Ћирилица и параписмо у српском језику


pisi cirilicom v

Да би се разумело зашто је за српски језик хрватски латинички састав, у ствари, параписмо, требало би знати одговоре на многа важна и озбиљна питања. Треба научити: 1. откада српски језик није више свуда „српски “, 2. откада је у српски језик уведено двоазбучје с алтернативном могућношћу коришћења српске ћирилице и хрватске латинице, 3. како треба читати и разумети 3. тачку Закључака Новосадског договора из 1954. године о „равноправности латинице и ћирилице “ и које је њено стварно значење, 4.

Како је уведена хрватска латиница уместо српске ћирилице на уличним таблама, у саобраћају, у исписима предузећа, на таблама предузећа и институција, на пример, у Новом Саду и другим градовима широм српског говорног подручја, 5. како се објашњава питање српске ћирилице /хрватске латинице у граматикама српског („хрватског или српског “, „српскохрватског “, „хрватскосрпског “, „хрватског “, „босанског “/ „бошњачког “, „црногорског “, „матерњег “ и других „језика “) и у правописима, 6. постоји ли двоазбучје („на српски начин “) или троазбучје у било ком европском или светском престижном језику с могућношћу алтернативног коришћења двају или више писама, 7. шта су Срби добили из тзв. заједничког нормирања „заједничког језика “ с Хрватима, 8. да ли је српски језик после 1850. године остао на вуковским основама и у чему, 9. о којој је „српској латиници “ реч кад се о њој говори први пут званично у струци и у Правопису српског језика из његовог школског издања и ко је саставио ту латиницу, 9. чему служи замена српске ћирилице хрватском латиницом у српском језику, 10. зашто Хрвати нису оставили /увели двоазбучје у хрватском стандардном језику /у хрватски стандардни језик “ ако је то „богатство “, 11. какав је степен данашње опремљености српског језика научном и стручном литературом, 12. каква је улога језика и писма у (о)чувању „националног бивства “ и у потребном културном јединству народа, 13. зашто се све брже и све чешће међу Србима догађа раскорак између данашњег доброг уставног решења питања службености српског језика и писма и јавне употребе српског језика и ћирилице у исписима (важно је видети којим су писмом записани улични исписи, штампа, телевизијски екрани, исписи на производима, у књигама, у рекламама и у личној употреби писма већ после петог разреда основне школе).

У данашњој српској језичкој литератури нема превише књига с потпуним, устаљеним одговорима на ова питања.

Како је нестајало српско писмо?

Ко поседује одговарајуће знање из историје српског књижевног језика и ко је детаљније ишчитавао комплетније књиге и документа о томе – може да схвати суштину истине о српском језику и ћирилици за последњих двестотинак година. Тачнији одговори на малопре постављена питања на почетку овог излагања показују шта се тачно догодило са српским језиком и, нарочито, писмом после смрти Вука Стефановића Караџића (1864), погрешно устоличеног у „оца српског језика “. (Може се рећи да он јесте творац модерног српског, па посредно самим тим и творац данашењег језичког стандарда Хрвата, Бошњака и Црногораца.) Догодило се, у ствари, то да најпре Хрвати прихвате чисту српску новоштокавску варијанту кроз објашњења да је реч о једном језику „једног народа “, да би се онда Хрвати издвојили национално, преименовали српски језик уз помоћ и са српске стране, сачинили абецедни састав из опште латинице уз додатак неколико слова из чешке абецеде, једног слова из пољске латинице и једног слова усвојеног од Србина Ђуре Даничића. Не вреди данас грешити душу па својатати то хрватско абецедно писмо. Оно је хрватско јер је прављено за хрватске потребе и у том саставу оно је несумњиво хрватско писмо.

