Repetitio mater studiorum est?


chomster.fr/Flickr.com
Преко деца до неостварених амбиција. chomster.fr/Flickr.com

Генерације родитеља још одавно пре наше понављају исту грешку. Као излаз из тешке ситуације у којој се налазе постављају недостижне циљеве својој деци гледајући их као  једино преостало решење. Захтевају од седмогодишњака да раде оно за шта нису способни у жељи да им ти мајушни људи донесу изненадан профит.
Тако је у Лакташе, мало месту поред Бања Луке, познато и по томе што је Милорад Додик у њему рођен, на аудицију Пинкових звездица одржану пре неколико месеци, према проценама једне од мајки која се тамо нашла с својом ћерком, дошло више од хиљаду учесника и још најмање толико њихових родитеља у жељи да баш њихово дете постане будућа богата звезда. Велика већина њих није прошла у наредни круг. Остали су, како та иста мајка додаје, уплакани и видно погођени претрпљеним неуспехом.

Једна нешто другачија прича има исти завршетак. Мала девојчица, балерина, појавила се на приредби која је организована крајем године за родитеље с двема исплетеним кикама на глави. Наиме, мајка ју је дотерала како би изгледала лепо на приредби после које се детенце расплакало. Она је имала само две кике док су њене другарице, колегинице од по седам или осам година, имале професионално направљене фризуре. Њихови родитељи су од деце покушали да направе одрасле људе, фарбајући им нокте, водећи их код козметичара, шминкера… А чему све то? Само да би њихово дете било запажено и пробило се негде даље.

skola
Фото: Илустрација

Међутим, оваква заинтересованост и пожртвованост родитеља не представља никакву реткост. Према бројним проценама у Србији постоје стотине различитих спортских клубова у које родитељи доводе свакодневно хиљаде основаца на тренинге, заједничке и оне специјалне, по правилу додатно плаћене, индивидуалне, како би свом детету омогућили да постане славни фудбалер, кошаркаш, или већ нешто друго, потпуно је свеједно шта. Док хиљаде неуспешних спортиста, балерина, певача и разних других покушавају да постану бољи, да науче да буду лепи и популарни, вежбајући наступ, дикцију, држање, свега неколико стотина деце иде у Архимедес. Родитељима је изгледа много лакше да прихвате да њихов наследник неће постати славан математичар, електроинжењер или програмер, али се зато с одустајањем од овог другог, наизглед уноснијег пута, не мире баш тако лако.

У неком моменту, врло често средином седмог или осмог разреда, већина дотадашњих скривених звезда остану да буду само лоши ученици. Мали број њих постане првак Европе, света, најбољи тенисер, кошаркаш, џудиста… Она неколицина, не верујем више од њих неколико стотина, буду најбоља на свету. Међутим, некако по правилу не буду они само добри спортисти или популарни певачи, већ и много још тога другог. Осталих много, хиљаде, могу се похвалити једноставно ничим.

Њихови родитељи им нису рекли да је школа важна када је то било потребно. Тренери су им рекли да треба да више шутирају лопту. Није им речено да треба да уче и буду ђаци за пример, већ су убеђивани да је једино битно снаћи се у животу. Тако су они поносно веровали да ће бити богати, хвалили се тиме нису штребери, а на крају осмог разреда уписали школе које нису никада желели.

Наша популација досадашњих првака одједном је постала утучена. У разним београдским школама је хиљаду деце почело да мрзи још више музичко и ликовно јер им, како сами кажу, то никада неће бити потребно. Нада, коју су полагали у други разред и више стручних предмета које би, било би очекивано, требало да воле, је исто тако нестала као и њихова жеља за учењем. Овакве генерације углавном заврше школовање током којег стекну бројне укоре и казне различитих школских већа и комисија.

А шта раде за то време амбициозни родитељи? С вере у то да је њихово дете најбоље прелазе на веру у то да је оно добар човек. Приоритети се нагло мењају, циљеви постају преко ноћи, објективно речено недеље или месеца, знатно нижи и скромнији. Сада се oсвeшћене маме и тате сећају Архимедеса у које свог сина нису одвели, или природе и друштва које због неке пробе или снимања њихова деца нису научила. Вероватно им буде жао. Тада се у њима јављају оне друге амбиције. Опробали су се у глуми, спорту, певању, али им је академски пут остао нерешена енигма. Међутим, њега још брже него претходне одбацују задржавши се на пуком понављању детету да треба да учи.

Оно навикло на пређашња правила чека да време прође, трпи још пар година „смарање“ родитеља верујући да ће му пунолетство донети нешто ново, другачије, да ће му донети слободу. Тај дан када деца постају самостални људи се увек прослави свечано, да би сутрашњица била потпуно непромењена. Пар година касније, сада већ људи стварају своје породице, а њиховим родитељима од очекиваног богатства остаје само инат. И то какав инат? Не желе да се помире с грешкама које су сами направили. Не желе да кажу свима да је школа била важна, да је учитељица била управу. Подржавају лењост сопствене деце која започињу круг испочетка. И опет.

Овако лошу генерацију смењује још гора, још необразованија, лења, простија. Од богатих вредних и способних сељака почетком педесетих, преко добре средње класе наредних деценија, па лоше радничке, двадесет први век смо започели с надом коју је друга деценија изгледа потпуно избрисала.

Не сагледавамо сопствену грешку. Сваки пут је намерно правимо, уверавајући се да ће овога пута онај исти стари, доказано погрешан пут, сада неким чудом бити прави. Било би лепо да се освестимо и схватимо да свако од нас није рођен да постане Новак Ђоковић, Милорад Чавић или већ неко трећи, али свакако велики део нас може да постане макар солидан инжењер, лекар, фармацеут, правник или економиста, само ако почне да учи на време.

Извор: Став Младих Србије


Напиши коментар