Још се кунемо у Светог Ђорђа


luzicki srbi 1
Како су Лужички Срби у Немачкој успели да и данас сачувају свој идентитет: Били смо под огромним притиском католика, али смо остали верни православним свецима.

На следећем сајму књига, крајем октобра, у Београду први пут наступиће делегација књижевника и уметника Лужичких Срба из Немачке. Предводиће их песник Бердихт Дирлих, који је већ три пута гостовао у Србији и одлучио да ојача везе са, како рече, “својом браћом јужним Србима”.

– Захваљујући књижевним сусретима у последње три године везе нас најсевернијих Срба из Лужице са Србијом и српском дијаспором су све јаче и присније. Учествовао сам на фестивалу поезије у Смедереву, али и на Књижевним сусретима удружења “Седмица” у Франкфурту и заједно са својим колегама Лужичким Србима добио позиве да обавезно дођемо у званичну посету Београду. И ето нас у октобру у Србији – задовољно најављује Бердихт Дирлих долазак делегације братског народа.

Лужички Срби, њих око 60.000, живе у немачкој покрајини Бранденбург и Саксонија, као и делу Пољске више од једног миленијума. Толико их је остало од бројних полапских словенских племена која су се током велике сеобе од 2. до 4. века населила на граници тадашњег Римског царства. Име су добили по долини Лужици код Дрездена, коју сматрају својом престоницом. За себе кажу да су Зорби, Серби или најсевернији Срби. Говоре варијантом словенског језика која је ближа чешком и пољском него језику балканских Срба, мада њима наш језик није потпуно неразумљив.

– Некада смо живели на простору од Дрездена до Кијева. Говорили смо српски и писали ћирилицом. Схватили смо, међутим, да лужичкосрпски национални идентитет и култура неће опстати у катиоличким земљама ако се као народ затворимо у чауру, већ да морамо да се трансформишемо у модерно друштво на темељима наше традиције. Били смо под огромним утицајем католика и протестаната, попримили смо западну веру и културу, али смо остали верни православним свецима Ћирилу и Методију и Светом Ђорђу. И данас славимо ове свеце – објашњава нам песник Бердихт Дирлих, који је своје збирке песама објавио на српском.

luzicki srbi 2
Ово објашњење начина очувања националног идентитета Лужичких Срба, којих је некада било неупоредиво више, може се разумети ако се зна њихова судбина. Током многих векова Германи и Пољаци су се старали да угуше Лужичке Србе и избришу са лица земље свако сећање на њихово постојање. Забрањивано је да се користи лужички језик чак и у личном комуницирању и да се обележавају лужички празници. Све већи број Срба из Лужице прелазио је на немачки језик. У 16. веку Мартин Лутер их је означавао као “најгори од свих народа” и предсказивао да кроз 100 година од њиховог језика неће остати ни трага.

Тито их помиловао

Током Другог светског рата Лужички Срби су мобилисани и учествовали су у борбама у Југославији. После рата Јосип Броз их је помиловао и пустио да се врате кућама. Неки од њих су остали да живе у ФНРЈ. Јосип Бреза је, на пример, био акцијаш на Омладинског радној акцији “Београд-Загреб”.

– Са доласком нациста на власт живот Лужичких Срба претворио се у пакао. Хитлер нас је прогласио србојезичким аријевцима, које треба вратити на колосеке Трећег рајха. Покушао је да нас увуче у мрежу нацизма. После рата, нова власт нас је прогласила националном мањином и заштитила од физичког и духовног уништења – каже Дирлих.

Аутор химне Лужичких Срба и класик срболужичке литературе Хандриј Зејлер (1804-1872) написао је изванредан текст “Где је српски родни завичај?”, у коме је поставио питање где је отаџбина Срба – у Пруској, Литванији, Чешкој, Пољској или у Русији (на свим тим територијама данас живе потомци Лужичана). На крају сам Зејлер даје одговор на своје питање – отаџбина Срба простире се од обала Лабе (Елбе) и Дунава до Црног мора и Србије.

– Када Србин дође код нас у Лужице дочекујемо га као да је у Шумадији, са хлебом и сољу. И потом, као и ви, певамо химну, која као и ваша говори о српском народу. Мислим да смо ми књижевници открили дубоку повезаност Лужице и Србије и да је сада наша дужност да се збилижимо као два братска народа – поручује песник Бердихт Дирлих.

luzicki srbi 3

Посланик и песник

Бердихт Дирлих је рођен 1950. године у Новој Вјески. Студирао је католичку богословију, филозофију и театрологију у Лајпцигу. Радио је као драматург у Лужичкосрпском народном позоришту, као главни уредник “Српских новина” и као посланик парламента Саксоније. Председник је Савеза лужичкосрпских уметника.

Предлог Магацин-а:

Стари земљопис Германије
Острво Рујан – балтички центар словенске религије
Порекло Срба и теорије одакле „долазе“
Кад је Берлин био српски

Аутор: Марко Лопушина
Извор: Новости


Напиши коментар