Владимир Тупањац: Уметник, ултралевичар који је лек од дроге пронашао у цркви


Владимир Тупањац. Фото: Зорана Јевтић
Владимир Тупањац. Фото: Зорана Јевтић

Владимир Тупањац, дугогодишњи уредник визуелног програма Центра за културну деконтаминацију, није био класичан зависник од наркотика. Мноштво изложби које је уприличио биле су директна критика Цркве, а онда радикални левичар и марксиста спас за своју душу потражио је у православној заједници Земља живих.

Вест да је дугогодишњи уредник визуелног програма Центра за културну деконтаминацију Владимир Тупањац жив и здрав и да је поздравља из православне заједнице за лечење болести зависности под називом „Земља живих“ директорка ЦЗКД Борка Павићевић примила је с помешаним осећањима. Била је дубоко дирнута, али и врло зачуђена. Откуд он у религији?

„Био сам радикални левичар, марксиста“, објаснио је Тупањац на послушању гостопримца, кад је екипа Њузвика стигла на усамљено имање у Вилову код Ченеја, надомак Новог Сада. Мноштво изложби које је уприличио биле су директна критика Цркве, између осталих, инсталација „Метеорска киша“ Живка Грозданића, у којој (покојни) патријарх Павле лежи под гомилом каменица, немоћан да било шта учини.

Било је ту и много визуелних провокација на тему хомосексуалних односа и афирмација Прајда. Последњи Тупањчев задатак, неиспуњен, јер је тад био дубоко огрезао у хероин, био је симболична иронија судбине.

У питању је била трибина на тему како СПЦ манипулише државом путем питања са пописа, односно како званично намиче 99 одсто својих верника у Србији. Зато је и тражио од свештеника Бранка Ћурчина, покретача и духовника заједнице, да му дозволи да се не крсти пред иконама и не чита молитве, кад је овде дошао да се лечи.

„Нисам хтео да одступим од својих убеђења“, каже, иако је сад, такорећи, монах. Православац од пете до главе, од једноставне пластичне обуће, до мисли у које је уроњен.

Не остављај за касније

Четрдесетогодишњи историчар уметности, некад и сарадник Сорос фондације, никад није био „класичан“ наркоман. С хероином је почео касно, у 33 години, прилично „матор“, а довољно „наиван“ да поверује да хорс може да се узима викендашки. Важно је да одмах све потрошиш, да не остављаш за касније, тако му је говорио тај „пријатељ“. Погубан савет, испоставило се кад је већ био „дебело“ навучен. Доп, међутим, никад није ињектирао.

„Не мораш да будеш интравенски зависник па да будеш озбиљан зависник“, не каже жаргонски „џанки“, будући да ни његов речник није био улични, где су вокабулар стварали други штићеници „Земље живих“.

Владимир Тупањац. Фото: Зорана Јевтић
Владимир Тупањац. Фото: Зорана Јевтић

Није ни крао, нити имао проблема са законом, што је део биографије већине осталих. Имао је пристојну плату, а кад је то престало да подмирује трошкове неколико грама хероина дневно, продао је све вредности из куће. Последње што је отуђио биле су књиге, које му више ништа нису значиле, као ни било шта друго.

„Почео сам из досаде“, и овим признањем спада у свега пет одсто зависника по статистици коју излаже отац Бранко. Гро супкултуралне групе потиче из разорених породица, док осталих пет до 10 одсто „отпада“ на презаштићену децу, обично тинејџере који су и остали у том емотивном узрасту.

Све њих карактерише неиспуњена тежња за припадношћу, али и жудња за све већим надражајима. За све више вештачки лученог ендорфина, хормона среће. Овде у Вилову уче их како да се радују малим стварима, ситницама које некад нису ни примећивали, или су им биле испразне.

„Имам брата, с њим никад нисам био близак, потцењивао сам сад схватам“, признаје без тешкоћа, јер увелико граби дугим путем ослобађања од сујете, од тог огромног, надобудног „ја“.

