Држава, то сам ја

Насловна страна Хобсовог Левијанта, 1651.
Насловна страна Хобсовог Левијанта, 1651.

Када су демократија и њен верни пратилац капитализам у питању, што се неко жустрије бори против њих, то их парадоксално само још више ојачава. Присетимо се само добробити која је за тадашњи светски поредак произашла из првог тома Марксовог Капитала.
Било да је стварно рекао чувену фразу „Држава, то сам ја“ или су му је само пришили непријатељи, Луј XIV је свакако био аутократа, човек који је веровао у снагу државе до те мере да она може угушити народ који је чини уколико устреба или како то Бранислав Лечић током социопатске тираде на послетку филма Тито и ја прокламује: „Овај народ је непријатељ ове државе“. Вековно питање на које се чини да смо у 21. веку коначно дали одговор је да ли моћ владара у сваком смислу те речи долази од народа којим влада или од неке више, надљудске инстанце чији је он представник на земљи, попут црквеног поглавара. У том светлу, наводна Лујева изјава је двосмислена и не мора бити кредо бахатости који мало по мало неки петпарачки новинар припише раскалашним политичарима. Изговорена ван контекста Француске 17. века, она може изражавати једну крајње просту једначину, ако не и законитост: држава, то смо ми, сви њени грађани. Онда у причу ступа Лок са својом чувеном формулацијом да власт владара произилази од пристанка оних којима се влада и стижемо до савремених демократија каква је и Србија. А да ли је баш тако?

Још током устанака против турске власти почетком 19. века, у западноевропској јавности и пре свега међу њиховим политичарима почела се јављати озбиљна сумња у способност организовања Срба у функционалну државну творевину. Донекле, били су у праву. Свака демократска држава почива на милионима грађана који се могу слободно укључити у све сегменте друштва, укључујући и владајући слој. У Србији дуго година то није био случај. Замислите изборе у Милошевој Србији или још једну партију у време друге Југославије. Уколико вам то делује незамисливо, онда су зли језици пре два века били у праву: ми Срби и нисмо најсигурнији шта појам државе значи.

Наравно, њихова опсервација је била задојена мржњом и геополитичким интересима, тако да не мора нужно бити тачна у сваком историјском раздобљу. Никако се не сме заборавити да је дело Џона Стјуарта Мила О слободи превео члан српске краљевске династије, краљ Петар I Карађорђевић. Иако на махове накарадна, Милошевићава СР Југославија јесте била демократска, барем у начелу, док се петог октобра говорило одемократским променама. Све нас ово наводи на закључак да српски народ не бежи од, нити игнорише истинску демократију, али очигледнио има проблема да је у целости оствари. Тешко да би се данашње друштвено уређење у Србији могло назвати  демократским, а најслабија карика у овом процесу напретка је држава.

Као народ, имамо проблема да разумемо шта је то држава, а као крунски доказ се може приложити чувени текст владике Николаја Велимировића: „Не кради државу“. Каква је то секуларна држава у којој свештено лице брани државни апарат који јасно стоји наспрам божјег: „Дајте ћесару ћесарево, а богу божје“?Одговор је крајње једноставан: услед векова аутократске власти, било стране, било домаће, Срби никада нису могли да појме државу као сопствену,односно да на њу гледају као на продукт сопственог рада. Деспотизам, вазалство, комунизам, све су то системи који користе државни апарат као вид репресије, нешто што би се у демократији могло назвати „полицијском државом“.

Демократије широм света имају потешкоће у функционисању тако да овде није реч само о српском проблему, већ пре свега европском, а потом и светском. И поред тога, ми треба да учинимо све што је у нашој моћи да приђемо концепту државе какав данас постоји у свету, а да бисмо то постигли, морамо схватити да државна пирамида почиње од појединца и да је он њен темељ, а никако председник нити премијер који су најуочљивији јер су на врху. Они су круна једног сложеног апарата чија је једина сврха да служи народу који ју је устоличио. Управо овде су векови апсолутизма оставили несагледиве последице по српско поимање државе јер је она вековима посматрана као продужена рука владара, а не народа. Демократска држава припада народу и његовом се вољом може мењати или укидати, односно све еполете, дневници и министри су само испостава народа. Држава и народ нису различите творевине како то прокламују тоталитарни режими, већ су две стране истог новчића и беспредметно је окретати их једне против других. Опресија органа власти према грађанима је бесмислена исто колико и одбијање грађана да учествују у фукционисању државе, било отклоном од учешћа у власти или одбијања да се плате порези. Антагонизам који данас разједа српско друштво је јаз имеђу грађанства и власти који настаје превасходно јер грађани одбијају да поверују да они јесу власт.

Аутор: Стефан Пајовић, англиста и докторанд на Филозофском факултету  у Новом Саду
Извор: Нови Полис

Напиши коментар