Предраг Марковић: Ишчупани олујом


ustase knin
Неукусна помпа, уз коју се у Хрватској слави 20-та годишњица «Олује», прелази размере укуса. Без саосећања са жртвама «Олује»: преко 200.000 прогнаних и готово 2.000 убијених и несталих, преко 20.000 порушених кућа. Замислите кад би снаге Ратка Младића данас славиле војну победу “ослобађања” Сребренице.

Из хрватских извјешћа, са разних домољубних скупова, избија такав понос на тај догађај, као да је Хрватска победила снаге Ромела, Ајзенхауера и Жукова заједно, а не Милана Мартића и Горана Хаџића. У стварности је Хрватска мобилисала више војника него што је било радно способног становништва у западним и јужним деловима РСК. Иза Хрватске су стајале САД, тако што су НАТО снаге бомбардовале српска радарска постројења, а хрватску војску саветовали умировљени амерички генерали. Иза крајишких Срба није било никога. Специјални изасланици из Београда већ су демонтирали већину моћнијег наоружања, као што су ракете на Петровој гори. Страна јавност, згрожена догађајима у Сребреници две недеље раније, посматрала је трагедију Крајишника са злурадом равнодушношћу.

Исти они државници, који су подстакли побуну крајишких Срба четири године раније, сада нису дозволили колонама избеглица да прођу кроз Београд. Мало је примера таквог занемаривања својих сународника у српској историји. У ранијој епизоди са избеглицама из Хрватске, 1941. године, њихов дочек је био организованији. Тадашња Србија је била много мања и сиромашнија од Србије деведесетих, није ни била држава, већ област која је уз Пољску, Словенију и совјетске територије имала најгори положај у окупираној Европи. И у таквом, згаженом остатку Србије, избеглице су прихваћене сразмерно боље него 1995.године. Наша држава се ни касније није много поправила. Хрватска је покоље и паљевине заменила префињенијом политиком тајних оптужница за ратне злочине, па онда привидно нежнијим отимањем земљишта, станарског права и пензија. Званичници Србије нису желели да љуте своје хрватске саговорнике, па се нису баш претерано обазирали на те ситнице. Пасивност Србије по питањима имовинских и пензијских права је тим чуднија када се има у виду да би решавање ових проблемо донело велики новац опљачканим Крајишницима, а самим тим и њиховој новој држави. А имамо два хрватска Србина на свом новцу: Теслу и Миланковића.

Да ли је и како ово страдање могло да се избегне? Када је све отишло доврага? Запаљива реторика београдских медија и целог Милошевићевог режима је сигурно одиграла своју улогу, као и петљања разних „националних радника “ на терену. Међутим, нова хрватска држава није чинила ништа да умири своје Србе. Хрватски Срби су се уплашили, а застрашивали су их и медији, да се понавља 1941. година. Али, то се чинило и другима. Хрватски публициста јеврејског порекла Славко Голдштајн написао је књигу са баш тим насловом: „1941: година која се враћа“. Усташе су се уз почасти враћале у земљу. Највиши хрватски државници су у говорима хвалили НДХ. Туђман је осетио да му одговара ескалација кризе. Рат би му помогао из макар три разлога. Прво, хомогенизовао би Хрвате. Друго, разорио би идеју о могућности заједничког живота. Није случајно највећа жртва рата у Хрватској ‒ Вуковар, град са највећим процентом Срба (скоро 40%), Југословена и мешаног становништва (у неким пописима и до 20%). И треће, разарање хрватских градова побудило би симпатије код светског јавног мњења и избрисало успомену на усташе и најгори могући имиџ једине независне хрватске државе у историји. Да би се ситуација заоштрила, уклањани су људи који су били за сарадњу, као осијечки полицајац Јосип Рајхл-Кир.

tudjman bista
Држава Србија и део српских вођа у Хрватској ишли су на руку Туђмановом плану. Бомбардовање и пљачкање околине Дубровника, једног од ретких у свету познатих градова бивше Југославије, згрозило је и оне људе који никада нису чули ни за Србе ни за Хрвате. Разорени Вуковар је доспео и до спота Мајкла Џексона. Глупост српских држвника је помогла да држава Хрватска, упркос снажним елементима неонацизма, постане симбол борбе за демократију против, наводно, неокомунистичког диктатора Милошевића. На све то, стално су погоршавали квалитет руководства хрватских Срба. Отерали су мудрог Јована Рашковића, који је веровао у умерено решење, неку врсту аутономије. Руководство крајишких Срба је бивало све горе, до ненадмашног Горана Хаџића. Још нису најјасније околности за одбијање плана З-4. Уместо скоро-државе, коју је прећутно нудио тај план, народ Николе Тесле је добио протеривање.

И поред свег зла које су претрпили, Крајишници су успели, после олује која им је почупала корење, да никну у новој земљи. Основали су мала и средња предузећа, породичне фирме и газдинства, махом по Војводини. Један од њих је са кесом дошао из Осијека и направио пословну империју у Банату. Обогатили су Србију. Не знамо да ли ће се међу њима родити нови Никола Тесла, Милутин Миланковић или Арсен Дедић. Ако се то деси, биће то пре у Инђији или Пазовама, него ли у Равним котарима, Книнској крајини, Лици, Банији и Кордуну…

Извор: Доста је било, Нови Полис


Напиши коментар