Терор и жртве на косметски начин


Фото: Велика Хоћа, некадашњи метох манастира Високи Дечани, по којој је и Метохија добила назив
Фото: Велика Хоча, некадашњи метох манастира Високи Дечани, по којој је и Метохија добила назив

Током протеклих 16 година (од 1999.) на Косово се вратило мање од 10% протераних Срба. Током мартовског погрома 2004. погинуло је 28 особа, 954 је повређено (међу њима 143 Срба и десетине припадника међународних снага), протерано је 4.012 Срба, етнички очишћено шест градова и девет села, а порушено, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа, као и 35 православних цркава и манастира.

Пројекат као оквир који није предвиђен за живот

Повратак, као пројекат (пројекат као негација смисла живота, живот у оквиру задате теме где задатак нико не извршава вољно, пројекат – то је оно у оквиру чега се не може живети); дакле пројекат „повратак“, министарство које се повратком бави у оквиру владе незаинтересованог Косова и, једнако, незаинтересоване Србије, ставка у агенди, нешто што нема везе с оним на терену – повратак дакле, као потпуно неуспели и депласиран пројекат чији су корисници, силом прилика, углавном стари и немоћни, они који нису радно способи и, најважније, они који се никако и никада неће вратити у градове.

Резервати уместо градова

Они остали, у резевратима су који су из дана у дан све мањи – људи одлазе, продају имања, прислом и не више за оне силне новце. Велика Хоча је пуста и Ораховац више није оно дивно место, медитеран на врх планине, где су баште са смоквама и лавандом, где грожђе расте као у приморју, Ораховац је постапокалиптична слика Косова и највеће изругивање свим пројектантима и њиховим циничним причама о повратку и опастанку. Ораховац и Велика Хоча такође су ругање ономе што баштинимо као цивилизовани, одавно избачени из града и света. Избачени из културе – која није исто што и цивилизација али овде јесте – јер имамо посла са антицивилизацијским пројектом, оним који цивилизацију мрзи и мисли да је Рим сазидан за дан, па ће тако и та нека нова, албанска баштина да се створи у прошлости за садашњост а све то заједно личи на оне ругобе какве већ зидају приучени бесправни градитељи.

Ораховац - девојчица
Ораховац – девојчица

Корисници „повратка“ или цинизам пројекта

Дакле, корисници пројекта цинично названог „повратак“, унапред осуђеног на пропаст, ако не због сталних напада Албанаца на немоћне повратнике (просек око 60 година), оно због биолошке чињенице која неумитно каже – још која деценија и готово. То су старци, то су и они људи који су из Хрватске пребегли на Косово, то су приче (баш из те Клине, кога брига за неку Клину?) слабих људи, људи који вероватно не би остали ни у све грубљој и негостољубивијој Србији која нема места ни за „своје“ (а чији су ови?), а о земљама далеким и оним које младима делују као избављење, наравно, и не сањају. Дакле, и тај повратак није ништа до једне принуде, не дословне – наравно – реч је о суптилнијој принуди али дубоко егзистенцијалној – ти си „вратио“ људе који заиста нису имали где да оду. Има наравно примера који пркосе правилу, оних који ће за новине говорити како хоће да умру на свом Косову, на својој или већ некој импровизованој, новоизграђеној „дедовини“.

Велика Хоча - виногргад
Велика Хоча – виногргад

И опет, а где су Срби у градовима?

О градовима се не говори. Ђаковица, Приштина, Вучитрн – који сада можемо да замишљамо читајући Настасијевићеву драму Ђурађ Бранковић, и немамо шта тамо да тражимо јер су све оне зидине нестале с лица земље, трагови једне цивилизације а и ко ће се бавити неким песницима који су се бавили таквим фигурама какав је био Ђурађ, његовим проклетством и неимарством… То не спада у ову причу, једнако је као ониричко писање о Маленој бањској и оном, што је било мало такијех јунака ко што беше Срахињићу Бане. Тај језик не може да нађе пут, он нестаје и није део пројекта.

О Ораховцу и Великој Хочи могао је да пише Хандке, да се сретне са жицом, да га то уметнички и људски узнемири, узбуди, да га лепота тог места опије али какве везе има Хандке с пројектом? Можемо да му дамо неку награду, баш љубазно што је приметио оно које смо сами заборавили и идемо даље, даље у самозаборав до потпуног поништења, до нестанка. Биолошког, или нестанка у асимилацији јер је свака интеграција у један систем криминала, гадости, у свет где је нормално зидати паркове где ће ти се деца играти на негдашњим српским гробовима – таква интеграција је немогућа. То знају сви они који пишу извештаје о успесима младе државе да створи систем где ће бити места за мањине. Какве мањине? Па косовски интелектуалци могу (што и раде) мртви хладни да ти кажу да „Турци нису нација“. Како нису нација? Па Турска није држава. Како за име света Турска није држава? Па није, каже косовски интелектуалац, тамо је много разних нација, није та Турска само турска.