Други део приче о тој латиници много је суморнији на штету савршене српске ћирилице. А та је прича суморна, тужна и баш трагична због тога што је то хрватско (гајевско) латиничко писмо Србима увек стизало не само обичним наметањем и обичном колонизацијом него или под голим насиљем у време ратова, или забраном српске ћирилице много пута само у последња два века, или под најтежом врстом физичко – политичког, фашистичког или идеолошког насиља у педесетак година, колико је у бившој Југославији за Србе владао привидан мир заоденут у обланду смејурије садржане у пароли званој „братство -јединство “. Да је хрватска латиница стизала Србима увек под голим или понекад нешто прикривенијим насиљем, доказ је и то што у бившој Југославији, у којој је увек српски народ био већински, никада није никоме наметана ћирилица, него је наметана латиница, писмо мањинског народа већинском и увек се српски народ, најпре преко вере, а онда и на друге начине, растакао на друге народе. То се, наравно, никако није случајно дешавало и није у томе српски народ био недужан. Кад се каже недужан, свакако се може и мора мислити на тзв. елиту која је предводила српски народ. Догодило се, у ствари, чисто расрбљивање српског народа. Његови предводници нису били дорасли игри у коју су се упустили с хрватским и словеначким националистима и ту је пао и српски народ, и његов језик и његово писмо. Пре тога, разуме се, српски народ је пао у вери.

Све оно, дакле, што је снашло српски народ у великој игри с идеолозима хрватске и словеначке нације после утапања српске мукотрпно и на огромним жртвама створене државе у 19. веку у југословенски казамат била је последица наивности, неспремности и недораслости српске елите да се носи с изазовима у који су се Срби упустили уједињијући се с онима којима се циљеви нису ни у чему подударали са српским. Потпуно су били различити и мотиви због којих су се ова три народа „уједињавала “. И како је из тог окршаја неподударних циљева и разлога „уједињавања “ прошао српски народ, на потпуно исти начин прошли су и српски језик и српско писмо. Циљеви су и у језичком „обједињавању “ код Хрвата и Срба били потпуно различити. Срби су у језичко обједињавање ушли да би језик заиста постао јединственији, а Хрвати су ушли у тај посао само да би легализовали прихватање српског језика, да би га онда преименовали и да би, најзад, тај језик преотели говорећи да су, у ствари, Срби Хрватима „преузели “ језик.

Хрватско писмо је у томе одиграло велику улогу. И тек ће је одиграти, док се српски лингвисти међусобно убеђују око тога да ли је гајевска латиница хрватска или „српска „.
Ту готово дечју игру са српске стране, а мудру до невероватности с хрватске стране Срби ни данас, после свега што се догодило за последњих шездесетак година, у већини не разумеју и међусобно се прегањају и убеђују једни друге и у Србији има ли ћирилице или је нема, треба ли ћирилицу вратити у јавни живот како је то једино могуће учинити, да ли је двоазбучје предност или није (у већини српски лингвисти и данас то тумаче великим богатством, па чак и „везивање за два цивилизацијска круга “, како стално истиче српски социолингвиста Р. Бугарски, никако не прихватајући да се српски језик убрзаније него икад данас своди на хрватско латиничко једноазбучје. Колико неки наши лингвисти не разумеју о чему је реч, потврђују то и приписивањем Вуку да је он „створио “ тзв. српскохрватски језик, па да му је чак то највеће, чак животно дело, што је свакако дечја бесмислица и највеће понижавање Вука и његове полувековне борбе за овај језик који нам је преостао у крпама и ово писмо ћириличко, које је данас међу Србима у завршној фази нестанка. Вук, наравно, никада за свог живота није стварао ни „српскохрватски “, ни „хрватскосрпски “, ни „хрватски или српски “, ни „југословенски “, а још мање „босански “ или „бошњачки “, а камоли „матерњи “ или „татерњи језик “. Он је на народној основи нормирао српски језик за Србе „све и свуда “ и на основу Мркаљевог „Азбукопротреса “ из 1810. године сачинио је – ако не најсавршеније, како и неки странци тврде – а оно, свакако, једно од најсавршенијих алфабетских писама, а препоручивао је Хрватима како да своју латиницу усаврше по угледу на његову ћирилицу.

