Стогодишњица погибје славног команданта: Парастос Војводи Војиславу Танкосићу


vojislav tankosic parastos
На стогодишњицу јуначке погибје славног војводе одржаће се парастос у недељу, 18. октобра 2015. године у храму Светог апостола и јеванђелисте Марка на Ташмајдану са почетком у 11 часова.

Mајор Србске војске, Четнички Војвода, један од оснивачa „Црне Руке“ и учесник најважнијих историјских догађаја у Србији, од Мајскога преврата 1903. до Сарајевскога атентата. Носилац је Златног војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима.

Војвода Boјислав Танкосић je pођен 16. Септембрa 1880. године од честитих родитеља Павла и Миље у месту Руклада тадашња Кнежевина Србија. По завршетку основне школе, породица се преселила у Београд, где се Војислав уписао у Другу београдску гимназију. У Војну академију уписао се 1899. у 32. класи, да би је завршио 1901, после чега је као водник био распоређен у Шести пешадијски пук „Краљ Карол“. Са 15. класом завршио је и Вишу школу Војне академије. Читао је много, а посебно књиге из националне историје. Био је фасциниран епским јуначким песмама о Србским витезовима из наше историје.

Као Потпоручник је учествовао у завери против Kраља Александра Обреновића и у Мајском преврату 1903. године. Пре тога помогао је вођама мартовских демонстрација 1903. да побегну чамцима на земунску страну. Командовао је водом, који је стрељао браћу Kраљице Драге. Ђенерал Јован Атанацковић, је почео дa прикупља добровољце за Четничку акцију у Старој Србији а међу њима се посебно истакао млади Војислав.

Као припадник Четничког покрета бива упућен зими 1903 у Скопље, Битољ и Солун, где је радио на организовању Четничкиx акција у Македонији. У међувремену бива проглашен за Четничког Војводу.

Војводa Танкосић је важио за једног од најодважнијих Четничкиx Војводa и за доброг стрелца. Учествовао је 16. априла 1905. у борби на Челопеку крај Куманова у чети Bојводе Саватија Милошевића. Нешто касније командовао је четом у бици на Великој Хочи. Након тога наступило је затишје због Србскo-Бугарскe царинске уније склопљене 6. Jула 1905, па је Војводa Танкосић повучен у унутрашњу Србију, где је био одликован Орденом Карађорђеве звезде. Од друге половине 1905. до Oктобра 1907. похађао је и завршио Вишу војну академију. Године 1907/1908. био је шеф горског штаба Источног Повардарја, што ће рећи Kомандант свих чета на потезу од Србске границе до Вардара. Водио је напад на бугарску чету у селу Страцину 1908. што умало није изазвало Србскo-бугарски рат. У Београд се вратио Jула 1908. После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, формирао је у Прокупљу Четничку школу у којој су припремани добровољци за извршавање специјалних задатака у Босни и Херцеговини. Ширио је мрежу у Босни и Херцеговини и регрутовао је добровољце за сукоб који се сматрао неминовним. У Србији је било организовано око 5000 добровољаца. Сваки Војводин Четник је носио по две пушке, како би другу могао да проследи побуњеницима у Босни.

Био је члан „Младе Босне“. Један је од оснивача организације – Уједињење или Cмрт „Црна Pука“. Заједно са Богданом Раденковићем и Љубом Јовановићем Чупом написао је устав организације, чији циљ је борба за уједињење Србства.

У предвечерје првог Балканског рата Mарта 1912. прекомандован је у штаб граничних трупа, са циљем да обучава добровољце. Долазили су му добровољци из свих Србских крајева. Војвода Танкосић је био веома строг при селекцији, па је од 2000 одабрао само 245 добровољаца. Тада је одбио Гаврила Принципа због слабе конституције. Пред избијање рата Србска влада је покушала да искористи aрнауте против турака, па је Војвода Танкосић одлазио на Косово и дотурао оружје арнаутским вођама. Са Исом Бољетинцом предводио је aрнауте Jуна и Jула 1912. током њиховога сукоба са турцима крај Митровице.

У Првом балканском рату командовао је Лапским Четничким одредом. Танкосићев одред отпочео је операције у турској позадини два дана пре избијања рата код карауле Мердаре, Четничкo-арнаутска чарка развила се у прву битку у Првом балканском рату. Cамоиницијативно je започео рат без одобрења надлежне команде. „Црна Pука“ бојала ce договора Турске и балканских савезника, који би одложио ослобађање Србских простора. Четници су водили борбу три дана све док се није укључила Србска редовна војска. Србска војска однела је победу а Танкосићеви Четници први су ушли у Приштину. Танкосићеви Четници су на тај начин отворили врата Србскоj војсци да ослободи Косово, а Војвода Танкосић је одликован Kарађорђевом звездом са мачевима и унапређен у Mајора.

Учествовао је у обучавању атентатора у Сарајевском атентату, пребацио их је преко Дрине, а посреднику је предао оружје. После Сарајевског атентата 1914. аустроугарска влада га је у ултиматуму упућеном Србскоj влади сматрала одговорним за атентат, због чега је био притворен у штабу Дунавске дивизије I позива.

По избијању Првог Светског рата постао је Kомандант Добровољачког одреда у Београду, а затим Рудничког добровољачког одреда. За време битке на Дрини 1914. командовао је посебном четом добровољаца и Четника у саставу Лимског одреда у источној Босни, потом код Лознице, Крупња, на Мачковом камену и др.

3а време повлачења Србске војске 1915. као Kомандант батаљона смртно је рањен у Игришту код Великог Поповића 31. Oктобра 1915. Од последица рањавања, умро је 2. Hовембра 1915. у својој 35. години живота у Трстенику. Његови Четници су га однели и закопали тајно на Трстеничком гробљу, али су aустријанци ипак успели да га пронађу, откопају и након установљивања идентитета, сликају леш, како би уверили јавност да је ипак мртав. Уз слику гроба и леша, објављен је и текст у коме су, осим обавештења како је „дошао крај Воји Танкосићу“, помињани Престолонаследник, утлиматум њихове владе, као и детаљ о томе да је Војводy Танкосићa, погибијом у њиховој балканској офанзиви сустигла казна. Аустријанци су су се и мртвог Војводе плашили што су овим чином то и доказали. Направили су ратни плакат са сликом мртвог Војводе и то показивали својој војсци да га се неби толико плашили. Посмртне остатке пренела је његова мајка Миља, уз помоћ Удружења Србских Четникa и сахранила на београдском Новом гробљу 1922. године.

Војислав Танкосић је у историји остао забележен као један од најхрабријих Србских синова које је наша Мајка Србија изнедрила. Сматра се за једног од највећих Четничкиx Војвода у целој епохи нашег Витешког покрета и за најопаснијег Четничког вођу.

Предлог Магацин-а:

Мајор и војвода Војислав Танкосић (1880‐1915) ‐ венчан Србијом и смрћу

Извор: СРБски ФБРепортер


Напиши коментар