Како је наш берберин бријао Хитлера


berberin
Пргави поднаредник није дангубио у логору. Прво је окупио колеге с обе стране решетака, а потом и Лужичке Србе…

Почетак Априлског рата 1941. године тада двадесетседмогодишњег резервног поднаредника Бранислава Ристића затекао је крај противавионског топа на Калемегданској тврђави.  Са сваком бомбом која би се сручила на град из „штука” и „хајнкела” хаос се само повећавао, а убрзо је поклекла и Ристићева батерија. Посада противавионца делом је изгинула, делом се растурила по систему куд који, а Ристић се некако нашао у повлачењу ка унутрашњости земље. После петодневног потуцања по закрченим путевима обрео се у Сарајеву. Град пун војске, снабдевање никакво, команда у расулу. Све се распада невероватном брзином. Војници лутају градом, гладни, промрзли, огорчени на све и на сваког, од својих команданата, па надаље. Нико не зна шта треба да се ради, наређења, ако их и има, потпуно су противречна.

berberin koji je brijao hitleraНема никаквих поузданих вести, па се појављују разне гласине. Од тога да наши напредују на свим фронтовима, само што нису истерали Немце из Југославије и кренули на Берлин, да Хитлеру ошишају оне смешне бркове, па до неких који су виђали немачке претходнице на неколико километара од Сарајева. На општу несрећу, испоставиће се да је ово последње једина и права истина. Град затрпан растуреном војском био је лак плен за немачке моторизоване колоне. Све што је носило шињел нашло се међу заробљеницима, а у тој гомили освануо је и Ристић. Пре него што је схватио шта га је снашло, нашао се спакован у сточном вагону, под стражом. Одредиште тог воза без возног реда било је Цитау (Житава), место на чешкој граници.

Кад су се врата вагона коначно отворила, сужњи су могли да примете да немају појма где се налазе. Чули су само немачке официре који су урлали команде, врата вагона што се стално отварају и затварају, бат чизама, скакање заробљеника на шљунак. Убрзо су организоване колоне које су завршиле у логору за ратне заробљенике.

Орном за борбу, монотонија лагерског живота Ристићу је брзо досадила. У том тренутку, страже у логору још су биле јаке, али сам логорски режим није био превише суров. Ако због тих стража не може да покуша нешто веће, на пример да побегне, може бар да тера инат. Тако је свака наредба лагерсфирера била пропраћена његовим гунђањем, прво себи у браду, упола гласа, а онда све чујније. Кад је дотичном официру досадило Ристићево стално инаћење и непослушност, врло брзо му је обезбедио карту за оближњи логор са знатно строжим режимом. Премештај је пропратио писаном „препоруком”, да његове колеге знају ко им стиже. Ови тамо нису били претерано расположени да слушају гунђање неког заробљеног Србина, па је Ристић био изложен сталном злостављању. Било је ту којечега, од педагошких батина до ускраћивања и иначе оскудних порција хране. Неко време није могао ни да добија пакете од куће који су следовали ратним заробљеницима. Наравно, ни учестале лекције у самици нису успеле да смире пргавог поднаредника.

Убрзо је око себе почео да окупља и друге заробљенике који су, као и он, чезнули да се макар мало опробају у борби, па шта кошта, нек кошта. По повратку у заједничку бараку, после једног од бројних покушаја преваспитавања, око Ристића се нашла групица људи спремних на све. Једина незгодација била је то што су били окружени жицом. У тим покушајима било каквог организовања стигла је и нова 1942. година.

Почетак пролећа ненадано им је донео нову прилику за подземну борбу. Наиме, до тада је немачка ратна машинерија под пуним гасом одводила мушке становнике, па се дошло у неприлику да у позадини, у Немачкој, нема ко да ради на пољима. Кад су већ сви способни мушкарци на фронтовима, у селима су остали само старци, жене и деца, а онолики заробљеници у пуној снази трунули су иза жица. Штета је да се не употребе као радна снага. Тако су и Ристић и друштванце упућени на рад у околна села.

