих аналитичара, углавном се своде на промену америчке политике према Русији као ,,статус кво сили“ која, за разлику од Кине као ,,ревизионистичка силе“, нема интереса у мењању актуелног међународног поретка. На тај начин би се по њиховом мишљесу, могло постићи руско одустајање од Кине, што би довело до захлађења у односима две земље. Аргумент који се најчешће истиче како би се ова тврдња поткрепила, састоји се у чињеници да је Кина други по значају економски партнер Русије (након ЕУ), док је Русија тек осми по значају економски партнер Кине, која највећу економску размену остварује са САД. Међутим, тешко је поверовати да би данас било могуће извести овакву акцију, чак и када би у Вашингтону постојала политичка воља за поправљање односа са Русијом. И у Пекингу и у Москви, одавно су свесни да Запад никада неће пристати на изједначавање сопственог међународног статуса са статусима две највеће Евроазијске земље и да ће оне тај статус морати да изборе саме.

Управо је то оно што Кина и Русија планирају да учине.

Аутор: Срђан Смиљанић
Извор: Српски глас

Напиши коментар