Међуоднос српској језика и писма


cirilo-i-metodije (1)
„Као што нема – вели Ранко Бугарски – нужне подударности између писма и националности, тако је нема ни између писма и језика“ (Р. Бугарски 1996: 110).

Томе закључку најбоља је потврда сама чињеница да броју језика у свијету не одговара еквивалентан број писама. Јер, „у већини општих приручника наводи се број од 4000 до 5000“ језика (Д. Кристал 1995:284), али „само њих око 1000 има своје писмо. Према томе, тек сваки пети језик се пише“ (Д. Бараћ 2004: 7). То не значи да сви писмени језици имају самосвојно писмо. На око хиљаду језика који се пишу долази тек око стотињак различитих писма. Из тога проистиче логичан закључак да мора постојати више језика који се пишу истим писмом. Синхрона потврда томе су нпр. бројни језици који се пишу латиницом, ћирилицом или пак арапским писмом. Али, „као што је евидентно да се једним писмом могу писати различити језици, тако у пуној мери важи и обрнуто, да се један језик може писати различитим писмима“ (Р. Бугарски 1996: 110). Други је случај кудикамо рјеђи од првога. А синхрону потврду му пружа управо данашњи српски и јучерашњи српскохравстки језик. Заговорници превођења српског на једноазбучни језик најчешће ће рећи да је он једини на свијету „који се дичи двама писмима“ (Д. Петровић 2005:142), односно да, осим Срба, „данас у свету немамо пример народа који је у свој језик увео више равноправних писама“ (Д. Збиљић 2004: 142), тако да савремени српски језик заправо има „вансветско решење питања писма“ (Д. Збиљић 2005: 171).

Иако су Срби по много чему свјетски изузетак, по двоазбучности, без обзира на наведено а међу Србима широко распрострањено мишљење, ипак нису. Литература, наиме, биљежи двоазбучност или пак вишеазбучност у случају и корејског и јапанског језика. У Кореји се, као и у Вијетнаму, вијековима због престижа кинеске цивилизације, писало кинеским идеографским писмом. „Данас се вијетнамски пише романизованим писмом које су сачинили португалски језуити у 17. и 18. веку. А у Кореји је, делимично, услед типолошких неподударности, краљ Сејонг 1447. године увео својеврстан фонетски алфабет, који је вероватно изумео он сам уз помоћ саветника на свом двору. Он је најпре назван онмун народно писмо (за разлику од елитног кинеског), али је почетком 20. столећа преименован престижније као хангул ( велико писмо ). Данас се у Јужној Кореји оба система, кинески и хангул, употребљавају напоредо, али је у Северној Кореји хангул потпуно потиснуо старији систем“ (Р. Бугарски 1996: 104). Тако су у Јужној Кореји, у корејском језику, хангул и кинеско писмо два равноправна, алтернативна писма. Нешто је другачија ситуација са писмима јапанског језика. Данас се јапански заправо пише четирима писмима: писмом канђи, које датира још од петог вијека нове ере а представља заправо кинеско идеографско писмо, писмима катакана и хирагана, која представљају верзије јапанског силабичког писма кане изведеног из канђија, као и писмом ромађи (ромаји), романизованом (латиничком) верзијом јапанског писма. „Међутим, ово данас нису четири алтернативна система за писање истих текстова, него компоненте заједничког конвеционалног писма у општој употреби – што значи да се елементи свих њих комбинују у безмало свакој реченици. Оквирна расподела при том је следећа: карактерима канђија пише се већина лексичких речи, укључујући нарочито оне кинеског порекла; карактерима хирагане граматичке морфеме и неке домаће речи; карактерима катакане речи транскрибоване из западних језика и други делови текста који се посебно истичу; а ромађијем – рекламни сегменти, интернационалне скраћенице и сично, нпр. у штампи“ (Р. Бугарски 1996: 72). За разлику од кореејског алтернативног вишеазбучја, јапанско вишеазбучје, како се види, има комплементаран карактер.

За анализу међуодноса српског језика и писма, битно се подсјетити и свјетски (не)униктаног примјера писма као основне диференцијалне црте двију варијаната истога језика: урду и хинду варијанте индијског нарјечје хиндустани „које се каткада поистовјећује с језиком хинди, а каткада с језиком урду“ (Опћа енциклопедија 1977:429).

Урдска варијанта (коју њени корисници – у чему се не разликују од корисника хинду варијанте – зову језиком) „пише се нешто модифицираним арапским писмом. Урдски је језик индијских муслимана а постао је и службеним језиком Пакистана. У граматичкој структури урду се уопће не разликује од хиндија; говорне варијанте су готово идентичне.