Састанци испод храста

Некако се погодило да су завршили у селима где су живели Лужички Срби. Нацисти су њих сматрали словенизованим Немцима, па су од доласка на власт покушавали да их врате у окриље матице. Како ови нису били баш одушевљени тим покушајима, то су се затвори пунили, а концентрациони логори у раној фази испробавали су се управо на њима. И баш у ту и такву средину упали су бунтовни заробљеници.

Није потрајало, а Бранислав Ристић се у селу Хернуту, где је радио, упознао са седамдесетогодишњим Јоханом Шобером, каменоресцем из Нојкирха. При упознавању обојица су били суздржани, да би после неколико виђења схватили да деле сличне ставове. Наравно, уследило је грљење, сузе радоснице, „Хитлер капут” и сличне доскочице. Каменорезац је Ристићу поверио да у околини има још много људи који мисле као он, али морају да се крију. Убрзо су се повремени сусрети претворили у редовне састанке између Ристића и Шобера. Налазили су се испод великог храста, на ивици шуме. Шобер би кренуо у шетњу околином, Ристић некако побегао с рада, па под дрво. Потпуна конспирација. Наш човек сазнао је да су и Лужички Срби организовани у групе. Схватио је да су, попут његових, радили на томе да подигну устанак против нацистичке власти.
Убрзо се појавила тешкоћа – како одржавати везу између две групе. Обојица су већ постали сумњиви. Шобер је начуо да се његове честе шетње по шуми нимало не допадају Гестапоу. Да би се ствар разрешила а да их не похапсе, одабрана је особа које ће да одржава везу, при том не изазивајући никакву сумњу власти. Била је то осамнаестогодишња Немица Ана Марија Ванланд. Ова лепа девојка имала је нека посла на газдинству на коме је радио Ристић, па је учестала размена порука сакривених у лименој кутији од неке помаде коју је носила заденуту за појас.

Храброст Ане Марије

Припрема устанка ишла је по плану, све до средине 1943. године. Тада је Ванландова пала у руке Гестапоу. Није била превише вична илегалном раду, временом јој је и опала пажња, па је неко приметио како неки чудан предмет предаје заробљенику. Одмах је то дојављено где треба, па се девојка нашла на испитивању. Изванредно се држала на саслушању, па је све што је Гестапо успео да сазна била чињеница коју ионако није могла да оповргне. Повремено се састајала са Браниславом Ристићем, и то је било то. Одмах затим ухапшен је и Ристић. Спроведен је у злогласну тврђаву Хонштајн.

Тамо су људи из Гестапоа могли потпуно да му се посвете. После добрих батина и сваковрсног другог мучења, решио је да све призна. Јесте, виђао се с девојком, али искључиво зато што му се она свидела. Срео ју је на газдинству и тражио начина да с њом прозбори по коју. На његову срећу, сличну причу причала је и Ана Марија. Чак и пред војним судом у Дрездену Ристић је тврдио да је посреди само очијукање. Како није било других доказа, враћен је на рад.

berberin

Ана Марија није прошла тако јефтино. Као Немицу, обавезивали су је расни закони. Они су забрањивали било какве блиске везе с онима који нису аријевци. А тек с ратним заробљеницима… Осуђена је на робију. Касније је погинула приликом једног од савезничких бомбардовања Лајпцига.

Кад је Ристић изашао из затвора, враћен је на рад. Још жешће се дао на роварење, па је под илегалним именом Јохан стао на чело покрета отпора у околини. У кругу од око 120 километара било је пет заробљеничких логора. Ристић је у сваком поставио по једног повереника, а сви подаци сливали су се код њега. Онда је даље организовао њихове акције, углавном саботаже, са групама из околине, које су углавном чинили Лужички Срби.

То је већ било време када је рат увелико закуцао на врата и самој Немачкој. Савезници су надирали са свих страна, а под оружје су позване и последње резерве. Како старци, тако и ђаци извучени из школских клупа. Буквално све што је могло да носи пушку добило је исту и, често без икакве обуке, упућивано на фронт. У селима и градовима остале су само мање војне и полицијске снаге, да одржавају ред. Тада, ни већ деморалисана полиција није могла да уђе у траг организацији отпора којом је руководио Ристић. Ови су успели да скупе и нешто оружја, сакривеног по земуницама на оближњој планини Чанатово.

