Интервју: Радосав Стојановић, књижевник, новинар, драматург, лексикограф


Радосав Стојановић
Радосав Стојановић

Косово је од искона уткано у мој дух и моју свест као тачка ослонца на којој се држи планета. Многи моји познаници и пријатељи Албанци с Косова су ми рекли да без обзира на све  они у ствари немају државу, да су само инструмант у туђим рукама и да морају бити послушни. А о каквој би држави могло бити речи ако се зна да тај „миленијумски“ народ нема ниједан културни споменик старији од 70 година, да има развијен вазални менталитет, да нема привреде, осим транзита опијата и криминалаца. Рекао бих да је то у ствари контролисани хаос и безвлашће, каже Стојановић.

Косово је грдно страдалиште

Елитни књижевник Радосав Стојановић јавности је познат и као песник, романописац, новинар, драматург, а од недавно и као лексикограф. Епитеп „Српски Хемингвеј“ добио је највероватније због подударности са стилом и жанровима али и са драматичним  и динамичним приватним животом славног америчког писца и новинара Ернеста Хемингвеја. Разговарамо са њим о централним темама његовог стварања а то су Косово и Метохија и Црна Трава и Власина.

Иако сте рођени у Црној Трави због вишедеценијског живота и рада на Косову и Метохији, пре свега сте косовски писац. Шта је све то због чега не можете да се одвојите од Косова и Метохије?

-Условно речено „косовски“, но мој је став да писац ако није српски, не вреди му ниједно регионално обележје. Као што сматрам да писац може живети било где и да буде добар српски писац. Моја је велика привилегија што сам три своје најлепше деценије у животу проживео интензивно на Косову и Метохији. И када сам био у прилици осамдесетих година да одем у Београд, остао сам у Приштини. У најранијем детињству прочитао сам све народне епске песме, па и оне из косовског циклуса. Мој отац је после рата радио на хидроцентралама у Кожњару и Дикањцу и од њега сам слушао приче о Метохији и тако се формирала моја духовна веза с овим простором. Изабравши студије књижевности у Приштини, одједном сам се обрео на за мене митским рекама Лабу, Ситници, Белом Дриму и Бистрицама, могао сам да живим уз Самодрежу цркву, да дишем уз Грачаницу и Дечане, да јездим на точковима као косвски јунаци на својим атима косовскометохијским друмовима, пентрам са девојкама ливадама до зидина Новог Брда, са ретким чобанима напасам стада под Голеш планином, уживам у Призренској чаршији док купујем свилу жени за хаљине, па гривне и огрлице од филиграна или заноћим у Пећи и конаку Патријаршијском, испуњеном мирисом древног тамјана, крај Савиног Дуда. Све то је носило патину српског средњевековног духа и узносило мој дух, крепило душу, давало ми антејску снагу. Делом сам живео у историји, делом у садашњости која ме је све више, с годинама надолазеће српске трагедије, асоцирала на историју. Тако је Косово од искона уткано у мој дух и моју свест као тачка ослонца на којој се држи планета у свемиру.

Један сте од ретких српских интелектуалаца са Косова и Метохије у чијој биографији стоји: Са Косова је прогнан  јуна 1999. године?

-То тако стоји јер се одиста збило тако – 23. јуна 1999. године. Све Србе су терористи УЧК-а прогнали из Народног позоришта и више нам нису дали да тамо уђемо. То што су сви остали с главама на раменима је последица мог настојања да Албанска драма опстане у позоришту . И она је три дана пре бомбардовања имала чак и премијеру. И опет, бих поновио, Позориште је онда било једина институција у Покрајини у којој су Албанци нормално радили на својој култури све до бомбардовања. Када је дошла Вокерова мисија, новинари светских гласила били су збуњени када су могли у позоришту  да гледају албанске представе а дошли су инструисани да сниме, између осталог, и културни геноцид над тим народом.

На које теме се своди Ваш стваралачки опус? За чим сте трагали, о чему сведочили и шта поручивали својим делом?

