Мајстор древне оружарске вештине сања да направи лук Немањића


Милорад Требјешанин у својој радионици / Свети ратник са српским луком из 14. века
Милорад Требјешанин у својој радионици / Свети ратник са српским луком из 14. века

Милорад Требјешанин, с Црвеног крста у Београду, један од ретких мајстора оружарске вештине. Још покушава да одгонетне заборављену технолошку тајну старих српских лукара.
Звиждук стреле и брујање тетиве великог ратног лука је музика која узбурка крв и пробуди инстикте који спавају у сваком човеку, каже Милорад Требјешанин, мајстор древне оружарске вештине лукарства. Лукар с београдског Црвеног крста се ових дана припрема да крене у лутање по шумама у потрагу за најбољим дрветом које користи за израду традиционалних лукова. Сан му је да направи лук каквим су српски средњовековни ратници заустављали и тешко оклопљене крсташе.

– Покушавам да одгонетнем заборављену технолошку тајну наших средњовековних оружара – каже Требјешанин. – Наиме, српски стрелци су већ почетком 12. века имали лукове и стреле којима су бушили оклопе и верижне кошуље, а чувени енглески и велшки стрелци су такво оружје користили тек два века касније у Стогодишњем рату.

Крсташки хроничари су оставили сведочанство како су српски стрелци 1188. дисциплиновали пљачкаше из Барбаросиног крсташког похода на Свету земљу. Побожни циљ ослобођења Христовог гроба био је изговор ритерима и пустоловима да харају по свим крајевима кроз које су пролазили. Кад су покушали да пљачкају и пале српска села, становништво се повукло у шуме из којих су стреличари убојитим пројектилима лако обарали оклопнике. Због великих губитака крсташи су пожурили да што пре изађу ван домета српских лукова.

– Ови подаци говоре о високој технологији израде оружја које је несумњиво коришћено и у ратовима с византијским, односно римским легијама, али и у свакодневном животу – каже Требјешанин. – Податак о многобројним увежбаним стреличарима сугерише да је лук био широко распрострањен због лова. Нажалост, пошто дрво није дуговечан материјал, а писаних података нема, у потрази за немањићким луком ослањам се на западне изворе и представе ратника на фрескама, јер су уметници сликали оружје свог доба.

Домет стреле 200 метара

– Тетива не сме директно да додирује дрво јер би га исекла због огромних сила које се развијају при напињању – упозорава Требјешанин. – Код српског лука за одапињање стреле потребно је да рамена, рука и два прста који натежу тетиву уложе снагу којом би повукли 35 килограма тежине. Зато је домет стреле и више од 200 метара, прецизна је на 80 метара, а на 30 пробија лим. То објашњава зашто су српски стрелци били страх и трепет оклопљених крсташа.

Саговорник „Новости“ наводи да лукарство захтева низ најразличитијих знања, од ботанике до механике, као и стрпљење и добру столарску технику. Он наглашава да иста врста дрвета у различитим климатским подручјима показују различита механичка својства, па се код нас не могу буквално применити ни источни ни западни рецепти.

– Тиса, брест, јасен, багрем су код нас најбољи за израду лукова – наводи Требјешанин. – Кад се нађе одговарајуће стабло „приземак“ оно се пажљиво сече, а затим клиновима исцепа уздужно. За спољну страну лука користи се искључиво део дрвета са северне стране, где су годови гушћи, што значи да су дрвена влакна тања, сабијенија и еластичнија.

Тек пошто се летве осуше, висећи неколико месеци вертикално обешене о плафон, почиње хируршки прецизна механичка обрада дрвета.

– Дрвена влакна морају да се пружају по оси лука иначе ће се он увијати при натезању и путања стреле неће бити правилна – објашњава Требјешанин. – Влакна нипошто не смеју да се пресеку приликом механичке обраде, јер ће дрво на том месту почети да пуца. Непрестано мора да се проверава уравнотеженост лука, јер при напињању оба краја морају једнако да се савијају, што се регулише скидањем микронски танких слојева дрвета.

После механичке обраде следи традиционална заштита дрвета машћу и воском који штити дрво од влаге. На крају, на крајеве лука навлаче се врхови животињског рога.

Широка рамена стрелаца

Гађање традиционалним луком није игра већ захтевна вештина која захтева дисциплину и солидну кондицију.

– На првом гађању из традиционалног лука доживео сам адреналинску експлозију и одапео 60 стрела заредом. После тога недељу дана нисам могао да држим кашику како треба, због упале мишића. Обавезан је заштитник подлактице на руци која држи лук, јер од удара тетиве може да пукне кожа – каже Требјешанин.

Антрополози су проучавајући скелете средњовековних стрелаца утврдили да су им рамена била изузетно развијена због посебних вежби и обуке.

Аутор: Борис Субашић
Извор: Новости


Напиши коментар