Превирања савременог света


globalizam1
Иако глобалистичке тенденције које се данас све више испољавају нису нове, односи на светској позорници, пре свега на политичкој сцени, увек имају новину коју је добро што боље уочити и правилније схватити, како бисмо могли доносити што исправније одлуке и заузимати добар курс. Јер у противном врло лако се може упасти у велике и врло неугодне невоље и у страшне грешке. Шта је то ново на светској политичкој сцени, што треба разумети?

Најкраће речено, дух данашњег времена (епоха постмодерне) угрозио је западно становиште о истини. Истина, у западној мисли, најпре је била изједначена са Богом, на основу чега је у свом практичном изразу на западу такорећи одмах претворена у тачност (и строгост), да би кроз разне релативизације коначно била одвојена од Бога и постала нешто сасвим друго, чист маркетинг! Негација себе саме. (На истоку истина се није изједначавала са Богом него је сматрана Божјом објавом, а са Богом се изједначавала љубав). Истина је, дакле, продором атеизма и релативитацијом питања Божјег постојања, уместо Божје објаве, Божјег откривења, постала само објава; било чија и било каква објава. Али која је поприлично задржала божанске моћи. Каквог додира то има са данашњим укупним односима, пре свега политичким? Покушаћемо ово да сагледамо, верујући да су рефлексије од изузетног значаја.

Маркетинг, као устоличени претендент на истину условио је страховиту брзопотезну утакмицу у којој све хрли у први план. (Први план је, иначе, православље давно предосетило и усвојило, тако да је на иконама све насликано у првом плану – на православним иконама нема перспективе, која потире иконичност – истичући на тај начин љубав, којој је свака ствар битна, за коју нема ближих и даљих предмета, него је све живо и жижно, а љубав је та која у самој себи зна непогрешиви ред. Љубав је једина имала право и способност да појаве хијерархизује, по свом унутарњем познању). Данас, дакле, ствари се развијају тако да брзо грабе ка дводимезионој поставци; нема просторно временске дистанце, нема залеђине, нема заклона, све се догађа брзо, одмах, све претендује да буде најважније. Захтеви постају све већи и тежи. Поставља се питање ко је радактор, ко прави ред? Ако је западна мисао направила хаос и забуну и довела до нових односа, у којима по многим мишљењима важи једино закон јачег, укратко, отворила пут неопаганству, повођење за том климом би ипак била теоријска грешка. Ако се и намеће утисак да у овом општем превирању и надвлачењу надјачава силнији, то је само зато што остајемо на површном нивоу којим нас засипа маркетинг. Међутим, дубљим понирањем у појаву, видимо да нам управо маркетинг саопштава важан податак да свака суштина мора убрзано да изналази своју идеалну форму, јер у противном престаје да друштвено постоји, што посредно значи да у условима овакве свеопште заоштрености, најмање времена и простора остаје за којекакве тактике. Дакле, без обзира што све личи на хаос и превагу јачег, онај исти ред који је увек важио, није престао да важи и данас и управо на њему треба базирати своје ставове, а нипошто на привиду који се намеће.  Она једина Истина, коју су неки суспендовали претворивши је у сопствену, нафиловану и нашминкану објаву, она и данас делује у својој изворној снази.

Међутим, најсвеснији ове законитости су управо силници. Они јасно знају да је Истини од свега најмрскије лицемерство, а данас, у условима просторно временске сабијености, оно је чак апсолутно неодрживо и самим тим погубно. Свесни су да тога највише морају да се чувају. И зато наступају све отвореније. Не крију ни своју силу, ни своје нагоне, ни своје намере, што данашњи вредносни судови потпуно допуштају. Неодрживо је само формално лицемерство и они од тога умеју да побегну, покривши се веома успешно и сасвим коректно, дипломатијом, јер дипломатија је занат који онима који су њиме овладали, омогућује заиста пробојно деловање, и то у пуној коректности, држећи се далеко од неискрености.

