Заборав дела наших предака


mak kosturnica 1
У подсећању на нови поглед и посету Цркви Светог Архангела Михаила „Храму славе“ на скопској Аутокоманди некако се просто намеће сурова опомена тихог заборава дела и жртве наших предака. Може ли да се то не осети и у подсећању на многе друге српске војничке меморијале у Македонији.

Црква поред Шумарског факултета, тик уз комплекс студенстких домова, поред нас самих, поред властитих корака, поред путоказа и знакова, путањама равних, али и непознатих, сакривених, или не означених, како се окрене, и како се најбоље протумачи. Ова репрезентативна православна једнокуполна богомоља са јасно профилисаним звоником изнад нартекса подигнута је на скопској Аутокоманди у раздобљу по окончању Првог светског рата.

– Грађевина у својој основи има уписан грчки крст изнад чијег средишта се издиже монолитна висока купола.Јасно дефинисани нартекс, наос са две наглашене певнице и импозантна полукружна апсида чине основне контуре овог здања наглашене монументалности и висине.

mak kosturnica 2
Ова репрезентативна богомоља добила је временом и специфичан назив – Храм славе.- У подземној крипти, која се налази непосредно испод самог олтарског прстора, похрањени су посмртни остаци великог броја припадника Српске војске страдалих у борбама током Првог светског рата. У питању су били војници Вардарског, Брегалничког, Косовског, Битољског и Ибарског пука.

– Камен темељац Храма славе свечано је постављен 19. јуна 1930. године. Аутор богомоље био је архитекта Константин Хоменко. Градња цркве која садржи поједине карактеристике рашке стилске школе окончана је 1935. године, а освећена 27. маја исте године. Унутрашњност богомоље украшена је фрескама површине око 210 квадрата. Аутори живописа били су Иван Дики,, Борис Обраснов и барон Никола Мајендорф. Иван Шевцов.

mak kosturnica 3
Спомен црква, од недавно је са префарбаном фасадом у црвено, била је само бела. Подсећала је на храм на врху Опленца у Шумадији. Спомен костурница у њеној крипти „носи“ храм задужбину краља Александра Карађорђевића изграђен 1928. године. Данас, све је мање оних који уопште и знају да у њој почивају кости дела српских ратника из балканских и Великог рата.
Унутрашњост храма је украшена копијама фресака из српских средњовековних манастира – Грачанице, Жиче, Студенице, Сопоћана, Светог Ђорђа у Старом Негоричану, Милешеве, Високих Дечана… Недавно је и то „реновинрано“ новим фрескама, свежом бојом.

Гробље где су сахрањени српски војници погинули у ратовима од 1912. – 1918. године, налази одмах изнад цркве Св. Арханђела Михаила, подно брда Гази баба, сада прака шуме скопског насеља Аутокоманда. Према неким државним докуметима пре Другог светског рата, ту је било сахрањено око 7.000 војника, погинулих у Кумановској бици, код Скопља и у операцијама пробоја Солунског фронта…

mak kosturnica 4

 И у порти цркве било је надгробних споменика над хумкама погинулих српски ратника. Сада су остала још само три споменика… а и гробље је временом „стешњено“ изградњом нових објеката у том делу града, укључујући и поменути комплекс студентског насеља…

Костурница се налази испод целе површине цркве. Све мање се о томе уопште зна. Нема табле, нема путоказа. А и онима који знају није тек тако дозвољено да се поклоне сенима скривених земних остатака ратника. „Потребна је дозвила“, кажу садашњи власници храма. Јер врата на крипте су замандаљена, у „редовном поступку, а костурница испод цркве служи повремено и као остава, магацин.

mak kosturnica 5

 О Видовдану, сваке године и значајнијим датумима из српске историје, дозволу за помен и одавање поште ратницима у крипти „зараде“ и чланови делегације Амбасаде Србије у Скопљу, кат кад и високе државне личности из Београда, као и представници асоцијација Срба у Македонији. Једну такву дозволу за посету добили смо недавно приликом доласка чланица групе Косовски божури. Била је дирљива њихова пошта ратницима. У неким подацима неводи се да је ту било сахрањено 3200 ратника. Црквени домаћини „оперишу“ са бројком од нешто више од 900 сахрањених ратника. Погинули су на оближњем брду Гази баба, затим на скопском Топанском пољу, а ту су прикупљене кости и ратника сахрањених на градском гробљу у Скопљу…