Веће разлике сусрећу се на разини лексема (урду је пун арапских и перзијских посуђеница, хинди санскртских)“ (Опћа енциклопедија 1977:429). Хидну с урду језиком не дијели ни исто писмо: он се не пише арапским писмом, него најраширенијим изданком брахминског писма (које је индијски прототип великог броја писама), а то је „деванагари ( свето градско писмо ), којим је писан санскрт, а и данас се пишу хинду и многи други језици“ (Р. Бугарски 1996:103).

Није тешко запазити сличност између писане реализације савременог српског језика са писаном реализацијом корејског језика, с једне стране, и хинду и урду језика, с друге стране. Као да српски језик укида уникатност и корејског и хундустанског примјера међуодноса језика и писма.

Кад се говори о српском језику, и његовом (међу)односу с писмом онда свакако треба (што је и другдје пожељно, ако не и методолошки обавезно) раздвојити синхрони од дијахроног плана. У дијахронији можемо говорити о српским књижевним (литерарним) језицима у њиховој различитој писменој реализацији: глагољицом, ћирилицом, латиницом па чак и аребицом (Р. Маројевић 2000: 22-25). На синхроном плану, међутим, можемо говорити само о ћирилици и латиници као писмима српског књижевног (стандардног) језика. Као што ни савремени српски језик није подударан ни са једним од књижевних (литерарних) језика српске културе, тако ни ћирилица ни латиница савременог српског језика нису подударне с „ћирилицама“ и „латиницама“ књижевних (литерарних) језика српске културе: старословенским, српскословенским, „дубровачким“ (и „бококоторским“), рускословенским, руским, славеносрпским и народним српским језиком (А. Милановић 2004). Ћирилицу и латиницу савременог српског језика са ћирилицом и латиницом дијахроних српских литерарних језика повезује општа латиница, односно општа ћирилица. Тим својим општим дијелом, ћирилица и латиница успостављају везу с грчким исходиштем. Наиме, врло је занимљиво да је данашње грчко писмо, хеленица, феничанског поријекла („Можда још у X веку пре нове ере Грци су преузели феничанско писмо, а с њим и основни азбучни ред, као и имена појединих слова (алфа, бета, бета, гама, делта…, према фен, алеф, бет, гимел, далет…)“ (М.Пешикан 1993: 10).), док су остала два савремена европска писма – и латиница и ћирилица – грчког поријекла. Латиницу су вјероватно око 7. вијека старе ере од Грка „преузели стари Латини, уз извесно етрурско посредништво“, с тим да су се у њој „јавиле и временом повећавале разлике у односу на изворно грчко писмо, тако да је настало посебно латинско писмо, иако је задржало знатну сродност с грчким, и у облику слова (великих), и у њиховом значењу, и у азбучном реду. У античко доба развила се латинска азбука од 23 слова, а у каснијим епохама из њих су изведена и укључена у међународну латиницу још три (диференцирањем И – Ј, В – У и спајањем удвојеног ВВ у W). То је основна или општа латиница, и на њој се темеље сва савремена национална латиничка писма, међу којима и наше (хрватско, касније српскохрватско); будући да је у енглеском правопису преузета неизмењена, можемо је звати и англо-латинском латиницом“ (М. Пешикан 1993: 10). „Прва ћирилица је заснована крајем ИX века, у грчком суседству (у бугарској држави). Она је била компромис већ створене привикнутости на грчко писмо (укључујући његову словенску примену „без устројства“) и уређене словенске азбуке, коју су (на Балкан – МК) донели добегли ученици Ћирила и Методија. Ћирилицу је чинило грчко писмо (за подударне грчко-словенске гласове) употпуњено Ћириловом словенском допуном. Та допуна која је грчку азбуку претварала у словенску, непосредно је заснована на глагољици“, као првом словенском писму које је у ИX вијеку створио Константин Солунски, познатији под каснијим именом св. Ћирило.(М. Пешикан 1993: 11).

Од самог почетка, за разлику од латинице, ћирилица је имала велики број слова. „Пре свега, укључила је у своју норму сва грчка слова (било их је 24, као и данас); по својим могућностима она је била грчко-словенско писмо, способно да доследно преноси и грчке речи, а не само словенске“ (М. Пешикан 1993: 18). Ако се са старом ћирилицом упореди савремена српска, Вукова, „може се узети да је шест слова специфично за нашу [Вукову] ћирилицу: ј, љ, њ, ћ, ђ и џ. Остала 24 слова просто су преузета из старије писмености; како су та слова заједничка за сва раздобља историјског живота ћирилице, а истовремено за све данашње словенске ћирилице – можемо их сматрати општом ћирилицом“ (М. Пешикан 1993:19).

