Ружица Петровић-Црепић – жена која је дешифровала објаву рата Србији


ruzica 1
Ружица Петровић-Црепић, телеграфисткиња у кључном историјском моменту. Била је одличан морзиста, па је распоређена на армијске линије, што је било велико признање за једну даму. Најдражу депешу примила од војводе Живојина Мишића о победама српске војске.
Када је Наша пошта, децембра 1931. године, објавила да ће значајна новчана награда отићи у руке оном телеграфисти који докаже да је 28. јула 1914. дешифровао телеграм министра спољних послова Аустроугарске грофа Леополда Бертхолда о објави рата Србији, тек тада се сазнало да се иза иза овог чина налази једна жена. Наизглед обична, али довољно одлучна да тог тренутка скине вео тајности са свог имена и презимена. Ружица Петровић-Црепић касније ће признати да њен мотив није било материјално признање, нити слава. Желела је само да стручност и храброст свих њених колега, који су у тим ратним данима свакодневно примали важне записе, не остану заробљени дебелим слојем прашине, што би се у противном вероватно догодило.

– Мени је овом приликом много више стало до тога да се истакне мој и мојих другова морални удео у томе раду, него ли материјална награда коју је уредништво обећало. А то што до данас нисам о томе ништа говорила, ни предузимала, је зато што нисам хтела да се сама рекламирам – говорила је скромна телеграфисткиња.

Ружица је тако, 17 година после почетка Великог рата, истину доказала рукописом у оригиналном телеграму који је фотографисан и прештампан у књизи „Наша победа“. Захвалила се уредништву на племенитој иницијативи, а новчану награду у висини од 150 динара је одлучила да уложи у нешто што ће је вечно подсећати на бурна ратна времена, у којима је и сама учествовала, имајући велику одговорност да свако слово пажљиво и тачно пренесе.

ruzica 2Жена о којој се мало зна, а чија је величина далеко од просечне, рођена је 1893. у крагујевачкој породици Петровић, док ће Црепић постати удајом. У родном месту је завршила основну и два разреда Учитељске школе, а потом је одлучила да школовање настави као ученица Поштанско-телеграфске школе. Успешно је одслушала и положила све испите, па је већ децембра 1912. године добила привремено запослење на позицији – поштар Поштанско-телеграфске станице Крагујевац. Брзо је напредовала, јер се показала као добар службеник. У време када је Врховна српска команда ступила у тај град, Ружица је „аванзовала“ да ради само на армијским линијама. Било је то велико признање за једног радника, поготово за жену, која се препознавала као одличан морзиста.

Чувени документ којим је Србији објављен рат био је у форми обичног, а не дипломатског и путовао је од Беча преко Пеште. Најпре је стигао на адресу Главне поште у Београду, али ју је телеграфиста послао у Крагујевац, где је управник био Влада Димитријевић, а шеф телеграфа Врховне команде Марко Протић. У то време, службеници су радили и дању и ноћу, а судбина је хтела да у битном моменту на дежурству буде и Ружица. На питање ко од крагујевачких телеграфиста најбоље на слух прима телеграме писане латиницом, сви су претрнули од страха и узбуђења. Знало се да је у питању ратни документ.

– Настао је тајац и ја сам сама пошла ка тастеру и села за апарат – записала је касније Ружица.

Ружица га је исправно дешифровала и проследила у Ниш, право председнику српске Владе Николи Пашићу. Од тада је почела да се исписује нова страница историје… Телеграм објаве крвавог сукоба, чији се оригинал чува у Архиву Србије је гласио: „Краљевском министру иностраних дела у Нишу Краљевска Влада Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту датирану 23. јулом 1914. године, коју јој је предао аустроугарски посланик у Београду, због чега Царска и Краљевска Влада налази да је принуђена да се ослони на силу оружја ради очувања својих права и интереса. Од овог тренутка Аустроугарска се сматра у рату са Србијом. Министар иностраних дела Аустроугарске, гроф Бертхолд“.

ruzica 3У том тренутку, сваки погрешно ишчитан слог могао је скупо да кошта земљу. Зато је ова телеграфисткиња и записала како су у то време телеграфске депеше летеле са краја на крај Европе, да су се произвољно тумачиле, па је долазило до невероватних грешака у преводу.

Колико је само присебности и стручности било потребно док су се примале и преносиле такве информација. У рату је, срећом, било и лепих вести, а Ружица је била најсрећнија када је баш она примила депешу војводе Живојина Мишића. Вест о славној победи српске војске на Сувобору и Руднику проширила се из Ружичиних руку и обасјала народ:

– Тада су наше сузе радоснице биле награда за све оне мучне и тешке тренутке које смо преживљавали.

Нажалост, остали смо ускраћени за вести из приватног живота Ружице Петровић-Црепић, жене чије би име и презиме на страницама српске, бар телеграфске, историје морало да се пише великим словом. Њено службовање се завршило у Београдској дирекцији пошта и телеграфа.

Једина примала телеграме на латиници

У 2014, години обележавања века од почетка Великог рата, припремљена је и изложба „Јединице везе српске војске у Првом светском рату“, чији је аутор била кустос ПТТ музеја Љиљана Ђорђевић. Управо је она истакла да је Ружица Петровић-Црепић била изврсни морзиста и особа која је једина на слух могла да прими телеграме писане латиницом. Она је, потврдила је, примила ратни документ и на њему се налази параф који то доказује.

Аутор: Татјана Лош
Извор: Новости


Напиши коментар