Турска борба са Србима до Косовског боја


Крунисање Цара Душана
Крунисање Цара Душана

Док је Византијска Царевина пропадала, ширила се са запада на њезину територију снажна српска држава помичући све више границе у правцу Цариграда. Тако је Византија била укљештена између два опасна снажна противника: Турске на истоку у Малој Азији и Срба на западу на Балкану. Правац ширења у једних и других био је управљен према мореузима и престоници.

Односи цара Душана према Османлијама

Душан је могао помишљати на освајање Цариграда, јер је лако освојио толика византијска подручја. Он је увиђао да треба за ту сврху имати и поморску силу. За то се он обратио пријатељским Млецима нудећи им по свом посланику Которанину Михаилу Бући савез (1350). За помоћ млетачке флоте при освајању Цариграда нудио је Душан Млецима ђеновљанску Перу (Галату). Млеци су пријатељским начином одбили да ступе у савез са Душаном против Византије. Две године иза тих неуспелих преговора с Млецима, Турци потпуно уништише српске помоћне чете у Палеологовој војсци, у којој је, сем тога, било и Грка и Бугара (код Димотике 1352). Орханов син Сулејман држао је већ тада као савезник Кантакузенов у рукама тврди градић Цимпе на Галипољском полуострву, први турски посед у Европи, и није га хтео напустити. Ту је живела турска војна колонија под шаторима као и у Азији. Та опасност постаде непосреднија кад Турци заузеше јаче упориште на европском тлу, наиме, приликом јаког потреса напуштени тврди град Калипољ на мору (1354). Вест о томе изазвала је велику узнемиреност у јужнословенским земљама. Душан се тад налазио пред нападајем Византинаца, Турака и Мађара, па је хтео да задобије папу Иноћентија VI и да његовом помоћу одврати од себе угарску навалу са севера. Он се (1354) обратио једним посланством папи у Авињон у Француској молећи га да га именује врховним војсковођом хришћанства у рату против Турака. За то је он нудио папи да ће га признати као главу хришћанства. Папа је радо дочекао ову понуду Душанову за борбу против Турака и поручио му је по нарочитом изасланству да ће га помагати у звању „капетана хришћанства“. Али, због олакшања ситуације на истоку и неизравнаног заплета на северу с угарским краљем Лудвиком, којега је папа именовао капетаном цркве против шизматика, Душан је хладно дочекао задоцнело (1355) папино посланство, које се сувише заузимало за интересе Угарске. Суревњивост хришћанских сила онемогућила је већ у почетку њихову солидарну акцију против Турака. Чак су се све странке натицале у међусобној борби за савезништво Турака. Душан је већ пре нудио Орхану своју кћер за жену једном од његових синова. Две највеће поморске хришћанске силе тога доба, Млеци и Ђенова, биле су на вратима између Европе и Азије, пред Цариградом, једну од највећих поморских битака у средњем веку, која се свршила неодлучно. На азијској обали присуствовали су ђеновски савезници Турци у ратној спреми као гледаоци (1352).

Млеци и Ђенова истрошили су се у тешкој међусобној борби, па су и победници Млечани изгубили многе шансе за акцију против турског ширења на Балкану.

Европске владе нису се устручавале савеза са Османлијама, али су биле спремне да се послуже и крсташком идејом у своје посебне, себичне сврхе.

Душан је изблиза посматрао све јаче незадовољство у Цариграду против Палеолога и Кантакузена, од којих је овај последњи био отеран у манастир (1354), и све јачу жељу да се под влашћу Србије, Млетака или Угарске потражи заштита од турске опасности. Угарски краљ Лудвик помишљао је да поведе крсташки рат на Исток. Пре него је могао како било искористити то унутрашње незадовољство у Цариграду, умро је цар Стефан Душан још у пуној снази (20. дец. 1355), а у његовој држави нестало је јединства после његове смрти, те се више није могло мислити на остварење његових планова.
Душан није имао поморске снаге нити савршену ратну технику да освоји Цариград, нити државни апарат који би, у случају успеха, могао одржати на окупу ту српско-византијску државу и одбранити је од Турака.