Савремени српски књижевни језик зато треба доводити у везу само са савременом, Вуковом, а заправо Мркаљ – Вуковском ћирилицом, будући да је Вук само довршио реформу ћирилице коју је Мркаљ започео (С. Мракаљ 1994: 169-190). Та је ћирилица само српско писмо. Она је неспорно српска, будући да њу са датим допунама општој ћирилици (које, те допуне, и чине њену националну суштину) од свих језика има само српски језик.

Може ли се на исти начин говорити и о српској латиници? На исти начин – свакако не. Јер, њен специфични допунски „српски“ дио и није прављен за српски штокавски него за хрватски кајкавски језик (Опћа енциклопедија 1977:88). А ни ту реформу није извео Србин, него Хрват Људевит Гај. Гај је, наиме, за потребе хрватских кајкаваца, држећи се начела Вукове ћирилице да сваки глас треба да се пише посебним и увијек истим словом, 1830. године у дјелу „Кратка основа хрватско-славонског правописања“ реформисао латиницу, уводећи за специфичне кајкавске гласове по узору на чешку латиницу четири дијакритичка знака ч, ћ, ш, и ж и четири диграма дј, џ, њ,љ.

Гајева реформа латинице с тим четирима диграмима није досегла савршенство Вукове ћирилице да сваком гласу одговара посебно и само једно слово. Због тога у времену када су Хрвати, како и сам Гај каже, „пригрлили“ српски језик (М. Ковачевић 2003:45-46), тј. када су за свој књижевни језик узели српски Вуков(ск)и штокавски, сам творац савременог српског језика Вук Караџић на дневни ред ставља питање реформе Гајеве латинице (гајице). Вук, наиме, у познатим Писмима о српском језику и правопису 1845. за „Илирски или Загребачки правопис“ каже да је „бољи него сви дојакошњи и остали садашњи правописи јужнијех Словена Римскога закона, али још није онаки, какав би требало да је: они би требало према Латинскијем словима да начине осам новијех слова (према ђ, ж, љ, њ, ћ, ч, ш, џ) а ч, ћ, ж и ш да изостане, па би тако они имали најсавршенији правопис на свијету, и по правди би могли казати да је њихов правопис бољи и од Славенскога. Кад би се ово поправило, то Гајеву славу не би умањило, него би је још умножило“ (В. Караџић 1969: 166). А та реформа латинице потребна је, по Вуковом мишљењу, зато што „ми сви ваља да се трудимо дотле да дотјерамо да нам језик у књигама буде тако једнак, да се свака књига може од слова до слова прештампати од Латинскијех слова Славенскима а од Славенскијех Латинскима, пак ћемо онда (и само онда) бити један народ и имати једну књижевност, као н.п. Нијемци закона Римскога и Луторанскога (а кад нам се по времену придруже и она по роду и језику браћа наша закона Турскога – по Босни и по Херцеговини – онда ћемо бити као Нијемци закона Римскога, Луторанскога и Калвинскога) (В. Караџић 1969: 166). Да је Вук имао намјеру да сам изврши до краја реформу латинице по узору на властиту реформу ћирилице, види се из његовог писма Вјекославу Бабукићу од 23. 12. 1846, у коме он каже: „Ја сам нова слова за Латинску буквицу ради нашијех ријечи већ приправио, само да се изрежу и салију“ (Р.Симић 2005: 155). То понавља и у писму Анти Кузманићу од 21. 6. 1647, изјављујући: „На свршетку ове године надам се показати оглед или пробу од новога правописа и начина писања за јужне Словене закона Римскога“ (Р. Симић 2005: 156). Али Вук та слова никада није објавио! „Према томе, Вук је очигледно имао намеру да реформише латиничко писмо по угледу на ћирилицу – тј. да сваком гласу одговара једно, и само једно слово – али из неких разлога ту своју намеру није спровео у дело“ (Р. Симић 2005: 157).

