Џентлменска одбрана жена са двора


roman kraljice natalije
“Роман краљице Наталије” Драгутина Ј. Илића, враћа на сцену давно заборављеног писца из чувене уметничке породице.
Осим као старијег брата песника Војислава Илића, данашња шира публика скоро и да не познаје Драгутина Ј. Илића (1858-1926) и његово дело. Историчари су га игнорисали, затим површно помињали и напослетку неадекватно вредновали.

Такву слику покушава да исправи др Светлана Томић која је приредила његов “Роман краљице Наталије”, у издању “Службеног гласника”, и у поговору осветљава овог “оригиналног, продуктивног, жанровски разноврсног и политички активног писца, који је унео различите новине у српску књижевност”.

У своје време био је поштован аутор лирских песама, десетерачких спевова, драма, романа, путописа, мемоара, биографија… Српску књижевност није обликовао само као писац већ и као књижевни историчар, теоретичар и критичар.

– Да озбиљнији истраживачи нису били упорни у свом интервенционизму, данас се не би знало да је он 1881. имао важну улогу у оснивању првог српског књижевно-уметничког удружења у Београду, да је знатно обогатио позоришни репертоар, створио нови трагички стих, био бољи лиричар и драматичар од Јована Суботића, успешнији драматичар и приповедач од Ђуре Јакшића, плоднији од Стерије, а по броју песама раван Змају, да је у поезију унео социјалну тенденцију, да је написао најбољи роман о старом Београду, а његову трагикомедију “После милион година” (1889) научници сматрају првом научнофантастичном драмом у светској књижевности – каже Светлана Томић.

Аутор песме „Шано душо“

Неоправдано стихови врањанских песама “Стојано, мори Стојанке” и “Шано душо, Шано мори” приписани су народу. Њихов аутор је ипак познат – књижевник Драгутин Ј. Илић.

Неодговарајуће оцењивање његовог дела, по њеним речима, многи истраживачи су повезали с одлуком “врховног судије” – Јована Скерлића, да 1912. овог писца не укључи у своју “Историју нове српске књижевности”, а постоје уверења да је том приликом код Скерлића преовладала лична нетрпељивост. Извесно је да су два интелектуалца имала различите естетске и етичке идеале, супротна политичка опредељења, па и личне сукобе.

Иако је одувек био поштован писац и високо оцењен, његово место остало је проблематично у српском канону и образовању.

У “Роману краљице Наталије”, Драгутин Илић је описао своју улогу у организовању побуне народа ради одбране краљице Наталије Обреновић и спречавању њеног протеривања из Србије. Роман осветљава драматичне тренутке када је краљ Милан помоћу војске и полиције изазвао крвопролиће народа 6. маја 1891, а излазио је у наставцима у “Цицварићевом београдском дневнику”.

Извор: Новости


Напиши коментар