Турско ширење на Балканском полуострву и борба са Србима до битке на Косову

Катастрофални потрес од 2. марта 1354. дао је добру прилику Османлијама да се населе око Мраморног мора и Дарданела у градовима које је оставило становништво бежећи из рушевина. Османлије оправише срушене тврђаве и куће и населише се на северној обали од Калипоља до Цариграда. Османлије нису били дорасли за навалу на утврђени Цариград него су се ширили у правцу најмањег отпора: према Бугарској и према Родопи. За време Мурата I (1362-1389), правог оснивача Турске империје у Европи, поседнут је остатак Тракије и Једрене (1363), у које је пренесена престоница. Султанов саветник Лала-Шахин заузе Пловдив и под Балканом уреди Војну крајину.

Вести о новом продирању Турака узбудиле су западно хришћанство. Петар I, краљ Кипра и титуларни краљ Јерусалима, путовао је по Европи пропагирајући идеју крсташког рата. Папа Урбан V у Авињону прогласи крсташки рат против „Агарјана и Турака“ (1363). Петров се потхват свршио једним препадом на Александрију 1365. Угарски краљ Лудвик хтео је да искористи крсташку идеју и да уједини Балкан под угарском хегемонијом; Босни је натурио своју врховну власт, Млецима отео Далмацију и Дубровник ставио под своју врховну власт (1358). У Далмацији су Млеци, у споразуму са Душаном, ратовали против Угарске у последњој години Душанова живота, а после тога сами, али без успеха. После расцепа Бугарске освоји Лудвик Видин 1365.

Лудвик даде помоћну војску цару Јовану V Палеологу, али јој пролаз кроз Бугарску спречи цар источне Бугарске Шишман. Рођак Палеолога гроф Амадеј VI Савојски освоји помоћу флоте Калипољ, али су га после његова одласка (1367) Византинци морали вратити Османлијама.

mapa1

Због Видина настао је дуг спор између Угарске и Бугарске. И Влашка, којој је војвода Басараб 1330. године ударио основице самосталности победом над Карлом Робертом, оцем краља Лудвика, тежила је за Видином, као важном дунавском тврђавом. Шишман је тражио од Османлија помоћне чете да поврати Видин. Лала-Шахин је, не могући моментално сам освајати према северу, радо слао своје Турке да као помоћне чете упознају суседни териториј и да тако најпре као савезници продиру путевима којима ће доцније ићи као освајачи. Тако су Турци дошли до Дунава. Лудвик је најпосле вратио у Видин цара Срацимира као угарског вазала и осигурао угарску врховну власт и ширење католичке вере како у видинском банату тако и у румунској земљи војводе Лајка или Владислава, сина Александрова (1364), а унука Басарабина.

И трећи крсташки вођ краљ Лудвик завршио је, дакле, акцију као и савојски гроф и кипарски краљ са ситним резултатима. Чак је својом освајачком политиком натерао бугарског цара Шишмана посве у наручје Турака и дао је повода да овај доведе Турке до Дунава. По примеру византијском којему ће доцније следити и Срби, опријатељио се Шишман са царем Муратом давши му своју сестру за жену. Показало се узалудно и признање уније са западном црквом, које је цар Јован лично у Риму уговорио (1369).

Тако је бедно завршена прва заједничка акција источног и западног хришћанства против Османлија у Европи. Балкански народи су могли видети да и западне хришћанске силе теже као и Турци само за проширењем своје политичке власти на Балкану, па су се, према приликама, ослањали сад на једне сад на друге. За пожртвовношћу у ратним амбицијама појединих западних хришчана крила се увек експанзивна намера папе или које друге католичке силе. Осим тога, западна је помоћ долазила само на махове. Зато се балкански хришћани нису могли ослонити искључиво на западне хришћанске силе него су правили компромисе и са Турцима.

Балкан је расцепкан. После Душанове смрти (1355) распало се и то друго велико царство, које је могло дати отпор Турцима. У време косовске битке (1389) биле су на Балкану 24 државе а осим тога поседи угарски, млетачки и ђеновски.