Оно што је намјеравао Вук, у дјело је, дјелимично, спровео Ђуро Даничић. У Огледној свесци Рјечника хрватскога или српскога језика, која је изашла 1978. године, Даничић је остварио Вукову идеју о изједначавању латинице са ћирилицом по броју знакова, а и по дистрибуцији тих знакова у ријечи. Он је „ослањајући се на Људевита Гаја, исто као Вук на Мркаља, прерадио латиницу по узору на Вукову ћирилицу. У питању су, сем Ј ј, слова за исте оне гласове као код Вука: према Џ џ он је израдио Ğ ğ; за Ђ ђ његов је знак Ђ ђ; и тако редом: Љ љ – Ļ ļ; те Њ њ – Ń ń. Даничићева, тј. српска латиница, има, према томе, исти број слова као и ћирилица, па не постоје стручни разлози за њено запостављање“ (Р.Симић и др. 1993: 45; Р. Симић 2005: 158-159). Та Даничићева латиница, међутим, није у потпуности као Вукова ћирилица српско писмо. Она је заправо хрватско-српско Гај- Даничићево писмо управо онако како је српска ћирилица Мркаљ-Вуково писмо. Јер у њој су у односу на општу латиницу четири слова – ч, ћ, ш, и ж – Гајева, а четири – ğ, ђ, ļ и ń – Даничићева. Таквом Даничићевом латиницом штампан је само велики историјски Рјечник хрватскога или српскога језика ЈАЗУ. Мимо тог рјечника Даничићева српска латиница није добила ширу примјену. Од његова четири слова само је Ђ ђ ушло у општу употребу.

„Даничићева реформисана латиница није била по вољи Хрватима“; она „у свом интегралном облику, није могла никада постати хрватско писмо. Најважнији је разлог што је створена по Вуковим правописним начелима, туђим хрватској правописној традицији, и што у својој физиономији одсликава дух Вукове ћирилице. Из те је латинице, додуше, преузето слово ђ, којим се данас и Хрвати служе, али је њен дух изневерен запостављањем остала три слова, јер је тиме изневерено начело природне норме о једном слову за један глас“ (Р. Симић 2005:159-160). Управо зато и није потпуно тачно када се каже да је и латиница, попут ћирилице, српско писмо. Ћирилица јесте српско писмо, а латиница Гајева, с малом Даничићевом дорадом, није српско писмо, него је писмо српскога језика.

Она није српско писмо зато што и није створена за српски језик, али је писмо српскога језика зато што се тај језик данас не само код Срба него и код Хрвата, муслимана и Црногораца пише латиницом. Чак када би код Срба српски језик био само ћирилички исписиван, латиница би и даље била писмо српскога језика. Јер српски језик данас као књижевни не употребљавају само Срби. Њега под несрпским именом користе и Хрвати и муслимани, а исписују га само латиницом. И таман као што Крлежа није српски писац него је писац српскога језика (М. Ковачевић 1999: 381-384), тако ни латиница није српско писмо него је писмо српскога језика. Ако прихватамо као неспорну, а она неспорна и јест, чињеницу да су Хрвати преузели српски за свој књижевни језик, а они тај језик пишу само латиницом, онда је латиница по законитостима логичке нужности писмо српскога језика (уп. и: Д. Збиљић 2005:178-179). Не прихватимо ли ту чињеницу, ми се одричемо немалог дијела српскога језика који његови корисници (Хрвати, муслимани и Црногорци) не желе под српским именом. Не прихватимо ли ту чињеницу, мораћемо се сагласити с њихов(ск)им фалсификатима који се свијету као истине протурају. А међу тим фалсификатима најновији је онај академика ХАЗУ, чија је суштина садржана у сљедећем пасусу: „Хрватски је стандардни језик утемељен на новоштокавском нарјечју у битном био одређен најкасније у 18. стољећу.

