Емир Кустурица: У пресудним моментима, важније је изговорити „не“, него покорно климати главом и рећи „да“


Фото: ИТАР ТАС С / Андреј Америков
Фото: ИТАР ТАС С / Андреј Америков

Почећу са сестре и браћо, и морам да вам кажем да имам бољи политички трик од Дачића! Био један диктатор у Латинској Америци који је сваког дана отварао школе; била је то школа на расклапање; дакле, најави се да ће диктатор доћи у један град, школа се постави, и, кад он заврши говор, школа се брже-боље склопи, и возом, односно свим превозним средствима, превезе се на наредну дестинацију и тамо се поново отвори.

Свашта сам овде спремио, а видим да је мало времена, и, пошто су тешка времена, ипак не могу да вам на почетку не испричам анегдоту. Један од оснивача покрета Новог примитивизма Мирко Срдић, алијас Елвис Џи Куртовић, са својом групом гостовао је у засеоку крај Бихаћа, па му је тамошњи обожавалац после концерта тражио аутограм и рекао: „Је л’ де, Елвисе, и ви сте Муслиман?“ Елвис је одговорио: „Нисам, ја сам само симпатизер.“

Добро би било кад би тамо било више тих симпатија као што је ова са Елвисом. Заправо, моје данашње слово у част седме годишњице ове младе партије, јесте потреба да се захвалим њеном предсједнику за разумијевање и помоћ. Није мала ствар кад вам предсједник слети хеликоптером у Андрићград и лично помогне изградњу студентских домова, а када у првој години зашкрипи финансисрање Андрићевог института, он откочи рад инстутуције државном помоћи. У времену када у свету влада тренд укидања културе, предсједник је схватио да је боље да му у Србију на фестивал „Кустендорф“ долазе сваке године најугледнији умјетници филма и музике него да не долазе, па је и ту помогао. Није заборавио ни спасоносно решење за Парк природе.

Постоји нешто што везује филмске редитеље и лаке умјетнике мог кова са политичарима. А, шта је то? Чини ми се да је нашем народу тешко доказати добре намјере (некад је то готово немогуће доказати) – да је боље да им буде добро, него да им буде лоше. Мислим да Александар Вучић доказује да је боље да им буде – боље. Љубоморно наш народ често чува своју стару филозофску идеју да је боље џаба сједити него џаба радити. И то управо у времену кад се све мијења, и када човјек мисли како му сутра мора бити боље. И, шта се ту дешава – кад ваљаш Западу, често не ваљаш властитом народу и обрнуто. Иста је ствар са читавим окружењем које се данас зове бивша Југославија. И због тога кажем да постоје неке паралеле.

Од првог филма који је награђен у Венецији, на сличан начин сам доживљавао проблеме друштвеног живота као што видим да и Вучић доживљава. Један сарајевски политичар је пронашао у филму Доли Бел елементе антибосанског дјеловања, које је са мном имало везе колико и мицање санти леда на Гренланду. Направио сам десет играних филмова; четири у Србији. Срећа, сви су прво приказивани на Западу. Зашто то говорим, зато што често критикујући оно што долази са Запада, завршава тиме да смо ми људи против Запада, што није тачно. Јер да је било обрнуто, од почетка моје каријере, а мислим да је то слично и са Александром, не би све прошло како ваља. Судбине умјетника и политичара имају једну додирну тачку и она је најјача – рачуне нам наплаћују јавно, и у завршном рачуну тих наплата, главна ставка је, како би рекла Милка Бабовић језиком умјетничког клизања – тежина елемената. Умјетнички дојам код нас је још увек занемарив елемент.

У политичкој судбини Александра Вучића ствар је тежа али и примамљивија него у уобичајеној политичкој каријери. Александар Вучић је преузео већу одговорност од његових претходника у Немањиној. А Бриселски споразум је уговор, чији, морам признати, нисам био љубитељ, али ми је у процесу стварања српске владе постало јасно да је намјера била да се отворе врата, да се отвори могућност за живот и да се откоче све историјске кочнице које су прије тога стајале недотакнуте. Тако мислим да ће и политичка и људска судибна овисити у најтежем елементу, како каже Милка Бабовић, у коме ево сад добијате нове задатке за решавање. Често ме то подсећа на ону бајку, стару српску бајку, која се зове „Тамни вилајет“, гдје је човјек пронашао дијамант и мислио – ако га узме кајаће се, а ако га не узме, кајаће се такође. Један од разлога за такву позицију оних који се баве политиком јесу сталне промјене и као да све стиже из Андрићевог запажања да је на Балкану могуће све у сваком тренутку. Тако су суочене са промјенама, све политичке гранитуре од распада Југославије стајале на клизишту са ногама које у сваком тренутку могу да оду у понор.

Шта се десило у посљедње вријеме што мислим да је битно утицало на овај тренутак. Блиски исток је увек био циљ и покретач ратова, прва два свјетска, а од деведесетих тамо се непрестано лимитирано ратује. Све из потребе да се контролишу нафтни извори. После руске интервенције, и рата са џихадистима у Сирији, створена је нова напетост, али и нова нада у свијету. А Србија није увела санкције Русији због невоље са Украјином. Војна консолидација и све више кристалисани свијет који дефинише политику мањих – ко није са нама он је против нас – једина је кочница у развоју онога што је Александар Вучић започео у Србији. И то све у вријеме када са правом ствара евроцентричну политику у којој је упртио сва поглавља наше историје на леђа, а опет, како рекох, Русима нисте увели санкције.

Косово је највеће поглавље политичке пљачке у новијој историји Европе. Није такве било од ампутације Судета од Чешке. Косово је било почетак новог империјализма, где су оне старе вазале који су се некад зјапили под шаторима преселили у Хајате и Риџенсије, и дали им микрофоне преко којих се преноси информација да је боље бити роб него фараон. У тој идеји су увијек предњачили Енглези и није случајно да вам је, Александре, баш енглески министар спољних послова донио вијест из које постаје јасно да улазак у Европу значи и признавање Косова. Још су давно енглески лордови, а то пише у књигама, били писци извештаја из Истамбула, и Краљици мајци, Србе називали „малим Русима“ у Европи, дакле још од времена Отоманске империје, када су Русија Катарине Велике и Аустрија стварале савез да нас ослободе. Данас када Руска Федерација представља поново успостављену силу, не би требало заборавити позицију коју формулише светосавска идеја – ни Исток, ни Запад – али не само као светосавску метафору нашег опстанка, него и конкретан интерес да у тренутку када су руска браћа стала на ноге ми знамо да нам могу бити од помоћи и сјетимо се оног минимума који смо имали за вријеме Тита. Зар Косово није био пробни полигон за уништавање хришћанских богомоља, а сада батинашу који је водио ту акцију ваља оставити у власништво духовни извор нашег народа али и Европе.

Формално признавање Косова, али и прихватање Косова републике, јесте поништавање наше митологије. Повјеровати да Србија може без властите митологије исто је што и празновјерје да је Америка могла да преживи без Холивуда. Као што нема човјека без подсвјести, тако нема ни народа ни опстанка без митова.

И завршићу фуриозно. Није лако рјешавати обичне дане ни дилеме које они доносе. Јутарњи поглед у огледало је преломна тачка између бити или не бити. Пракса на Балкану говори да је у политичким биткама „не“ било важнији изговорити у пресудним моментима него покорно климати главом и рећи „да“.

Говор Емира Кустурице у Центру „Сава“, 17. октобра 2015.
Извор: Искра


Напиши коментар