Губитак ћирилице још у млађим разредима основне школе


cirilica3
Иако је у Србији службено писмо ћирилица, жалосна је чињеница да је ћирилице све мање. У недовољно уређеној држави, ово питање од животног значаја за српски народ је потпуно занемарено.

Хоћемо ли након више од десет векова остати без свог писма, језика и народа? Хоће ли се остварити најцрњи страхови и слутње Стефана Немање које је изрекао на самрти у свом Завештању? И Лидија Поповић у стиховима песме каже:
„…Србин – то је српско писмо,
Јер без писма Срби нисмо…“

Трагично је што се губљење ћириличног писма примећује већ на почетку школовања деце.

Где заправо почињу проблеми губљења ћириличног писма гледајући децу?

1. Деца се свакодневно срећу са натписима на улицама, разноврсним производима, производима намењеним деци, медијима (штампи и ТВ програмима), рачунарима, титлованим филмовима… У тим ситуацијама (по природи радознало) дете жели да сазна какви су то симболи и шта значе. На жалост, пошто ти натписи најчешће нису ћирилични, на тај начин наша деца још пре школе уче страно уместо своје писмо.

2. Наше становништво се већином школовало у Југославији на српско -хрватском језику, што је подразумевало равноправну употребу ћириличног и латиничног писма.
Југославије и српско -хрватског језика од 1992. године и званично нема, али наше становништво по инерцији наставља са наученим. Иако је то од огромног националног интереса, нико Србе није упозорио на званично раздвајање језика и ПИСАМА. У Хрватској више нема ћирилице, док код нас све може – а на штету нашег језика и писма.
Велики је и број избегличких породица досељених из Хрватске и Босне које такође пишу латиницом.
Дакле, родитељи, рођаци и пријатељи деце у великом броју пишу латиницом.

3. У школама се наше ћирилично писмо учи у првом разреду, а већ више од деценије у другом разреду се уместо утемељења ћирилице, учи одмах туђе писмо – латиница. То директно доводи до дугогодишњег мешања два писма и веома штети матерњем језику и писму српске деце. Данашња деца мало читају, лоше и споро пишу.

4. Због нерешених питања језика и употребе писма у школском систему Србије, наставници и ученици у великој мери пишу латиничним писмом.

Борба Срба да се у школама у Војводини користе српски језик и писмо почеле су пре 300 година. Аустроугарска (Марија Терезија и Јосиф II) су покушавали у школама укинути ћирилицу, али на у томе срећу нису успели. Нису успели јер се цео српски народ борио за свој језик и писмо. Огромну улогу у заштити ћирилице у тим тешким временима имао је велики школски реформатор Теодор Јанковић Миријевски. Колика је наша небрига о богатствима која имамо говори и то што о Миријевском (након 264 године од његовог рођења) не знамо готово ништа. Друштво учитеља Новог Сада је 2002. године објавило прве и основне информације о Миријевском, а ове године смо организовали стручни скуп посвећен његовом животу и раду. За следећу годину припремамо обележавање 265–огодишњице његовог рођења, организовањем стручног скупа у мају 2006., штампањем књиге, давањем имена улицама и трговима у Новом Саду и Сремској Каменици и подизањем споменика у Сремској Каменици.

Још један страшан пример наше заједничке небриге о националном благу је нестанак једне од најстаријих српских школских зграда. Наиме, српска основна школа у Сремској Каменици је забележена још 1701. године у дворишту православне цркве. Они који су то знали често су долазили да виде стару школску зграду. У тој школи се школовао и Теодор Јанковић Миријевски. У 2004. години је на захтев Црквене православне општине Сремске Каменице, а уз подршку Месне заједнице и Завода за заштиту споменика, уз одобрење и финансирање града Новог Сада започета реконструкција „старе школе “. Завод за заштиту споменика је урадио све припремне радње и стручно разградио објекат. Међутим, Црквена општина је дозволила нестанак оригиналног материјала. Након тога почета је изградња новог објекта уместо реконструкције старог. Завод за заштиту споменика се повукао. Медији су писали о овом случају. Новинарима се претило. Било је захтева да се испоштује одобрена реконструкција и оправдају наменска средства. Али, од тога до данас нема ништа. Још један темељ српства нису уништили ни Турци, Немци ни други – већ ми Срби сами, а нико томе неће да стане на пут! Не реагујемо а није свеједно што сваким даном губимо све своје и као народ нестајемо! Крајње је време да се сви Срби, а пре свих држава Србија, тргну и обрате пажњу на свој народ, језик и писмо како оно не би и потпуно нестали.

Без лажне скромности и претеривања треба поновити да је Вукова српска ћирилица најсавршеније писмо на свету. Осим што за 30 гласова постоје 30 одговарајућих симбола (слова), важно је истаћи да се и од тих 30 слова чак 24 велика и мала штампана слова пишу једнако, што је огромно богатство.

Ми живимо у Војводини и Србији. Од ове школске године у Србији се поред српског језика деца школују и на 9 језика националних мањина. Они имају право на свој језик и писмо. Имају ли, и користе ли данас исто право и СРПСКА деца и Срби у својој држави, у Србији? Познато је да нашу децу одувек васпитавамо у духу вишенационалне толеранције геслом „Поштуј туђе, али воли, чувај и цени своје! Сигурно је да онај ко не воли своје, не може волети ни туђе.“

Хоће ли у 2005. години (Светској години језика) Србија и српски народ поново имати уређен српски језик и његово писмо? Хоћемо ли и ми као и сав други свет бринути о свом писму?

Предлажем конкретно деловање како би се ћирилица вратила на наше улице, у медије, књиге, школе…:

• Захтевати хитно уређење и стандардизацију српског језика и писма,
• Наставним програмом померити латиницу поново у 3. разред ако остаје у програмима,
• Указати дописом државним и општинским органима на обавезу спровођења закона о службеној употреби писма,
• Захтевати од државних органа контролу, опомену и строго спровођење казнених мера због не употребљавања службеног писма Србије,
• Захтевати од државних органа да дописом упуте опомену просветним радницима и школама, јавности, медијима, странкама, власницима билборда, банкама, БГ и НС сајму, туристичким агенцијама, Нафтагасу, ПТТ, мобилној телефонији, интернет провајдерима, амбасадама, библиотекама, биоскопима, позориштима, маратонима, градским превозницима, саобраћајним комуналцима, спортским клубовима, стадионима, спортским објектима, апотекама, болницама, домовима здравља, СУП – у, великим фабрикама и продавницама, таксистима, туристичким информативним центрима, издавачима штампе, књига, филмова, музике, постера и плаката, штампаријама, увозницима и произвођачима играчака… на обавезу употребе службеног писма,
• Тепих акције „НЕ ГАЗИ ЋИРИЛИЦУ “ су се показале ефектним, наставити их.

Можда са новим слоганом „Писмо српског језика је ћирилица “ • Сваке године организовати литерарно – ликовни конкурс ЋИРИЛИЦА, • Организовати такмичење у лепом ћириличном писању…

Лидија Поповић у песми „Душа народа “ каже:

Јадни народ, још јадније душе,
Кад му језик, писмо кваре, руше.
Језик – то је крма нашег брода,
Језик – душа нашега народа.
Језик – то је пола Православља
И мерило право српског здравља.
Туђа реч је рупица у броду,
Пуно рупа – брод тоне у воду!
Говор, писмо – то није ситница!
Српски народ чува ћирилица!

Предлог Магацин-а:

Ћирилица и ми
Ћирилица – зашто је толико важна!
Двадесет разлога за ћирилицу

Аутор: Вера Стојшић
Извор: Православни наставник


Напиши коментар