Хрвати су мудро разумели да српски језик морају (пре)узети (како би иначе придобили католичке Србе да се прикључе хрватском националном корпусу?), а да не морају преузети и писмо, јер ће им баш писмо (друкчије од српског) послужити да лакше остварују своју лингвистичку теорију о аутохтоном „хрватском језику “ у којој су данас стигли до тврдњи да су у ствари Срби преузели хрватски језик којим су се Хрвати служили још пре Срба и целих двеста година!!! Српски лингвисти ни данас немају јединствене одговоре на такве тврдње хрватских лингвиста, па расправљају да ли језик Бошњака (који постадоше нова нација у последњем грађанском рату са Србима и Хрватима у БиХ) треба и може да буде „босански “ или „бошњачки “, па пронађоше да у српском језику треба да буде „бошњачки “. Тобож, прозрели су да Бошњаци, у ствари, зову „свој “ језик „босански “ е да би то име језика наметнули Србима и Хрватима у Босни. Хрватима га свакако неће наметнути, а за Србе ко шта може данас да тврди? Заиста, оно што у вези са српским језиком и писмом нигде не постоји на свету у теорији и пракси могућег овде се испробавало. Тако је било и предлога да се српски језик прозове „српскохрватскоцрногорскомуслиманскојугословенски језик “. Ово име било је, наравно, више у домену хумористичког, али каква су времена владала – гледано из угла чуда каква су нас пратила, а богами нас и данас прате – чини се да у могућности и таквог именовања српског језика и нисмо били превише далеко. Да су то име други прихватили, српски лингвисти би му се тешко испречили.

У вези с овим једно се може казати: српски језик – језик је бројчано малог народа, али је расадник и „мајка “ многих језика. Енглески је језик бројчано већег народа, данас се простире на готово трећини земаљске кугле, али није произвео ниједан „нови “ језик, за разлику од српског језика из којег се испилило неколико. Енглески је остао „енглески “ и у Енглеској, и у Америци, и у Аустралији и свуда тамо где се употребљава. Ми живимо у Европи, а никако да се угледамо на европска решења питања језика и писма, него тражимо да се угледамо на нека неприродна двоазбучја у неким језицима у Африци и Азији.

Енглески је за српски „сиромашак “ још у нечему. Он нема ни два писма. Свуда се у Европи у свакодневној употреби у једном језику за свакодневне потребе једним писмом записује. Српски језик – једини у Европи, али углавном и у свету има у свакодневној употреби два писма, а смишља се и треће за потребе у Црној Гори, што је, на неки начин,
68 и логично: какав би то био „црногорски језик “ с хрватским писмом? Коме пада на памет данас у Европи да један (свој) народ дели на два писма у свакодневном записивању? Да ли то на памет пада Албанцима, на пример? Треба ли уопште губити време у постављању и таквог питања. Они немају два писма у једном језику, али им неки у свету обећавају државу, с тим што им ту државу нуде на српском државном простору. Ми уместо да мислимо о држави, премишљамо се колико нам треба писама за свој (један) један језик!!! Усвоји ли се и у пракси устали треће писмо на поноситом црногорском кршу – биће веома занимљиво како ће се остатак Срба у данашњој Србији понашати у вези с тим.

Да ли ће у свој језик тада увести и то треће писмо или ће избацити гајевицу, а прихватити то ново, на пример, Никчевићево писмо, или ће измислити још неки алфабет!!! Како сада ствари овде теку, на завршном смо делу пута да хрватско писмо – које су неки Срби, па и неки лингвисти међу њима, прозвали „српска латиница “ – ускоро постане једино српско писмо. Неки српски лингвисти неће или не могу да разумеју зашто су се сва двоазбучја у историји културе и цивилизације завршавала у једноазбучју и они не виде да се то једноазбучје у Србији готово завршило у – хрватској латиници. У Новом Саду, на пример, српска ћирилица се са 18,5 процената у 2000. години у јавним исписима свела, по недавном истраживању проф. Петровића почетком 2005. на непуна два процента. А тако је углавном у целој северној српској покрајини. У Београду српско писмо, по истражуивању из марта 2005. снизало се са 31,8 одсто на десетак процената, а тако је и широм централне Србије. И шта сад ту треба бринути? Неки Срби, изгледа, као да паметују: ако су нам Хрвати узели језик и преименовали га у „хрватски „, зашто Срби не би од Хрвата узели писмо и преименовали га у „српску латиницу “? Пошто је, несумњиво, „хрватски “ – исто баш као „босански /бошњачки “, „црногорски “ или „матерњи “ – потекао из изворно српског језика, зашто им не бисмо преузели њихово писмо, кад је оно у нашем језику? Не оспоравам у потпуности мишљења неких лингвиста да се и тако може чувати српски језик. Али се поставља и једно ново, практично, питање: хоћемо ли у том новом случају чувања свог језика, поред присвајања Никчевићевог писма, задржати и ово претходно гајевско? Да ли смо могли да будемо двоазбучни и да на тај начин – по убеђењу и лингвисте Р. Бугарског и филозофа академика С. Стојановића – (са)чувамо везу с „два цивилизацијска круга “, то смо видели. А да ли ћемо моћи – ако будемо принуђени да – ради очувања власништва над својим језиком – постанемо троазбучни и хоћемо ли преко троазбучја бити, сразмерно томе, још богатији и да ли то значи да ћемо на тај начин сада успоставити „везу “ са „три цивилизацијска круга “ и који би то био сада тај „трећи цивилизацијски круг “ – тек ћемо видети.