Доминантни захтев данашњег убрзаног времена, дакле, јесте захтев за искреношћу. Све треба да се покаже у правом светлу. Све треба да се испољи. Моћно нека буде моћно, немилосрдно – немилосрдно, кротко – кротко. Само да не буде лажно. Да не буде преварно. Лажно је осуђено на брзи крах. И зато данас, иако све личи на општу мимикрију, на крајње лицемерство, пошто ипак мора да изађе на светлост онакво какво јесте, иза свега може да се назре величанствен ход истине и достојанства. Превагу односи оно што је отворено, искрено, истинито, па макар нека јесте и немилосрдно, злобно, бескрупулозно. На испиту су у ствари они кротки, безазлени, добронамерни, јесу ли заиста такви? Битка се бије око њих, јер у њима је нада. Ако се они одрекну доброте, то је коначни пораз истине, односно оне њене друге половине коју треба да иснесе човек. (Прва половина је Божја, јер Истина је сусрет Бога и човека, историјски оличен у Христу). Без обзира на застрашивања, кажњавања, уцене, присиле, нема оправдања да се прибегава опортунизму, додворавању, калкулисању. Такав приступ води у суноврат. Понављамо, на проби су они који још увек бране правду и добро. Ко ово не схвати у опасности је да све изгуби, рачунајући и душу; ништа није важније него ово спознати.

Која ће групација, коалиција, држава, клан, победити у овој борби, није право питање. Ова борба се своди на унутарњу борбу сваке  личности. У великој мери то је борба са самим собом, борба за вредности, како за универзалне, тако и за сопствене; у ствари неопходно је усклађивање сопствених вредности са универзалним, односно тачније речено са Божјом премудрошћу. Они који се на спољашњем плану борбе и нађу као привремени победници, привремени владари, неће ову борбу окончати, они ће је само још више заоштравати, јер та борба мора да се наставља. Зато је много лакше предвидети ко сигурно губи, односно ко и под којим условима може много да изгуби. Јер ватра која је већ зажарена, управо томе и служи да се у њој окуша злато, сребро, слама… Мало времена што га још има остало је за пресабирање, прегруписавање, за долажење себи. Управо овај пут долажења себи је суштински. У њему је сва тајна. Ко остане на спољашности, ко покушава да лукавошћу или вештином нешто постигне, тај ће без сумње бити не само губитник, него га неће бити. Сада када се од сваког тражи што тачније, изоштреније, јасније, одређеније легитимисање, јер само у том случају може бити уважен и само такво, исправно легитимисање учиниће га достојним живота, најпогубније је бити дволичан. Дволичан не да неће угодити ни једној страни којој се додворава, него ће од свих којима се додворава бити презрен и кажњен без трунке сажаљења.

Намеће се свакако и питање откуд сад овакво гледиште, кад је више него страшно време, када су захтеви моћника безусловни, кад је скоро немогуће опстати, кад се мора тактизирати, куповати време, ако желимо да не будемо самлевени. Заиста, тако то изгледа онима који не препознају дух времена. Такви нека се што пре удаље са било каквих места за одлучивање. У овом тренутку они су слепи. Идеално је за такве да постану део масе, да се усаме и да у својој усамљености, без других утицаја, потраже свој правац и свој спас. И нека питају за савет Цара Лазара, који је ово време препознао још пре 600 година, у ствари имао дар да види шта је вечно, а шта пролазно.

Данас је Лазарево време, а то значи све супротно од онога што духовно слепи нагађају. Сада се не сме тактизирати. Сад се тражи твоја аутентичност да би свако могао према теби да се одреди, јер нема нико времена да се задржава око твога лицемерства и ако је јачи изнервираћеш га и згазиће те. Не оправдавам моћнога, него ти кажем да ће те уважити само ако сам знаш ко си и чиниш оно што је у складу с тобом. Нема сумње и да ће моћник користити своје предности, прибегавати намилосрдним поступцима, застрашивању, уценама, али све је то део данашњег надметања. Он схвата тренутак и чак и не сме да буде лажно милосрдан, јер зна да данас највише кошта покушај лажног представљања. Међутим, и он је рањив и неспособан је да се одупре ако и ти на њега делујеш оним у чему си ти јачи, интелектуално, духовно, културолошки. У ствари, највећа вредност овог тенутка јесте у томе што нема јачих. У чему је ко јачи? Ако је време да се испољи достојанство и аутентичност, ко је онда од кога јачи? Ако је нестала просторност, ако све треба да ускочи у први план, онда су равноправни и онај који има моћно наоружање и војску и онај ко је достојанствен. И не зна се ко ће кога више да оплени.

Отуда су и могуће непредвидиве коалиције као и непредвидива разилажења (данашњи дух више погодује неформалним коалицијама, јер се тако избегавају ограничења, а при том свакоме наиђе време кад мора себе да испољи и свако може да се нађе на удару других, јачих) јер на испиту није форма, привидна и привремена, углавном видљива, него суштинске, теже уочљиве вредности. А важи она да ће „Варалице последњи бити преварени.“

Аутор: Драган Марјановић
Извор: Србијански клуб


Напиши коментар