Отети с марша смрти

Власти су имале паметнијег посла него да се баве заробљеницима, па су се састанци одржавали све слободније. Где ће Србин другде кад хоће да руши власт него у кафану? На састанцима је прикупљање оружја поверено Паулу Оту, руководиоцу групе у Шенбергу. На тим састанцима одлучено је да се предузме прва већа акција. Мештани су приметили да Немци пред Црвеном армијом која је надирала са истока евакуишу логоре политичких затвореника. Ионако измучени логораши – голи, боси и гладни – под пратњом су пребацивани на запад. Углавном пешице. Организација је себи ставила у задатак да отме–ослободи што више може тих мученика. Како би се у неко село довукла нека од колона ових живих лешева, у акцију су ступали повереници. Чекали би да се стражари мало издвоје, одморе и окрепе. Како они ионако нису водили превише рачуна о превозу, пошто нису мислили да би се било ко одважио на бекство, прилазили би логорашима при крају колоне, хватали их и вукли у оближње шуме. Многи су тако спасени с тих маршева смрти.

Те акције трајале су до друге половине априла 1945. године. Тада су се у месту Кебриц, средишту покрета, из даљине чуле совјетске каћуше. Неко је донео вести да се ослободиоци налазе на око 70 километара од Кебрица. Биће да је то била она варница која је потпалила устанак. Оружје је повађено из земуница, раздељено борцима, а за вођу је једногласно изабран Бранислав Ристић.

Упркос храбрости устаника, Ристић је брзо схватио да има само шачицу људи, поготово што  се налазио усред осињег гнезда. Појачање му је било преко потребно. Зато је као командант одлучио да прва устаничка акција буде упад у фабрику текстила у Кебрицу. Надао се да ће међу радницима успети агитација да се прикључе устаничкој војсци. Успео је да придобије антифашистички настројене раднике и омасови своју војску. Сада је на реду била Градска скупштина, коју су устаници заузели на јуриш, а одмах потом на њој истакли црвену заставу.

Бомбе на крову

Следећа акција била је далеко важнија. Требало је освојити место Куневалде, око пет километара од Кебрица. То место било је стратешки важно, а у њему је био и велики магацин оружја. Разнородна устаничка војска, састављена од југословенских логораша, Лужичких Срба, заробљеника Руса и Украјинаца, ослобођених из околних логора и понеког Немца, кренула је на први марш. Магацин, мало изван Куневалдеа, заузет је без веће муке и пуцњаве. Било је довољно да се командант Ристић појави на капији, припрети нападом, па да се времешни стражари сместа досете да имају много важнија посла. Устаници су се снабдели оружјем. Тако осокољени кренули су у напад на месну жандармеријску станицу.

Испоставиће се да ово баш и није био тако мали залогај. У станици су се окупили сви могући представници власти, од жандара, неких војника који су се ту затекли, до припадника националсоцијалистичке партије, есесоваца и људи из Гестапоа. Успели су да се забаракадирају, прозоре и врата заградили су џаковима с песком, изнад којих су провиривале цеви оружја.

Устаници су у почетку прилично олако схватили задатак, згради су прилазили у колони, све док их митраљез са крова није натерао да се растуре по заклонима. На брзину је организовано саветовање вођства, на коме је одлучено да се људи не излажу превеликом ризику, јер би заиста било глупаво да баш у том тренутку изгину, кад је слобода тако близу. Али, не могу баш ни да пусте опседнуте да покушају неки пробој.

Лужички Срби

Данашњи Лужички Срби једино су што је остало од некад бројних полапских племена која су се током сеобе народа од 2. до 4. века населила на граници Римског царства. Био је то миран земљораднички и сточарски народ, који је и те како умео да се дигне на оружје када неко покуша да га угрози. О томе сведочи и наредба Карла Великог из 807. године, да се, ако нападну Чеси, дигне трећина војске, а ако нападну Срби, онда сва војска. Разједињена племена током векова падала су једно по једно под власт Германа, да би током 10. века била освојена цела лужичкосрпска земља.