Видећи да не могу рачунати с успешном помоћи са запада, приближише се Срби и Грци и почеше изравнавати црквени спор, који је настао поводом прогласа српске патријаршије (изравнање 1371. у источној Македонији, 1375. у Лазаревој држави).

Српски владари у Македонији, краљ Вукашин и брат му деспот Угљеша, подузеше 1371. војни поход према Једрену с претераним надама да истисну Турке из Тракије. Код Черномена на Марици близу Једрена изгубише они битку и живот (1371). Том победом ударили су Турци основице својој власти над јужним Словенима.

На глас о овој турској победи позвао је папа Гргур XI Угарску и Млетке да прогнају „Сарацене“, који намеравају да продиру према Јадранском мору. Папа је позвао у ту сврху конгрес заинтересованих држава у Тиву у Грчкој, али су се одазвали само франачки кнезови из преосталих крсташких државица у Грчкој, па је конгрес остао безуспешан (1373). Наскоро је велика шизма између папа у Авињону и у Риму (1378-1415) спречила сваку крсташку акцију папа. Угарска је такођер била забављена унутрашњим раздором после смрти краља Лудвика (1382). Том приликом могла је Босна кратко време да поведе ширу акцију на уједињењу српских и хрватских земаља. Твртко I (1354-1391) заузео је један део Рашке и Далмације и назвао се краљем Србије, Босне, Хрватске и Далмације. После Тврткове смрти отео је угарски краљ Сигисмунд (1387-1437) Босни Хрватску и Далмацију. Тако се није учврстио ни западни српскохрватски бедем, који је могао дати јачи отпор Турцима.

После битке на Марици Мурат је населио турске породице из Мале Азије и земљу је поделио међу спахије. Тако је он ојачао етничку основицу за турску власт у Европи, без које би она била брзо прошла као и много сличне пре ње.

Косовски бој
Косовски бој

Турци су заузели Софију и Ниш (1386) и били заустављени код Плочника на Топлици. Они су проваљивали у све околне земље. При таквој једној провали потуче војсковођу Шахина и турске челебије (принчеве) код Билеће у Херцеговини босански војсковођа Влатко Вуковић (1388). Тај пораз није могао Мурат оставити неосвећен те се одмах идуће године диже с великом војском против Србије и Босне. У његовој војсци било је поред европских Турака и малоазијских турских и европских, арбанаских и грчких помоћних чета, а такођер и помоћни део македонског вазала Константина. Против њега је извео своју војску кнез Лазар са зетом Вуком Бранковићем и с помоћном босанском војском под билећким победником Влатком Вуковићем. Војске се сукобише на Косову пољу на Видовдан 15. јуна 1389. Лазарев властелин Милош успео је варком да се приближи султану Мурату на бојном пољу и да га убије.

Премда је једно крило Лазареве војске имало успеха и премда је султан погинуо, победа је, ипак, остала на турској страни. Заробљени су и погубљени и кнез Лазар и многа властела. Наследник Муратов Бајазит (1389-1402) није могао искористити победу него се вратио у Једрене да осигура свој престо. То нагло повлачење у вези с чињеницом да је српска војска имала почетних успеха и да је султан погинуо, дало је повода за вест да су Турци побеђени. То се прочуло по целој Европи. Твртко је у том смислу писао у Фиренцу и добио отуда честитке. Француски краљ Карло VI приредио је, на глас о том, благодарење у Нотрдамској катедрали.

Али се доцније показало да то није била победа Срба него одлучан пораз, којим је коначно скршен задњи велики отпор и запечаћена судбина Балканског полуострва.

У народној традицији дубоко се урезао косовски пораз као пад царства на бојном пољу и укоренила се жеља да се јуначким подвизима обнови стара слава и величина. Овакав јуначки пад у борби одржавао је борбени дух кроз векове. Црква је неговала успомене и на њезино славно доба за време Немањића и чувала је у народу њихову државну традицију.

Извор: thefirstworldwar


Напиши коментар