„Турци не постоје!“ – па ти дебатуј с тим

Дакле, држава која није једнонационална није држава. Та филозофија може да ти каже да не постоји Француска, ако Француска у једном моменту постане несимпатична Американцима као што је сада несимпатична Турска. Наравно, колико год САД не показују никакву бригу него напротив, као да се хоће рушење једне озбиљне цивилизације каква је Блиски Исток, неће ићи тако далеко да кажу да не постоји, рецимо, Арабија. За такве глупости служе они који су сравнили Сирију, послали у свет милионе миграната из Ирака, Авганистана, Палестине, Изралеа… Као што Албанци служе да једном, зашто да не, примете да Грчка заправо не постоји и да је то мит.

Невероватна је слобода детета, као што је невероватна слобода младокосовских тумача света да га, у зависности од тренутка, прилагођавају у тим својим тумачењима, својој разини. Разини детета које је добило одело и микрофон, село да пише и дебатује и то те оставља немим. Како дебатовати с неким коме падне на памет да ти каже како Турци не постоје? Никако. Да ли га треба толерисати? Не, наравно. Није хоспитализован па да љубазно одлушаш које је све земље освојио јер је данас решио да је Наполеон. Не можеш га толерисати али немаш алатке за дискусију с једном таквом „визијом“ која, и ту смо у проблему, има своју мисију и све остале ставке потребне да се напише некакав пројекат.

Импресионарност (ако то није расизам шта је онда?) културом младе државице: „Па они имају чак и филмове!“

Кад смо код повратника (који града видети неће), ми можемо – што и радимо – да се цинично изненађујемо „ох, па они имају дивно позориште“, „види како млади људи говоре течан енглески“, „јао, па они праве и филмове“ – па? Лепо је што млади Косовари праве филмове али из којих градова долази та нова култура настала на једној рушевини, паљевини и у крви?

Зашто, на крају крајева, не би имали позориште и због чега смо дужни да будемо импресионирани. Позориште је старије од Христа и Мухамеда, наше ере, чак и оних првих драма где се помиње омиљена реч младопројектаната „катарза“.

Али, да би било позоришта требало би да постоји град, градске улице, требало би да постоје књижаре и библиотеке, макар никад не ушао у њих, човек града је човек града јер је човек једне културе која сада, кад су Срби у питању, тражи своју компензацију у селима где су избегли пред погромима а онда од тих села почели да стварају импровизоване градиће какав је Грачаница. Њихови домови културе, Алтеративни културни центар, њихова драма се подразумева, њој се нико не диви иако је настала из праха растуреног система, опкољена ратним причама, опкољена свешћу да јој сународнике малтретирају у незаштићеним повратничким селима (попут оне горепоменуте Клине), заживела ни из чега. Јер је она насушна потреба, та култура, како год криво срастала тако поломљена и како год то деловало нама који се дивимо како младо Косово има позориште а налазимо грешке у раду оних који су остали на месту где култура звучи као извољевање, измишљотина залудних – шта ће онима у резервату култура?

Шта ће позориште и некакви културни центри онима из резервата? Јесу ли они луди?

Да ли је то расизам? Наравно да јесте. Двоструки је. Један, који се диви култури у настајању, „заиста дивно што су млади Албанци почели да праве представе“ (онакве какве бисмо са становишта естетике, технике, укратко по свим критеријумима одбацили као аматерско позориште – да се не ради о „малим младим Албанцима“) и други, који ниподаштава српску културу која покушава да се врати у град, макар духом јер физички не може нити ће икад бити добродошла – осим ако није гостујућа српска култура, она која није с Косова.

Да ли је расизам устројство које те доведе дотле да се не питаш „зашто“ него се подразумева да младој албанској државици смета десетак стараца у неком повратничком селу? Наравно да јесте. Бити жртва расизма тражи огромну самосвест, као што је знање и препознавање једино што може да спаси било какву жртву од најчешћег мирења с тим статусом, стида јер је жртва и, на крају, осећаја кривице јер се довела у ту ситуацију. Заборављајући, наравно, да је она само жртва, да се ради само о националности – као што манијак који напада жену, напада само јер је он манијак а она је жена и у томе нема никакве мистерије, преиспитивања, накарадног посипања пепелом које новојезик зове „катарзом“, фрљајући се појмовима и не полажући никакав рачун логици, значењима, истини – на крају крајева.

Жртва расизма, то је оно када престане да те саблажњава окрутност пројекта

Бити жртва расизма је кад почнеш да се навикаваш, када те то не саблажњава, када мртав хладан причаш о томе како си покушао да посетиш срушену цркву, а црква је из 15. века, али је неко поставио експлозив. Када ни сам више не чујеш шта говориш, када се подразумева да те гађају каменицама, да те мрзе деца која нису видела рат, да су ти гробља на територији која не само да није твоја него је забрањени град за тебе, као што је то Ђаковица.

Легитиман начин за ломљење духа

Расизам, то је постао легитиман начин да сломиш дух некоме ко би можда и пробао да се уклопи у твој новонастали систем – али он нема где да се уклопи, система нема. Постоји само тај расизам који нико не осуђује јер ти си, забога, мали. Млада нација, експанзивна, весела у свом лудилу, несвесна свог рушитељског начина да се добије – било шта. Само не озбиљна држава, јер држава – то је већ компликована ствар. Шта ће детету таква скаламерија кад може лепо да зида сулуде имитације двораца у недођијама крај неких депонија, с погледом на рушевине и, наравно, ознаке своје победе. Ни мање територије ни више помпезних застава које славе једну огромност.

Аутор: Ана Радмиловић
Извор: Балкан магазин


Напиши коментар