УНЕСКО-а и игара


Porusena-crkva-u-Djakovici
Последњих десетак дана главна тема у српским медијима, међу српском политичком, интелектуалном, културном елитом, чак и међу просечним грађанима ове земље које просвета, наука и култура иначе занимају мање од дешавања у „Фарми“, јесте прича о покренутом поступку пријема Косова* у УНЕСКО.
Пре било какве приче о пријему поменуте „државе“ у ову организацију, морам рећи да сам апсолутно сигуран, и то на основу онога што свакодневно чујем и читам, да бар две трећине оних који су најбучнији у јавном простору поводом ове теме НЕ ЗНАЈУ ШТА ЈЕ УНЕСКО, дакле не знају шта ова скраћеница значи, не знају чему тачно служи ова организација, а о начину њеног функционисања да и не говоримо.

Даље, да се разумемо, нисам заговорник пријема Косова* у УНЕСКО. Штавише, велики сам противник учлањења самопроглашене државе у било коју међународну организацију, будући да за то не постоји први услов, а то је државност. Државност се, наиме, не састоји једино од признања за државу од стране одређеног броја остатка светских држава. Држава, сем теиторије и становништва обухвата и трећи, по мом мишљењу најважнији елемент – власт, и то не власт у смислу неколико десетина политичара које је становништво изабрало да њима владају, већ власт у смислу уређеног државног апарата. Косово*, лако је то приметити, од уређеног државног апарата има једно велико ништа. Највише што бих могао да прихватим говорећи о Косову* као облику државе, јесте да се ради о облику протектората sui generis, где улогу протектора игра више јачих држава, оличених у ЕУ и САД. Нема, наиме, говора о држави код једне територијалне јединице у којој законодавну de facto, a извршну и судску власт и de facto и de iure врше инострани органи и дипломатски кор. Не могу да одолим да не кажем да је добро, уколико било шта добро има у вези са Косовом*, што је стање овакво. Страх ме је и да помислим са чим бисмо се све сусретали када би се Хашиму Тачију, Рамушу Харадинају и сличнима дозволило да воде државу, онако како се праве државе воде, дакле без ичије спољне контроле. Овде не спорим да је и у Србији стање слично, што се иностраног утицаја тиче, с тим што сматрам да се Србија, за разлику од Косова*, од овога може и мора ослободити.

Даље, мислим да Косово*, након онога што се десило не само у марту 2004. године, него и свега сличног што се на Космету догађа већ скоро сто година, ни из моралних разлога не заслужује пријем у ову организацију. Овде би они којима сећање сеже мало даље од 2004. године, с пуним правом, могли да кажу како ни Југославија није заслужила пријем у УНЕСКО, из истих разлога као и Косово, а да је ипак у ову организацију примљена још 1950. године. Не смемо заборавити да је комунистички режим у СФРЈ чинио све, само много подмуклије од данашњег Косова*, да избрише сваки траг који говори о томе да је на овим просторима постојао живот пре комунизма. Жртве таквог културоцида неретко су били и манастири, и то управо они због чијег скрнављења се противимо пријему Косова* у УНЕСКО. Жртва је била и српска историја, коју су комунисти лажима прекрајали или једноставно брисали из ње сваки део који би могао указати да је пре аустријског каплара, а касније југословенског маршала, ова земља имала иједног хероја или доброг владара. Жртва је била и српска култура, те је све што није било у функцији величања вође било цензурисано или забрањивано. Но, да оставимо ово по страни, јер је тема пријем Косова*.

Дакле, што се аутора овог текста тиче, НЕ ЧЛАНСТВУ КОСОВА У УНЕСКО-у, без икаквог компромиса!

„Не дозволимо улазак Косова у УНЕСКО!“ вичу људи већ данима, новине су пуне текстова, телевизијски програм обилује специјалним емисијама са овом тематиком, политичари се утркују ко ће бити гласнији у овој историјској бици. Председник окупља амбасадоре на пројекцији филма, премијер увлачи СПЦ у игру, све делује као да је поплочано најбољим намерама, као да поново имамо дипломатију. Свако ко види дубље од површине, свако ком је суштина битна, запитаће се шта је циљ ове кампање???