Посмртни остаци српских ратника смештени су у дрвеним одељцима, ковчежићима са њиховим именима. Нека имена, међутим, уверили смо се – недостају. По речима домаћице у цркви „плочице су са именима њихових предака однели њихови потомци кад су их обилазили“. Многи су чак, вели, и посмртне остатке својих предака покупили и сахранили у својим местима у Србији. Мало верно, али такво је објашњење, жене која је иронијом игре судбине, и сама овде стигла из – Зрењанина. И, бранећи интересе послодаваца и садашњих власника храма каже – „немојте много ни да питате, ћутите…“

И док су у порти цркве беспрекорно уређене хумке на гробљу енглеских војника из истих бојева у којима су као савезници жвоте оставили и овде скривени српски војници, на оближњем брдашцу подно Парк шуме Гази баба могу се пронађи „остаци гробова“, камених стубова, трагови расутих костију незнаних ратника, траг из давнина… Знамо ли…

У самом храму мермерни иконостас сведочи о историјском трагу. Грб Краљевине Југолславије је поред крста, и стих на Црквенословенском језику за упокој душе уснулих раба Божијих…који овде почивају што јасно говори зашто је Храм и подигнут.

mak kosturnica 6

 На нама је, да ли ћемо знати или не знати, прошлост боље разумети, трагове бележити, памтити. На нама је и сведочење, отргнутост од заборава, ако смогнемо снаге и прегнућа имамо. Између тог лутања и тражења самих себе, упремо ли прст на чело. Ваљало би.

Сведоци смо сталних хроника понижења. Увек код нас пребива. Сретнемо га, а ни име не знамо. Као да то и није понижење.

Ништа боље није роду нашем ни тамо преко Дрине. Сада у августу поново ћемо се поменом сећати, ако знамо, 5. августа и „Олује“, страдања више од 2000 Срба, док их је 250 000 протерано. Оно страдање јулско у Братунцу, знамо, увек је мало помињано по медијима, светски поготову.

Мало ћемо тога рећи нашим потомцима, какви ћемо то преци бити, како ћемо смети пред славним именима прошлости. Тај стид већ сада бриди на нашим образима. Памтићемо колико нас буде, ако нас буде.

Али, умемо бити ажурни, лајком за победе спортиста. Тријумфи Нолета, или младих фудбалера, кошаркашица, ватерполиста, одбојкаша, стрелаца, подстакну у нама неки понос, обележе и толико. У епохама пре ове наше част је била реч, и била је важнија од самог живота. Јер нема вредности такав живот без части. А данас?

Бесмртни јунаци поред чијих гробова пролазимо, да и не знамо да ту почивају. Понекада нам ето, „поремете“ обичну свакодневицу јели? Уз обележавање каквих годишњица и пригода сетимо се, али и магловито какво само памћење имамо, трзне ли нас властито незнање и небрига. Промакне и по које преиспитивање – „да ли је то Србији једини био пут“, и како се „данас другачије гледа на те ствари…“

Подсетник Косовских божура и њихови анђеоски гласови, и њихово певање, молитве тихе у крипти Храма славе на Аутокомади, песмом „Царице тишине“:

Мирнија од летње плаветне висине,
Богата царице, царице тишине!
Улепшај ми душу ведром Ти тишином,
Покажи ми небо с Твојим царем Сином!
Нема такве буре које се Ти бојиш,
К’о звездани простор над бурама стојиш,
Раскош звезда скрива земна олујина
Открива је светлост и ведра тишина.
И тишина Твоја раскош неба јавља,
Тишина Те, Дево, види и прославља.
Ти нечујно расте к’о планинска трава,
Безгласна, безшумна, к’о висина плава,
Безгласна, безшумна, к’о морска дубина, –
Царице тишине, младост без година.
О, ко други може родит Божјег Сина
Осим таква здрава, царствена тишина?
О, ко други може мени мира дати
Сем Тебе, царице, реко благодати?
Бура се не бојиш, посред бура ходиш,
Кадифеном руком бродоломне водиш.
Греха се не бојиш, у кал греха сходиш,
Тихо као вечност бесне страсти крстиш.
Царице тишине, посети нас журно
И тишином Твојом стишај срце бурно!

Аутор: Милутин Станчић

Извор: Српски Академски Круг

Напиши коментар