Better than original


Јерменке разапете на крстове од стране турске војске
Јерменке разапете на крстове од стране турске војске

Шта подразумева живљење у цивилизацији која нам је доказала да се злочин исплати?

Пошто ће штиво које следи провоцирати редовне муштерије да са својих уско ограничених места у разуму нападну „на прву лопту“ оно што следи, да напоменемо да су историјски факти које представљамо истовремено засновани на провереним и проверљивим доказима. Дакле – ако кажемо да је рат начин да се реше исувише заплетени проблеми између (неколико) заинтересованих страна – тиме не тврдимо да је рат позитивна тековина људске цивилизације нити да је неопходан „сам по себи“. Пишемо о томе да је рат у већини наизглед нерешивих опречних интереса био прибежиште за многе и лажно или пак право решење нагомиланих проблема. Притом, не ограничавамо наше поимање овог феномена на доба од-до. Може се рећи да је упутно писати о рату као специфичној људској творевини у временском акорду од Александра Македонског до Хитлера, или пак о сасвим другом интервалу. Ми и даље говоримо о рату као о феномену и не тражимо кривце и „правце“ у том феномену.

Рату се прибегава када су наизглед све политичке опције исцпљене и остаје сила која треба да одлучи о томе ко ће post festum имати прилику да образлаже своју „позитивну улогу“ у сукобу, за разлику од онога који је изгубио рат, па је и његова улога, разуме се, а по овој логици, била сасвим погрешна и ратнохушкачка. Победник је увек одговарао на „провокације“ те је био присиљен да почне рат (Хитлер и Рурско-Сарска област). Почевши рат, он иде и даље, па решава и питање неправде нанесене Версајским миром, а и остале проблеме који су мучиле немачку нацију (Јевреји, Словени, Роми и остали неподобни, тј. „ниже расе“). Рат је унеколико идеално средство да се из корита са прљавом водом избаци и нежељено дете. Та технологија избацивања „нежељеног детета“ је током историје добијала многа имена: изгон из Египта, погром Руса и Пољака над Јеврејима, покољ који су Турци начинили над Јерменима а који се десио пре „холокауста“ у Другом светском рату, а био је управо то – холокауст Турака над Јерменима, затим холокауст над Јеврејима, Ромима и Словенима под Хитлером (Shoah), усташки холокауст над Србима, Ромима и Јеврејима током Другог светског рата у НДХ…

Немци, Хрвати, Турци…

Задржимо се на ова три гнусна примера, инкорпорирана у тзв. Средоземну цивилизацију, и на известан начин, мерено историјским аршинима, је и скончавају. Као напомену истичемо да смо свесни зверстава која су почињена од стране Црвених Кмера, на пример, или оних бандита у Руанди, који су секли цивиле, али за један текст у новинама једва да је достатно и оволико простора да развијемо рефлексију о случајима масовног истребљења цивила због разлога успостављања расне супремације и освајња територија од убијених. Мада је сваки од ових примера масовног уништавања одређене популације, а од стране друге, војно јаче и спремне на кршење свих моралних и религијских канона који налажу управо све супротно од онога што су чиниле различита по технологији уништавања невиних људских живота, ми налазимо заједнички именитељ у тим злочинима. Он би се могао назвати жељом за „коначним решењем проблема“. Дакле, није Хитлеров „коначни“ проблем била Русија, него Јевреји, коначни проблем НДХ није била војна победа у региону, већ уништење Срба. То важи и за Турску. Сврха рата, дакле, јесте уништење непријатеља и преузимање његове територије. То је arhe рата још од древних Асираца.

Побијена српска деца од стране усташа
Побијена српска деца од стране усташа

Вратимо се на још актуелна сећања – ако већ не од старости несталих живих сведока, а оно на сећања сведока који су слушали њихове исповести. Нису у јаму у Пребиловцима бацани мушкарци спремни за војевање, него деца и жене. Нису у Сребреници убијане жене са децом, него војно способни мушкарци. Да ли неко примећује разлику у спровођењу технологије уништења? Док се у Сребреници уништавао људски борбени потенцијал бошњачке војске и заробљени војници, у Прибиловцима је уништаван генетски потенцијал, баш као и у Аушвицу, Дахауу, у турским дивљањима над Јерменима. Да је таква „стратегија“ рата, то јест уништавања биолошког потенцијала неког народа сасвим „учинковит“ ратни производ, сведоче и судбине потоњих геноцидних нација – Турске, Хрватске и Немачке.

Споменици и опипљива добит

Нису ли то нације просперитетне, свака на свој начин, и у оквирима својих великих ратних дела (злочина) обилато награђене од међународне заједнице?

Децидирано – јесу.

shoah

И не само да су награђене и помагане у својим постгеноцидним тријумфима него су, као Турска, Хрватска или Немачка, спремне на нова освајања, на нове провокације које неизбежно воде у ратне сукобе. Нећемо помињати епизодисте који се вешају о ову велику „Геноцидну Тројку“ (тзв. Бошњаке…). Свака од ових нација нада се да ће бити на победничкој страни. У том смислу победа над силама наци-фашизма чини се као лош хумор који се помпезно слави, а у стварности више је адорација агресору. Ти исти који су, тобож, пружали велики отпор немачким освајачима сада ту исту Немачку доживљавају (они је живе, чак у њој живе) – као својој матицу, како у економском, тако и у политичком смислу. За ову прилику не помињемо САД, јер њихова злодела траже не књиге, већ библиотеке.

Док ми, Срби, правимо споменике од стакла и папира, поменути геноцидни фактори направили су споменике од опипљиве добити коју су уградили у свој просперитет. Мала и конфузна нација каквим су се Срби показали, неспремна да начини бар прави „поштовња вредан“ геноцид, чучи у подножју покривена својом властитим сенком губитника, чекајући да Месија дуне у трубу и пробуди праведнике. Можда баш сутра?

Ако ће неко из Србије, некада (а ко зна када) послушати ово што говоримо, тада ће се придружити онима који убијају, и то навелико, дакле геноциднима (што више то боље…, за после). Перверзна историја силе и зла учи нас да се само огромни злочини заиста исплате на овом свету без етике.

А како је на „другом свету“?

То нека нам каже онај који је тамо био.

Аутор: Никола Пилиповић Маник
Извор: Нови Стандард


Напиши коментар