Не дао ти Бог да погинеш за отаџбину


otadzbina srbija herojima
Када људи својим животима стану бранити своје најмилије сроднике или пријатеље, то је готово нормално и опште прихваћено. Међутим, шта је са онима који су ову цену платили не само ради својих блиских, њихових домова и имања, него су то учинили за милионе очију и лица које никада нису видели, пашњаке на које никада нису извели стада, изворе на којима никада нису захватили воду?

Када људи својим животима стану бранити своје најмилије сроднике или пријатеље, то је готово нормално и опште прихваћено. Међутим, шта је са онима који су ову цену платили не само ради својих блиских, њихових домова и имања, него су то учинили за милионе очију и лица које никада нису видели, пашњаке на које никада нису извели стада, изворе на којима никада нису захватили воду?

Оно што највише заболи у овој причи, јесте да говоримо о милионима, не само имена, већ људских бића од крви и меса, са рукама и ногама, и очима које су некада плакале, и уснама које су се развијале у осмех…

Срамотна је чињеница да нисмо упамтили све те хероје, него су многи остали именом незнани, али је далеко страшније то што смо у заборав бацили њихова дела. Уживајући у чарима слободе коју су нам они омогућили, ми смо незахвално отписали њихове подвиге.

Нема смрти која није обавијена тугом. Одвајање од драге особе, без обзира да ли се верује у васкрсење и поновни сусрет или не, представља тежак доживљај. Ипак, није свака смрт иста у погледу начина на који до ње долази. Било би срамотно страдати у недоличном стању које приказује све негативне стране неморала и примитивних нагона савременог човечанства (примера ради, саобраћајна несрећа као последица конзумирања психоактивних супстанци).

До скора се дало веровати да је часно жртвовати се ради вољене земље, односно да употребимо ту милозвучну реч – Отаџбине. Сматрало се да таква жртва не може бити узалудна, никада нечасна и да је њен највиши степен полагање живота.

Да ли је незахвалност потомака убитачнија од метака и граната непријатеља?

srpski heroji vasa dela su besmrtna
Човек је постао уморан, незаинтересован и сведен на обичног потрошача. Пошто је искључиво посвећен својим материјалним потребама, занемарио је оне духовне. Када и до њих дође, осмишљен је читав виртуелни систем задовољавања истих. У топлини свог дома, задовољно ће проводити време на друштвеним мрежама и уз телевизијски програм, уз обилне потешкоће да дохвати даљински управљач. Сигурно неће размишљати о некоме ко је неиспаван и гладан пешачио стотинама километара по непрохотним врлетима и гудурама, да би тако изморен одмах ступио пред непријатеља.

Тада више нема места за причу о незахвалности, јер као главни проблем настаје отуђеност. Није само проблем нестанак духовне вертикале и везе са прецима, него нестаје блискост са друштвом и окружењем, те нестаје воља да се они заштите и да се за њих и погине.

Српско ратничко гесло, које се проносило на војничким заставама, некада је гласило: ,,С вером у Бога – за краља и Отаџбину“. Нећемо набрајати заслуге и шта су све учинили војници под овим барјацима, него покушајмо да протумачимо за шта је то Србин гинуо вековима, из данашње перспективе.

Видимо да се у први план стављају: Бог, краљ, Отаџбина.

Бога више нема! Тако се макар говорило на овим просторима после Другог светског рата. Устав Краљевине Србије из 1903. године, прокламовао је: ,,Државна је вера у Србији источно-православна“. Устав Србије из 2006. године, казује: ,,Република Србија је световна држава.“

Ни краља више нема. Постоји титуларни краљ са легитимним правом на престо, али не постоји владајући.

Постоји ли Отаџбина?

Аутор: Филип Пејковић
Извор: Српски Академски Круг


Напиши коментар