-Моја основна тема је људска драма, људско страдање у тежњи за остваривањем идеала, у потрази за љубављу, бескрајном слободом и срећом под звезданим небом. Човек који хода ивицом ножа на путу ка узвишеном, ка звезданом праху среће и спознања оностраног смисла свог постојања на овоме свету и у овоме варљивом светлу.

Како је „Живети с геноцидом“ и какве су последице тог живота о коме пишете још крајем прошлог века, у хроници косовског бешчашћа 1980 – 1990?

-Ја бих напоменуо да је то 1990. године била прва тазе књига о косовским догађајима, објављена у Београду, и да је на Косову прећутана. Али је и данас имају углавном све светске библиотеке и често је цитирана као литература у многим текстовима о Косову. Њу чини избор текстова које сам у периоду наведеном у вашем питању објавио у „Књижевној речи“ и „Књижевним новинама“, и неколико текстова из „Јединства“. Они су задирали у основне теме Косовске драме. Ваља признати да су те теме могле једино тамо и да се објаве. Због њих сам три пута привођен у Покрајински ДБ и два пута био на суду, оба пута ослобођен и то од стране судија Албанаца. Ето, тај континуитет геноцида и данас траје , но он је од 1999.  куд и камо бруталнији и већ је на ивици да оствари своју сврху. На несрећу по српство.

Од чега је, овог јуна, Србе спасао руски вето Британској резолуцији о Сребреници ?

-Од једне цивилизацијске бруке по којој би нашем вишевековно  страдалном народу трајно била приписана геноцидност, па би тиме Немци и остали са себе спрали монструозне злочине из претходна два светска рата.

Пре четврт века објавили сте збирку поезије „Повратак на колац“. Замолила бих да укратко подсетите на ту тему?

-Као тек дипломираном студенту, 1975. године, Вук Филиповић ми је у „Стремљенима“ објавио и песму „Скитња Призреном“ (коју сам доцније преименовао у „Призрен“), у којој се , између осталог, говори о сеобама и уништавању српске летине („…Одлази пород, ждрал у гривнама вене /Под месецом стасају у бакру жита, / Грнчарија, ибрици и ражи непожњевене/ са срцем огња што облацима скита …“).

Тада то српски писци или нису видели или нису смели да виде.  Потом сам у „Књижевним новинама“, 1986. објавио и неколико  песама које су моји пријатељи песници научили напамет, али их „из опреза“ сматрали националистичким, а опет су говорили о косовској збиљи. Сетимо се судбине Данила Милинчића из Самодреже (1985. године) и других. Тако да су наслов књиге и сама песма „Повратак на колац“ (1990) биле књижевни одјек стварног стања у коме се српски народ налазио. А данас је тај наслов парадигма гетоизираног живота Срба на Косову и Метохији.

Какав је конгломерат Косово и Метохија у политичком, економском и социјалном смислу?

-Многи моји пријатељи Албанци с Косова су ми рекли да без обзира на све они у ствари немају државу, да су само инструмент у туђим рукама и да морају бити послушни. А о каквој би држави могло бити речи ако се зна да тај „миленијумски“ народ нема ниједан културни споменик старији од 70 година, да има до танчина развијен вазалски менталитет, да нема привреде, осим транзита опијата и криминала. Све што функционише је под пасхом међународне заједнице, вишеструко надгледано и контролисано. Рекао бих да је то у ствари контролисани хаос и безвлашће.

Србима још не полази за руком формирање Заједнице српских општина, док су Албанци „успели“ да самопрогласе чак и самосталност?

Та прича када је реч о повратку, повратак је само алиби да се сачува статус – кво који је постигнут ратним дешавањима и међународним играма с балканским народима. Све што је учињено је симболично, за камере и извештаје светских агенција.

Прича о повратку на Косово и Метохију је „мотив који се понавља“ али и нешто што се не догађа?

-Свуда где је српски народ пострадао у Бившој Југославији је иста прича када је реч о повратку, повратак је само алиби да се сачува статус-кво који је постигнут ратним дешавањима и међународним играма с балканским народима. Све што је учињено је симболично, за камере и извештаје светских агенција.

Драма је Ваша посебна специјалност, где црпите инспирацију?