Тада је српски књижевни језик био старословјенски (староцрквенославенски) под утјецајем руске редакције или славјаносербски, а тек се с Караџићевом реформом у 19. ст. нови српски стандардни језик радикално приближио хрватскому стандарду. Хрватски стандардни језик и српски стандардни језик засновани су – сваки по властиту избору (хрватски најмање од 18. ст. српски тек у 19. ст.) – на блиским хрватским односно српским новоштокавским говорима, и имали су неовисне процесе стандардизације. „Бошњачки“ је (босански) стандардни језик још у стварању, а тако и црногорски. Стога је хрватски језик, наиме стандардни језик, по својем постанку и развоју и о другима неовисан језик“ (ХАЗУ 2005; М. Ковачевић 2005:2). Циљ је изјаве, то није тешко докучити, да се јавност убиједи да су српски и тзв. Хрватски књижевни језик „по свом постанку и развитку“ различити, међусобно „неовисни“ језици, и још к томе да је „хрватски стандардни језик“ најмање за један вијек старији од српскога, јер су тобоже ти језици „засновани – сваки по властиту избору (хрватски најмање од 18. ст. српски тек у 19.ст.) – на блиским хрватским односно српским новоштокавским говорима“. И уз то се, готово експлицитно, подмеће теза да су Срби од Хрвата малтене преузели свој књижевни језик, или се при стандардизацији у најмању руку угледали на њих, јер „тек се с Караџићевом реформом у 19. ст. нови српски стандардни језик радикално приближио хрватскому стандарду“. Иако су у датој изјави сви лингвистички и историјски критеријуми и чињенице „изврнути наглавачке“ (М. Ковачевић 2005: 2), њен садржај постаје иманентним дијелом хрватских граматика (Е. Барић и др. 2001: 10-37), а све с циљем да се свијет на њега навикне а и Срби с њим сагласе као с „готовом ствари“. И управо такви резигнирајући гласови, какве Хрвати и прижељкују, и стижу са српских страна. Срби се, због „резигнирајуће“ садашњости, одричу етнолингвистичких критеријума прошлости, док они код Хрвата постају главним критеријумима за оправдавање фалсификоване лингвистичке садашњости. Зар томе најбоља потврда нису сљедеће ни на каквим научним критеријумима незасноване констатације о „српској латиници“, са ширим импликацијама на цјелину српскога језика: „Треба, наиме, рећи – вели Д. Петровић, који, на жалост није усамљен у наведеном мишљењу – да је прича о српској латиници већ двоструко обезвређена, али то до српске памети никако да допре.

Латиница је, наиме, била и српско писмо, али је то било у оно време док је било и Срба католика, али откад су они отишли у Хрвате и Бошњаке – логично је сматрати да су они са собом однели и латиницу. Тако је прича о српској латиници обезвређена суштински. Она је, с друге стране, обезвређена и формално онога тренутка када је (1994) у библиотечким стандардима УНЕСКО-а латиница одређена као хрватско писмо и отад се све оно што је од те године игде штампано латиницом књижи као да је штампано хрватским језиком (и, аутоматски, припада хрватској култури), с тим што ће се тако прекњижити и све оно што је српском латиницом од тада до закључно са 1892. годином, тј. до доношења Хрватског правописа Ивана Броза“ (Д. Петровић 2005: 148).

Као да се у наведеној изјави сусрела и сагласила српска са несрпском „нежељом“ за лингвистику и њене критеријуме. У времену кад и Европска унија исказује резерве према „хрватском језику“ (Српско-хрватски 2005), и међу српским лингвистима има оних који лингвистичким надређују административно-политичке критеријуме.

Ти су административно-политички критеријуми, међутим, за лингвистику и оне који се држе њених критеријума потпуно ирелевантни, небитни. Сви лингвистички критеријуми јасно показују да је у питању један лингвистички језик, и то онај Вуков(ск)и српски књижевни језик. (О тим се критеријумима исцрпно говори у: М. Ковачевић 2003). А он се исписује двама писмима: ћирилицом и латиницом. У „вансрпској“ употреби само латиницом. У српској и ћирилицом и латиницом. У употреби код несрба, у данас несрпским варијантама (загребачкој и сарајевској), српски је језик, с обзиром на писмо, сличан, мада не и подударан, са хинду и урду језиком. У употреби код Срба српски је језик још увијек сличан, ако не и подударан, са корејским језиком. А не би требало да буде јер, видјели смо, ћирилица и латиница нису нити могу бити у српском језику ни теоријски ни практично равноправна писма. Оба су, наиме, писма српскога језика. Обома се српски језик исписује. Али само је ћирилица српско писмо. Зато с њом у српској употреби српскога језика латиница и не може бити алтернативно, равноправно писмо. Ћирилица мора код Срба добити статус јединог службеног писма, док латиници сљедује само статус помоћног, секундарног писма српскога језика и кад га Срби употребљавају. Или друкчије, сагласно с Матом Пижурицом, речено: „Ми засад немамо дилему – ћирилица или латиница, када је у питању функционална оспособљеност за беспрекорно владање обома писмима, али са свешћу да је ћирилица наше прво и једино национално писмо.