Данас, после више векова страдања, Лужички Срби живе у источном делу Немачке, у покрајинама Саксонија и Бранденбург. Ова област, југоисточно од Берлина, дели се на Горњу и Доњу Лужицу. Средиште Горње Лужице је Будишин (нем. Бауцен), а Доње Кочебуз (нем. Котпус). Говоре два слична језика, горњолужичкосрпски и доњолужичкосрпски. Ова два језика спадају у групу западнословенских језика. До Другог светског рата користили су готицу и латиницу, данас само латиницу. Без обзира на вишевековну германизацију, до данас су сачували бројне словенске елементе у својој култури. Троделне куће, раштркана села, женска ношња, све се то битно разликује од немачких комшија. Народно стваралаштво богато је изрекама, пословицама, песмама и причама.

Данас, Лужичких Срба има око 65 000. У свету је вероватно најпознатији Лужички Србин био Готфрид Вилхелм Лајбниц (1646–1716), филозоф и математичар, док је у нашој историји најдубљи траг оставила породица Штурм (касније Јуришић): генерал Павле (Паул) и његов брат, капетан Евгеније (Еуген).

Предлог Магацин-а: Кад је Берлин био српски

Настало је кратко затишје, повремено би се десила нека чарка и пушкарање, али обе стране су чекале. Ови унутра да се устаници уморе и одустану од опсаде, а можда стигне и неко појачање, а они споља ослањали су се на безизласност опседнутих. Повремено би неко покушао да се привуче станици и баци бомбу ка прозорима, али би онај митраљез с крова увек осујетио ту намеру.

Устаници су тако били принуђени да са брисаног простора извлаче рањене другове.

Ко зна докле би то трајало, нико није попуштао ни за длаку, да Браниславу није прекипело. Помислио је да би био ред да као командант покуша нешто, успео или не. Почео је полако да се привлачи згради. За то време, његови борци пуцали су свом силином, да би одвукли пажњу непријатеља. Кренуо је у страну од зграде, мало пузао, повремено скакао од заклона до заклона. Док су они унутра били забављени како да се сакрију од ураганске пуцњаве, Ристић је пришао згради. Бомба у руци, повлачење осигурача, бројање… Бомба лети на кров, чује се експлозија, а са крова слеће прво митраљез, а за њим и руковалац истим. То је био знак за општи јуриш, и станица је заузета. Посада је углавном ликвидирана, а с њом и градоначелник Куневалдеа.

Цвеће и фанфаре

И овде је истакнута црвена застава, а завијорила се и у оближњим местима у општини – Шембургу, Вансфорду, Кебрицу. Ово су била прва места у Хитлеровој Немачкој у којима је успостављена устаничка власт. Укупно 50.000 становника нашло се под влашћу коју је организовао Бранислав Ристић.

Кад је 14. маја 1945. године Црвена армија ушла у Кебриц, командант Ристић предао је совјетском пуковнику рапорт о ослобођењу места. Замолио је да се устаничке снаге прикључе Црвеној армији, а као знак братства по оружју предао је преко сто немачких заробљеника. Совјетски командант одобрио је затечену власт устаника, а свим припадницима покрета отпора издата је дозвола за ношење оружја. То је било јако важно, чин признања, јер се неко ухваћен с оружјем, а без дозволе, стрељао на лицу места, без превише приче. Већ сутрадан Ристић је почео да издаје и наредбе, позивао грађанство да преда оружје. Убрзо је предао власт и вратио се у свој Београд.

Рат је био завршен, а устанички вођа Лужичких Срба је у Београду, на Карабурми, отворио берберску радњу. Нико није знао за његове подвиге, све док око 1958. године, по успостављању дипломатских односа СФРЈ са ДР Немачком, на Карабурму није стигао званичан државни позив да фризер Бранислав дође у крај у коме је провео рат. Житељи Куневалдеа и околних места приредили су му свечани дочек, какав се не памти. Онакав какав се приређује команданту и брату по оружју. Штампа Лужичких Срба дала је много простора уваженом госту, а и „Илустрована Политика” је нешто касније, 1962. године, донела причу о ратном команданту Лужичких Срба, берберину са Карабурме. Нажалост, о његовој даљој судбини нисмо успели да сазнамо нешто више.

Аутор: Немања Баћковић
Извор: Политикин забавник

 


Напиши коментар