Тупањац троши 24. месец боравка у заједници од 30, колико траје програм реанимације, рехабилитације и ресоцијализације. „Ако ти треба неко време да негде одеш, сигурно ти је потребно толико да се одатле вратиш“, једноставна је рачуница оца Бранка. Међутим, пошто је овде све интензивно, и време се сажима, па су те две и по године као повратак спејс-шатлом из наркоманије, алкохолизма, коцкања…

Разголићавање

Срж сваке зависности је иста, што објашњава широк дијапазон (бивших) проблема штићеника. Има их и врло младих, готово голобрадих, што су се „зезали“ са амфетаминима, има и калуђера, свештеника, одлуталих у друштвено прихватљивији порок пића, има и оних што су жар игре рулета или покера потпаљивали кокаином. Има и римокатолика.

Овде су сви једнаки, огољени од бивших статуса, звања, образовања, материјалног богатства. Овде су сви наркомани, како их њихов духовник у шали ословљава. Једино мерило хијерархије је време проведено у заједници, а време је и једино што се улаже. И једино је оно неповратно, наглашава свештеник, додајући да су се баш с временом највише бахатили.
Због тог основног начела разголићавања пред богом што ослобађа гордости, а води скромности и понизности, Тупањцу тешко пада да буде у центру пажње медија. Међутим, на то пристаје без задршке, јер је послушање друго правило заједнице.

Послушност старијем по стажу, затим „анђелу чувару“ -за придошлицу задуженом штићенику, па васпитачу, затим оцу Бранку, и на крају владици загребачко-љубљанском Порфирију, некад игуману манастира Ковиљ, под чијим је окриљем „Земља живих“, све то ствара чврст ланац команди. Поредак заснован на одлукама радне групе, а без сталног присуства свештеника, омогућава да велико домаћинство функционише без грешке, али је, пре свега, терапеутско оруђе. Још један начин да се то „ја“ среже на праву меру.

Поглед из спољњег света, где „ја“ неупитно доминира, сугерише да је третман можда превише радикалан. Међутим, манипулације којима су сви били склони, без изузетка сведоче до које мере его може да се извитопери и све подреди властитим потребама.

„Владимир је последњих месеци био несношљив, увек је каснио, много лагао, „муљао“, угрожавао Центар неодговорношћу“, сећају се Тупањчеве бивше колеге. А он им данас замера, у мери дозираној брзином опоравка, што су га тако дуго толерисали.

„Један корак ме је делио од амбиса. Нисам могао да крадем јер, вероватно, нисам био довољно спретан, нити сам имао мрежу евентуалних сарадника, а нисам хтео ни да постанем дилер“, објашњава како је и где застао.

У потпуном ништавилу, без смисла живота. Ништа што је радила околина, а ЦЗКД су баш били упорни, није могло да га прене. Будући да је „снифао“, ни „златни метак“ или тзв. овер нису били решење. Таквог, као крпу, нашли су га родитељи у последњем покушају спасавања. Предложили су му лечење у „Земљи живих“, стицајем околности, у близини свог имања, и он је пристао. И ту се Тупањац разликује, јер је већина питомаца прошло разне клинике за одвикавање, од приватних, преко државних, до уграђивања инпланта у иностранству, и „скидања“ блокаторима. И на концу дошли на то место братства и једнакости.

Рутина

Своју различитост Владимир је високо ценио, несвестан да је таштина прва међу пороцима. Стога је тражио оно с почетка текста, да не чита молитве и не крсти се пред иконом. Свештеник се сложио.

„Прошло је неколико дана, осталима је сметало што се издвајам, бранио сам се да ми је отац Бранко тако дозволио. Међутим, кад су га о томе питали преко телефона, оповргао је. Осећао сам се као да ме је „навукао на фору“, сећа се Тупањац озлојеђености.

Онда се молитва сама увукла у његов дневни ритам. Ултралевичар је миц по миц постајао верник услед дејства речи које је неко, некад давно, и у другој невољи обликовао. Молитве су важан део терапије, тврди с новим уверењем, додајући да се са тим циљем овде ама баш све чини.

„И ово је део лечења“, каже пресвлачећи обућу из кућне у пољску, пре но што ће нас провести имањем. Ормарић дограђен на спољашњи зид бивше салашке школе пун је ципела 25 мушкараца, а „сазуј-обуј“ принцип чини сегмент терапеутске рутине.