Да закључимо: ћирилица и латиница – да, латиница и ћирилица, тим редом – не, јер то води једноазбучности у латиници!“ (М. Пижурица 2005: 162). Према томе, давање службеног статуса ћирилици као једином српском писму, никако не значи, нити смије значити – како то и Б. Брборић закључује – „забрањивање“ латинице, „него би јој био одређен статус помоћног писма, понегде и обавезног у јавном животу, нпр. у саобраћајним знацима, називима улица и тргова, па и у другим јавним натписима“ (Б. Брборић 2005: 170).

Аутор: Проф. др Милош Ковачевић (Филолошки факултет, Београд)
Извпр: Православни наставник

_________________________________
ЛИТЕРАТУРА

Д. Бараћ 2004: Драган Бараћ, Општа историја писма, Београд: Економика.
Е. Барић и др. 2001 – Еугенија Барић, Мијо Лончарић, Драгица Малић, Славко Павешић, Мирко Пети, Весна Зечевић, Марија Зника, Хрватска граматика, Загреб: Школска књига.
Б. Брборић 2005: Бранислав Брборић, За суштинску једноазбучност, Нова Зора, бр.
5, Билећа-Гацко, 2005, 164-170.
Р. Бугарски 1996: Ранко Бугарски, Писмо, Нови Сад: Матица српска.
Д. Збиљић 2004: Драгољуб Збиљић, Српски језик под окупацијом латинице, Нови Сад: Ћирилица.
Д. Збиљић 2005: Драгољуб Збиљић, Вансветско решење питања писма у српском језику извор нове деобе српског народа, Нова Зора, бр. 5, Билећа- Гацко, 2005, 171-183.
В. Караџић 1969 ( 1 1845): Вук Стеф. Караџић, Вука Стеф. Караџића и Саве Текелије писма високопреосвештеноме господину Платону Атанацковићу, православноме владици Будимскоме о српскоме правоспису са особитијем додацима о српском језику, у: В. Стеф. Караџић, О језику и књижевности, Просвета, Београд, 1969, 158-213.
М. Ковачевић 1999: Милош Ковачевић, У одбрану језика српскога – и даље, Београд: Требник.
М. Ковачевић 2003: Милош Ковачевић, Српски језик и српски језици, Београд: СКЗ, БИГЗ.
М. Ковачевић 2004: Милош Ковачевић, Статус писма у уставима и законима о језику и писму у српским земљама, у зб. Како решити питање писма у новом правопису српског језика и школству, Ћирилица, Нови Сад, 2004, 20-24.
М. Ковачевић 2005: Милош Ковачевић, Истина окренута наглавачке, Политика, 32893, додатак „Култура, уметност, наука“, XЛВИИ/8, 4. 6. 2005, 2.
Д. Кристал 1995: Дејвид Кристал, Кембричка енциклопедија језика, Београд: Нолит.
Р. Маројевић 2000: Радмило Маројевић, Српски језик данас, Београд: ЗИПС.
Милановић 2004: Александар Милановић, Кратка историја српског књижевног језика, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
С. Мркаљ 1994 ( 1 1810): Сава Мркаљ, Сало дебелога јера либо азбукопротрес, у: С. Мркаљ, Песме и списи, Топуско, 1994, 169-180.
Опћа енциклопедија 1997/ 1998: Опћа енциклопедија Југославенског лексикографског завода, том. 3, 1977, том 4, 1978, Загреб.
Д. Петровић 2005: Драгољуб Петровић, Ћирилица нестаје заједно са Србима, Нова Зора, бр. 5, Билећа-Гацко, 2005, 139-152.
М. Пешикан 1993: Митар Пешикан, Наша азбука и њене норме, Београд: Вукова задужбина, Политика, Завод за уџбенике и наставна средства.
М. Пижурица 2005: Мато Пижурица, Зашто барнимо ћирилицу, Нова Зора, бр. 5, Билећа-Гацко, 2005, 161-163.
Р. Симић и др. 1993 – Радоје Симић, Живојин Станојчић, Бранислав Остојић, Божо Ћороћ, Милош Ковачевић, Правопис српскога језика са речником, Унирекс, Никшић – Београд: Унирекс, ЧИП штампа.
Р. Симић 2005: Радоје Симић, И латиница је српско писмо, Нова Зора, бр. 5, Билећа-Гацко, 2005, 153-160.
Српско-хрватски 2005 – Службени језик РХ у ЕУ српско-хрватски?, хттп:/www.т.портал.хр/вијести/хрватска, 28. 1. 2005.
ХАЗУ 2005 – Изјава о положају хрватског језика, хттп://www. хина-хр/нњс-бин/ култура, 1. 3. 2005.


Напиши коментар