-Два су непресушна врела моје инспирације – Косово и Метохија и Црна Трава и Власина, а како ће се који мотив развити и у коју књижевну форму оваплотити одлучује неки имагинарни тренутак надахнућа. И драме и приповетке, романи и песме се мотивски преплићу. Понекад је нешто једноставније саопштено у одређеној књижевној форми. Започео сам, на пример, приповетку о сеобама српских покојника с Косова, она се претворила у драму „Кривово“, коју је режирао Југ Радивојевић. На захтев Министарства културе 2003. године да сваки запошљени радник напише изјаву зашто је напустио Космет, написао сам песму „Изјава“ уместо онога што се од мене тражило.

Роман „Месечева лађа“ је аутобиографског карактера , базиран на елементима документарног и фикције… На шта указујете у том делу?

-Кроз „ Месечеву лађу“ сам настојао да покажем колико смо ми Срби сами допринели сопственој пропасти на Косову, колико смо кратковиди и спринтери на кратке стазе, но како је време за такве оцене било рано, то сам ту тему потиснуо у други план, а у први извукао српско – албанско позориште и имагинарног управника Лазара Петровића, показавши како позориште функционише изнутра и како се људи сналазе пре, у време и после бомбардовања, у време међунационалне мржње на Косову. Да би читљивост романа била питкија, у приповест су уткане и љубавне авантуре управника и други фантазмагорични елементи.

У каквом су положају српски језик и ћирилица на Косову и Метохији, на основу Вашег богатог искуства и рада, с обзиром да сте и данас присутни на свим важним догађајима везаним за српску књижевност, културу и уметност у покрајини?

-Рекао бих да је српски језик потиснут и сведен само на енклаве у којима живе Срби, а  ћирилица је још у горем положају јер је и Срби сами потискују из употребе под притиском глобализације, али и самоиницијативно. Но, добро да је Институт за српски језик САНУ на време снимио на терену српске говоре на Косову и Метохији осамдесетих и деведесетих година прошлог века, да је ономастика Косова и Метохије на време пописана и објављена у Ономатолошким прилозима САНУ, захваљујући великом ангажовању др Светозара Стијовића, који је био захвалан сарадник и „Јединства“. Призренски говор је обрадио академик Слободан Реметић, а обрађени су и говори Горе, Јањева, Гатња и још неких косовскометохијских места. Немерљив допринос очувању језичке грађе Косова и Метохије дали су и покојни др Милета Букумирић и др Голуб Јашовић и други дијалектолози. У току је и рад на сређивању богате лексике призренског говора коју је иза рата, прикупио генерал Димитрије Чемерикић и предао САНУ.

Како тумачите чињеницу, изнету на једном академском скупу, да је ћирилица највише у употреби на југу и на истоку Србије, управо у вашем завичају?

-Свакако не бих тумачио већим патриотизмом југоистока Србије, већ простом чињеницом да тај народ још није изгубио духовну везу са својим писмом.

У области лексикографије објавили сте „Црнотравски речник“ у издању САНУ. Од каквог је значаја дијалектолошки речник од преко 1000 страна за национални идентитет, ако се зна да је Црна Трава доживела драстичан одлив становништва и за само неколико деценија вишеструко се умањила?

-Захваљујући „Црнотравском речнику“ Црна Трава се преселила у књигу, народ је готово нестао, остале су речи које навиру као вода са извора из прича, скаски, басми, бајања, израза, из народне митологије и других духовних умотворина, чувајући истовремено и језичко благо али и његов менталитет, психолошку конституцију, социолошку, етнолошку, економску и сваку другу слику човека овог краја и идентитет колевке грађевинарства у Србији. На почетку беше реч, каже Библија, али и на крају остаде само реч. Некако се Косово и Метохија и Црна Трава подударају сада у томе.

А шта награде значе ствараоцу?

На почетку стваралаштва награде писцу могу бити снажан подстицај, но кад је писац већ у зрелим годинма схвата да су оне углавном израз клановске дарежљивости, закулисних игара разних интересних група и странака, те да у суштини не значе много.

Аутор: Славица Ђукић
Извор: Јединство


Напиши коментар