Као и устајање рано изјутра, намештање кревета, сет од пет оброка, учешће у црквеним ритуалима, свакојаке дужности на имању, рутина је и обавезно куцање на вратима бројних просторија куће. У њу спада и логотерапија или „лечење смислом“, по чему је „Земља живих“ јединствена заједница за одвикавање. По методу психијатра Виктора Франкла, у егзактним терминима, штићеници једни другима указују на грешке, док онај који је „на тапету“ ћути и слуша. На основу реченог, свако добија задатак јавних увида у окоштале видове понашања.

Фото: Зорана Јевтић
Фото: Зорана Јевтић

„Мени најчешће ‘западне’ да наводим кад сам се правио паметан“, смешка се Тупањац са дистанцом неког ко је начинио корак више. Најтеже је да себи признаш ко си и шта си, све друго је лакше, наглашава, доживљавајући самокритику као лек. Други вид моралног напредовања произилази из Јеванђеља: из вечери у вече издваја се стих који треба да се промисли и примени у свакодневици.

Слобода

Сеоско имање није ограђено жицом, нити има чувара, свако је слободан да оде кад хоће, али с благословом тек кад заврши процес. Ако неко иступи самовољно, нема повратка, правило је које се понекад крши, па међу штићеницима има и повратника. То имање, практично у бестрагији, полигон је радне терапије и располаже разним пољопривредним погонима. Што уобичајеним, што необичним – баштом, кокошињцем, свињцем, обрадивом земљом, пластеником, басенима за узгој глисти.

„Стара, дођи“, Тупањац ваби огромну крмачу чији је бројни накот, седми по реду, размигољен по суседном објекту. Она долази, навикнута на нежности. Двориште је уредно, улепшано садницама опточеним камењем, међу њима се шепури један ћуран.

Штићеници се смењују на дужностима, у њих спада и чишћење, припрема и распремање купатила, мешење хлеба, кување, читање псалтира током обеда… Неиспуњење обавеза повлачи епитимију, другде би рекли казну, а овде васпитну меру. Исто следи и кад се неко оглуши о ред, кад се, рецимо, мимо оброка, маши за фрижидер. За таквог неколико дана нема ужине.

„Рутина те испрво убија, просто не можеш да замислиш да ти тако једнолично прођу две и по године. Храбре те они који су то прошли и њихово стрпљење за све будалаштине и хирове на које си ти, у почетку, спреман“, Владимир тумачи како у пракси изгледа ова кура без лекара, само под вођством себи сличних, с истим искуством пада, али чвршћим у подизању из блата.

Зависници зависнике најбоље разумеју и најделотворније подстичу. Кад са искреном радошћу исправља свој карактер, увек се усредсређујући на мане. Врлине су још далеко, иако нама споља делује да их је препун. Међутим, њему су узори сад подвижници чијих је животописа пуна библиотека. Световне литературе ту готово и да нема, пар од листања изанђалих Политикиних забавника и Националних географија.

Нема ни телевизије, а време се не сме скратити ни пушењем. Под забраном су и мобилни телефони, накит, „све што човека разграђује“, како дефинише отац Бранко. Нема ни псовки, повишеног тона, грубих речи, али нема ни жена. Потоње можда и најтеже подносе, али и то уче да схватају другачије него раније. Као потребу за лепотом и блискошћу, а не задовољавање нагона. Овде нема ни индивидуалних спортова, компетиција у том смислу није пожељна јер су предуго били индивидуалци, врло склони „прљавој“ игри. Зато се често игра фудбал, кад свако признаје свој „фаул“.

Све наведено би личило на робијање да није тих срећних лица. „Кажу да од овог што попримиш у заједници, у изолацији, задржиш највише 10 одсто у спољашњем свету“, податак је који плаши. Зато, ма како у почетку изгледао дуг рехабилитациони период, при крају се скраћује зебњом шта после, кад следи права борба повратка у друштво. „Важно је да не заборавиш да сагнеш главу“, нови је начин како се Тупањац и сви остали односе према ауторитетима, па стога и бољи рецепт проналажења свог места.