На ово последње питање нисам успео сувисло да одговорим ни за два месеца. Мислим да је некад тешко дати одговор на питање које је више у сфери бесмисла, а не у области људског логичког размишљања.

Хрватска латиница у улози паравојске

У нашем случају друго писмо – с обзиром на досад познату природу језика и на чињеницу да је оно Србима стизало увек под споменутим насиљем, у ствари је – параписмо. Оно уистину има у језику улогу какву има паравојска у држави. Паравојска може да разори систем и државу, да уништи или замени претходну војску. Паравојске су обично сурове и подлежу неизбежном гоњењу у свакој појединачној држави или се преузима ризик за опстанак дотичне државне и друштвене заједнице. У случају писма код нас се догодило сасвим супротно. Параписмо је имало повлашћен положај, злочини паравојске (=параписма) имали су општу подршку, тако да је параписмо почело да истребљује (потискује и истискује) оно претходно, изворно, матично, старо српско писмо.

Савршеност и лепота српске ћирилице биле су изложене сваковрсном насиљу, па је тако ћирилица приморана на изгон из свог језика. Српска ћирилица је тако очишћена с већег дела њеног подручја у српском језику. Данас она има формалну, уставну и законску, заштиту, а у ствари јој се забрањује повратак на своје језичко подручје. А то је подручје једино на коме она има своју улогу. Други језици у Европи имају своја писма и ниједан други језик није јој дао пристанак да се настани. Ћирилица је, према томе, избеглица и дели судбину одавно трагичног српског народа из Хрватске, с многих подручја у БиХ и, најзад, из јужне српске покрајине – с Косова и из Метохије. Али она је избеглица и из најужег централног подручја Србије! Свуда изван централне Србије много је спаљених српских огњишта и протерани Срби немају се где ни вратити нити им се повратак допушта. Ћирилици такође.
Насиље је, према томе, учинило своје и на примеру српског писма. Сасвим очигледно, неки „милосрдни анђео “ обавио је посао у српском језику много пре оног „милосрдног анђела “ из 1999. године па, изгледа, Клинтон са својим „анђелима “ и није био превише оригиналан.

Како вратити српско писмо?

Како се може истиснути једна паравојска, односно параписмо које је најпре под бруталним насиљем одавно запосело подручје српског језика, а потом се ширило и, захваљујући некој врсти лажнопрефињене комунистичке јуче и глобалистичке идеологије (често попут фашистичке) данас.

Паравојска се нигде и никада није могла милом избацити. Све говори да ни параписмо не може да се избаци досадашњим молбама, па и позивањима на устав и закон.