Овде долазимо до онога што већина оних који су пали на ову јефтину кампању не зна. УНЕСКО (Организација уједињених нација за просвету, науку и културу) јесте организација Уједињених нација основана 1945. године, чијим је конститутивним актом предвиђено да је циљ ове организације да допринесе миру и сигурности кроз промовисање сарадње међу народима кроз образовање, науку и културу, све у даљем циљу универзалног поштовања правде, владавине права и људских права и основних слобода које су гарантоване свим народима света, без обзира на расу, пол, језик или религију, по Повељи Уједињених нација. Стремећи овим циљевима, УНЕСКО предузима одређене активности. Овде се нећу бавити активностима УНЕСКО-а на пољу образовања и науке, већ само на пољу културе, и то у области заштите „светске културне баштине“, јер је управо то главни адут кампање која се тренутно води у Србији. Наиме, светска баштина, у смислу у ком је познаје УНЕСКО, обухвата места широм света која су од стране ове организације одабрана, због своје, било природне, било културне специфичности, да буду део Међународног програма светске баштине, којим управља Комитет светске баштине УНЕСКО-а.  Циљ програма је да попишу, сакупе имена и чувају места од изузетног значаја, културног или природног, у јединствену баштину човечанства. Осим пописивања и сакупљања, дакле, УНЕСКО и чува места која су сврстана у светску баштину, и то на начин што из Фонда за светску баштину додељује потребна средства за њихово чување. Дакле, УНЕСКО, као организација, није одговоран нити овлашћен да одржава место које је на листи светске баштине. У том смислу и члан 4. Конвенције о заштити светске културне и природне баштине предвиђа да ће свака држава чланица настојати да делује сопственим напорима, максимално користећи све расположиве могућности, а ако затреба – међународну помоћ и сарадњу која јој се пружи пре свега у финансијском, уметничком, научном и техничком погледу.

unesco
Имајући у виду претходно изнето, намеће се логично питање: ШТА СРБИЈА ГУБИ УЛАСКОМ КОСОВА* У УНЕСКО? Колико год се трудио, не могу наћи ниједан одговор на ово питање. Нити Србија сада, дакле док Косово* није члан, може заштитити било који манастир на Космету од напада, у случају да се они понове, нити ће их УНЕСКО заштитити, о чему смо поучени досадашњим искуствима. Овде не мислим само на четири локалитета која званично припадају „светској баштини“ а налазе се на територији наше јужне покрајине, већ и на све друге српске светиње које су већ биле и које су у сталној опасности да опет буду на удару рушилачке руље чим им се за то укаже прилика и иоле „ваљан“ разлог. Хоће ли српском народу који је остао да живи у својим домовима на Космету бити боље уколико Косово* не приме у УНЕСКО? Неће, јер УНЕСКО неће укинути гета у којима живе и дати им права која свим народима света припадају по Повељи УН. Хоће ли Србији бити лакше да поврати свој суверенитет на Космету? Неће, јер међународни „пријатељи“ Србије управо и јесу они који су, на темељима Устава СФРЈ из 1974. године од Космета створили Косово* и који ће га одржавати у том статусу докле год им то буде у интересу, не марећи за чланство истог у међународним организацијама. Хоће ли одбијање пријема Косова* у чланство УНЕСКО-а спречити шиптарске политичаре да српске светиње представе као своје у својим званичним брошурама? Неће, јер они ово, као и сва друга недела, чине под покровитељством светских моћника који за УНЕСКО и светску баштину маре као за лањски снег. Хоће ли останак Косова* ван УНЕСКО-а спречити да Албанци у Србији позивају на убијање и клање Срба? Неће, јер то они већ увелико чине, ни не знајући шта је УНЕСКО, а добрим делом и зато „јер им се може“ (читај: нико их у томе не спречава).

Дакле, поново имамо јефтину медијску кампању којој је циљ да се пажња јавности скрене са проблема које је могуће решити на оне за Србију тренутно нерешиве. Опет, као и много пута до сад, медији уместо критичког става о државном руководству, што би им између осталог морало бити једно од начела деловања, свој простор посвећују теоријама завере светских сила против нас, што заједно са најновијим дешавањима из куће Великог брата, виле Парова и Фарме у Лисовићу, представља одличну забаву за масу бирача. Не кажем народа, већ управо бирача, јер се избори ближе, а ова кампања је део, односно увод у предизборну кампању, где није битна реалност, већ само број бирача који ће заокружити одређени број на гласачком листићу.

Срамно је што се у ову кампању, као и сваки пут до сада, откад постоји тзв. „косовско питање“, српски народ и светиње на Космету користе ради добијања политичких поена, нимало јефтиних, јер је улог, као што видимо, огроман. Још срамније је што се, путем приче о пријему Косова* у УНЕСКО, у предизборну кампању уводи и Српска православна црква која на то, очигледно, пристаје.

И на крају, а жао ми је што ћу сигурно бити у праву, Косово* ће сада или у некој скоријој будућности, постати члан УНЕСКО-а, српски народ и српске светиње на Космету остаће на ветрометини, остављени шиптарским злочинцима на милост и немилост, а Србија ће за месец или мало више дана ући у предизборну кампању у којој ће једна од главних тема бити Космет и УНЕСКО. Након избора, Космет ће за државу опет постати маргинална тема и до следећих избора једино ће поједине групе људи који се истински боре за српски народ и светиње наставити са својом борбом под велом игнорисања државе Србије.

Уместо закључка: НЕ ЧЛАНСТВУ КОСОВА У УНЕСКО, али без оволике помпе и злоупотребе ове теме у дневнополитичке сврхе!

Предлог Магацин-а:

Потпиши петицију против чланства *Косова у УНЕСКУ: http://www.ipetitions.com/petition/NoKosovoUnesco

Аутор: Урош Андрејић
Извор: Српски Академски Круг


Напиши коментар