Српска школа у Јужној Африци


3 1
Српска заједница у Јужној Африци једна је од наших најмањих и најмлађих на свету, стара тек неких сто година, али врло активна и утицајна.

Од пре неколико година, захваљујући професорки разредне наставе Виолети Павловић-Мариновић, српски језик је уведен у образовни систем Африке и изједначен са енглеским, француским или немачким језиком.

Она живи у Јоханесбургу, који још називају Џози, Џобург или Еголи, што значи златни град. У „златном граду” је најбројнија српска заједница на овом континенту и једина српска школа у Африци у коју тренутно иде тридесетак ученика.

– У Африци тренутно живи око 20.000 Срба, највише у Јоханесбургу и Кејптауну. Имамо и Цркву Светог Томе, једина на афричком континенту у којој се поред Срба окупљају и православци афричког порекла, и нашу допунску школу „Свети Сава“, код Министарства просвете регистрована 2009. године. Радимо по наставним плановима и програмима Србије, а ђаци уче из наших уџбеника које је обезбедила Канцеларија за дијаспору – прича Виолета која је успела да дође у нашу редакцију јурећи између састанака у разним министарствима, покушавајући да прикупи сваку могућу подршку и помоћ.

У Србију долази отприлике једном годишње.

– Свака помоћ је добродошла и материјална и морална – каже са осмехом професорка која је отишла из Београда са непуних 26 година, сада већ далеке 1993. године, желећи да упозна друге културе и други начин живота.

Иако није била, како каже, као већина, економски емигрант, већ је пут Африке понео авантуристички дух и будући супруг Стеван, прве године живота је обележила буквално борба за опстанак.
Да би поставила школу на ноге, Виолета је прве две године волонтирала, а сада јој плата, која није довољна за живот у Африци, стиже из Србије. Ради на уговору и плаћена је само за рад са основцима.

Школа се издржава захваљујући донаторима, нашој амбасади, Српској православној цркви, помажу и разна министарства, али и сами родитељи на чију иницијативу је школа основана, јер су желели да њихова деца сачувају нашу културу и језик.

– Упоредо са оснивањем школе у Јоханесбургу, текла је борба и за признавање српског језика као матерњег језика за децу емиграната и као изборног предмета за децу која су рођена у Јужној Африци. То значи да је данас српски језик признат у курикулуму од четвртог разреда основне школе и до четвртог разреда средње школе у Јужној Африци и по томе смо јединствени у свету. Матуру је већ положило седморо ђака и они су уписали факултете – објашњава ова професорка.

Питамо је како изгледају часови у школи и које су то лекције око којих се највише муче наши ђаци. Она одговара да су проблем падежи, као и изговарање слова којих нема у енглеском језику, попут „љ“, „њ”, „ћ“ или „ч“.

– Деца која долазе из мешовитих бракова у породицама говоре и друге језике, тако они до шестог разреда мешају енглески и српски рецимо, али када савладају ћирилицу и почну да читају, све дође на своје место. Тренутно у школи имамо три групе ученика, од предшколаца до средњошколаца, а учи се географија, историја, музичко, ликовно, имамо и веронауку – каже Виолета.

Она додаје да су Срби у Африци интелектуалци, међу њима су инжењери, менаџери, директори грађевинских фирми, лекари… У Јоханесбургу се живи брзо и скучено. Велике су раздаљине и висока стопа криминала, па нема слободе и сигурности, а 90 одсто времена се проводи у колима.

Виолета држи часове и својим синовима, Алекси (11) и Јовану (17), помаже и супруг Стеван који је купио таблу за школу. Овде се организује филмски фестивал, ради и српско културно-уметничко друштво, ђаци већ пет година учествују на „Данима ћирилице“ и за своје радове, а буде их и по 20, добијају похвале.

Део ове групе ентузијаста је и Ксенија Беровић, чија једанаестогодишња ћерка такође иде у ову школу. Она с поносом каже да наша деца у Африци знају и српски и ћирилицу, али да се о томе мало зна ван овог континента.

Ево, бележимо ову причу и стављамо и слику ђака снимљену у учионици за Врбицу. На зидовима Тесла, Вук, азбука, српска застава…

– Мало нас је, али се не дамо, а број ђака се повећава, што довољно говори како се и са мало тога може постићи много, иако смо удаљени хиљадама километара од матице – каже на крају Виолета Павловић-Мариновић.

Извор: Политика, Православни наставник


Напиши коментар