Бесплатно лечење

Послушање гостопримца је много другачије од вођења кроз изложбу, иако испрва тако не делује. Тупањац показује просторију у којој се каширају иконе, где зими штићеници чешће бораве. Серијске копије представа светаца се битно разликују од радова модерне уметности, али им кустос прилази са више поштовања него, некад, ауторским делима.

Обилазак подразумева и да завиримо у спаваоницу, али ништа више, јер је ту „један брат лежи болестан“. Не дрхти од вируса, већ од апстиненцијалне кризе, „навучен је на лекове“. „Физичка криза траје кратко, и није ништа према психичкој зависности“, објашњава Тупањац с мање текста но што би икад пре чинио. Позива нас и у трпезарију, уједно и цркву, да вечерамо у складу са православним типиком. Време је поста, па нам се наводно жури, нисмо навикнути на тај режим.

Фото: Зорана Јевтић
Фото: Зорана Јевтић

Да је период мрса, на менију би били и месни производи, нека кокица или потомак Старе. По томе се разликују од монаха, али и највећи испосници имају више додира са спољашњим светом. Житељи „Земље живих“ немају право на породичне посете, док кући одлазе само спорадично, кад заслуже стажом, тј. по благослову оца Бранка. Као део терапије, свештеник их постројава да пред представницима медија издекламују шта их је довело довде. По старешинству, у кратким црта, сведоче о деценијама посрнућа у читаву лепезу зависности, о криминалним последицама тога, о разним мерама претходног лечења.

У представљање спада и исповедање карактерних слабости, па јавно признају себичлук, лењост, напрасну нарав, размаженост, а већина њих, управо гордост. Терапију у виду дубље самоанализе остављају за касније, кад остану у кругу заједнице. На овај начин, рутина постаје врло интензивна категорија. Право је чудо што бивши зависници са којечим на души живе у толиком складу, уз сва искушења заједничког живота. „Да саставиш и 30 свештеника, они би се посвађали, а кад је у питању 30 наркомана, то је атомска бомба“, отац Бранко на свој духовити начин илуструје ризике.

„Ми не верујемо у бога, ми знамо да он постоји, ми смо прави доказ“, његов закључак односи се како на психолошки аспект тако и на физичку егзистенцију програма. Није лако нахранити 120 људи дневно, обезбедити им све друго што потребују, а што пада на терет манастира Ковиљ. Јер овај програм је за штићенике бесплатан. Једини улог је, као што рекосмо, време.

Пето полугодиште

Из десетогодишње праксе „Земље живих“, врло је мало оних од који се врате зависности, то знају, јер су с већином у контакту. Некима отац Бранко или други свештеници помогну да остану при Цркви, или постану васпитачи у једном од пет мушких кампова. Осим огледног Вилова, под окриљем Ковиља су и заједнице у Бачком Петровом Селу, Сланкаменовачким Виноградима, Крчедину, Брајковцу, Лазаревцу и Алексинцу, од чега и једна женска кућа.

Тренутно је на лечењу 120 зависника и све их, након мањих искушења у изолацији, чекају већа, она напољу, где их ишчекују и жене, деца, али и вребају дугови, и они којима дугују.
Тупањац нема тог бремена, али ни те наде. Њега чека повратак родитељима, од којих је давно отишао, па сад размишља о заснивању властите породице. Желео би и да професионално допринесе заједници, организацијом изложби другачијих садржаја, можда каквим филмом.

Међутим, тај тренутак је још далеко, пред њим је више од шест месеци свођења унутрашњих рачуна, читаво пето полугодиште ове посебне школе живота. Лечења душе, где се третирају узроци болести, а не последице.

Већ предуго реметимо рутину домаћина, нарушавамо мир заједнице. Али не можемо да се одупремо лекцијама које су и нама насушно потребне. Запиткујемо још понешто, док се спушта вече, а онда се разилазимо по паралелним световима. За нама остаје тмурна бачка равница, с малом искрицом у виловској заједници и пламеном у грудима.

Предлог Магацин-а:

Молитва и рад терапија за излечење од наркоманије

Аутор: Драгана Николетић
Извор: Њузвик, Православни наставник


Напиши коментар