Параписму се мора супротставити светско и европско проверено правило које важи у свим престижним земљама и језицима по принципу: за један језик у свакодневној употреби – једно писмо. Не могу Срби сами да измене свет и оно што је у целом свету у свим престижним језицима уобичајено. Кад би два писма за један језик била стварно „богатство “, како су само Србе обмањивали и успели да обману, па се они тиме данас и међусобно обмањују – корисници енглеског језика, а и многих других, сачинили би за себе макар хиљаду писама и приграбили би и ћирилицу, и латиницу, и грчки алфабет, и арапски и још многе друге алфабете, а не би им измакло ни оно раније тзв. клинасто писмо. И њега би вратили у живот.
Српски језик и Срби, дакле, не смеју бити изнад света. Зашто би, уосталом, они једини имали привилегију да задрже „двоазбучје “ у свом свакодневном језику? Јесу ли Срби стварно тиме доказали да су најпаметнији народ на свету, па да једино њима приличи двоазбучје у једнојезику и без обзира на то што ће, за узварт, морати да остану без свог матичног писма? Срби би ваљало да схвате да је њихова цивилизацисјка дужност да чувају своје миленијумско савршено писмо, а да ће Хрвати, и без „помоћи “ Срба, (са)чувати свој абцедни састав. Срби немају ниједан ваљани разлог да једини на свету одређују два стандардна писма за свој свакодневни језик, па да за та два стандардна писма баш узимају, уз своју миленијумску ћирилицу, и хрватску латиницу (гајевицу), макар је звали и „српска латиница “. Зашто не би увели енглеску латиницу или, можда, кинеско писмо од близу 4.000 знакова? Ово личи на шалу, али ако неко баш хоће да уведе друго стандардно писмо у свој језик да би њиме истискивао своје писмо на еутаназијски начин, може да бира неко друго од многих писама (има их на хиљаде) у свету.

Биће да би, ипак, било боље да се и Срби врате у светску устаљену колотечину једноазбучја у свом свакодневном језику, а да туђе језике и туђа писма истовремено уче као сав нормалан свет, а не да замењују своје писмо у свом језику у XXИ веку, па да онда убрзо српске генерације не знају да читају своје стваралаштво из прошлости, као што данас огромна већина Срба више не може да чита ни оно што пише на старој српској ћирилици.

Наравно, то враћање свом миленијумском писму (мислимо на ово модерно, вуковско, које је практично већ изгубљено у многим областима писаног општења) није данас једноставно. Оно највише зависи од институција државе, просвете, културе, од школства, САНУ, Матице српске, Вукове задужбине, па нешто мало и од удружења као што су „Ћирилица “ и сл. Али, најважнија је улога државних институција и целокупног школства и просвете. И од учитеља и професора, свакако. Али како да се то догоди кад ни многим данашњим државним институцијама, школству, просвети, учитељима, професорима, неким лингвистима чак… није довољно јасно шта се, како и зашто догодило са српским језиком и писмом. Да је то постало јасно, државни чиновници примењивали би одредбе устава и закона у вези са службеном употребом језика и писма и знали би да се устави и закони праве да се спроводе у пракси и да се на тај начин утемељује свака правна држава, а правописци не би – и после нестанка „српскохрватског језика “ – уводили претходну „равноправност писама “ сада и у српски језик и тако делили српски народ и у писму, као да им је премало свих других деоба. Ранија крајње непријатељска парола из љутих ратова „Србе на врбе “ замењена је у наше време још кудикамо опаснијим покликом „Србе на Србе „.

Предочили смо тек делић наше стварности у вези с језиком и писмом и посрнућа у језику и писму. Али и то што је укратко речено, чини нам се, могло би помоћи да се схвате основни узроци наших посрнућа и на пољу језика и писма и како би се то посрнуће могло, макар са закашњењем, зауставити. Наш министар просвете могао би да се распита шта би његове колеге чиниле у суседним земљама кад би неко тамо покушао да избацује њихово писмо из њиховог језика? Изгледа да – кад је и о језику и писму реч – само на Србе имају права да дижу штап без икакве „шаргарепе “ данас и неки Срби – задужени и плаћени и за антићириличку „деконтаминацију “. Али нису највећи кривци ти што су плаћени, него они који су плаћени да овај неред у вези са српским писмом у српском језику престане, а они ћуте и свесно пропуштају да се мешају у свој посао.

Колико сам знао и могао, овим својим излагањем у свој сам се посао умешао.

Предлог Магацин-а:

Двадесет разлога за ћирилицу
Најстарији хрватски историјски документи писани су ћирилицом!

Аутор: Драгољуб Збиљић (Нови Сад, Јун 2005)
Извор: Православни наставник


Напиши коментар