Зашто Западу не одговарају ванредни избори у Србији?


izbori-glasanje (1)
Многи су се „изређали“ последњих дана о томе да ли су Србији баш сада потребни ванредни парламентарни избори и зашто. Само неког још нисмо чули, иако на збивања у Србији има и те каквог утицаја.

У последње време наслушали смо се функционера Српске напредне странке и Владе Србије који свог шефа Александра Вучића позивају, а почели су такорећи из чиста мира, да распише ванредне парламентарне изборе у Србији.

Чули смо ових дана и искусног Расима Љајића коме се чини да ће ванредних парламентарних избора заиста бити, а Љајићеве речи — управо због искуства, у власти је непрекидно, ево, већ 15 година — ваља саслушати пажљиво.

Чули смо и Томислава Николића и Ивицу Дачића који мисле да нам ванредни избори сада нису потребни, и самог Вучића који је расправу пресекао рекавши да ће одлуку о изборима донети он лично, и то, што је можда посебно интересантно, да одлуку о ванредним изборима неће донети вођен партијским већ државним разлозима.

Нисмо чули само представнике евроатлантског Запада, што не значи да става о евентуалним изборима они немају, већ да су одлучили да га не изразе јавно.

Занимљив опрез вредан пажње, нарочито ако се сетимо, на пример, некадашњег немачког амбасадора у Београду Волфрама Маса, који се својевремено, било је то у фебруару 2011, није устезао да сасвим јавно примети како је „у интересу Србије да их (изборе) одложи што је могуће више, до редовног термина“, па тако и би.

Узгред, тада су, у време ове Масове препоруке, у пуном јеку били преговори с Приштином које је водио Борко Стефановић, и договори које је он тада постигао можда не би били постигнути када су то намеравали њихови организатори да је Србија на изборе отишла пре времена.

Какав би, дакле, став могао да има Запад у погледу ванредних избора у Србији, пошто се већ одлучио на загонетно ћутање?

Ово је питање у директној вези са намерама које тај Запад има према Србији, и иначе и управо сада, а то је пак у поприличној вези са текућим сукобом са Русијом.

Да је Запад, предвођен Сједињеним Државама које би да очувају своју глобалну хегемонију, у сукобу са Русијом, која ту хегемонију изазива, сасвим је очигледно. Битан елемент овог сукоба јесте и тежња Вашингтона да Европу одвоји од Русије, тежња видљива и у изазивању хаоса у Украјини, и у минирању гасовода „Јужни ток“.

Западни Балкан, као логичан правац пружања (непожељног) руског утицаја даље ка Европи, отуда је, за Вашингтон, у последње две године поново добио на важности. А у оквиру Западног Балкана, и као највећа и као централна и као најближа Русији, Србија.

Зато је баш сада дошло на ред коначно решавање српског питања, кроз гушење Републике Српске и пратећу централизацију Босне и Херцеговине, и дробљење Србије кроз приморавање да, формално или не доћи ће и то на ред, призна независност Косова. Да је то време заиста дошло, да је баш сада тај тренутак, сведочи синхронизованост притисака на Републику Српску и на Србију поводом РС (несуђена британска резолуција о Сребреници, захтев британског шефа дипломатије Филипа Хамонда Александру Вучићу да спречи референдум у РС, слична осуда референдума и подршка унитарној БиХ у закључцима министара спољних послова ЕУ овог понедељка) и на Србију у вези са Косовом и Метохијом, при чему је нарочито интересантно што је баш сада у Београд стигла платформа за преговарачко Поглавље 35 кроз које треба да признамо независност Косова, а то је баш сада утолико уочљивије и интригантније узмемо ли у обзир чињеницу да је процес скрининга — који претходи формулисању платформе — окончан још у јануару прошле године.

Још од тада се, дакле, бирао тренутак у коме ће платформа бити изнета пред званични Београд као понуда која се не одбија, и избор је пао, ево, баш на овај тренутак.

Имајући све то у виду, рекло би се да одржавање ванредних избора — које би оба ова процеса, усмерена против Републике Српске и против Републике Србије на Косову и Метохији, одложило на неодређено време, а Србији купило извесно време да се одмори од западног притиска, заузета предизборном кампањом и потоњим састављањем нове владе — чини се, дакле, да ванредни избори у Србији евроатлантском Западу сада никако не би били по вољи.

А да и не говоримо да би, сва је прилика, Вучић из тих избора изашао с додатно ојачаним легитимитетом, што би му олакшало евентуално неприхватање 35. поглавља, а са њиме и фактичко заустављање српских ЕУ интеграција. А то тек Западу не може да буде по вољи, јер је задржавање Србије на путу ЕУ интеграција, иако оне не воде никуда, кључно средство Запада за задржавање Србије у орбити свог утицаја.

Да ли су то они државни разлози на које је председник српске владе мислио када је рекао да ће се њима руководити у доношењу одлуке о расписивању ванредних избора?

Аутор: Никола Врзић
Извор: Спутник


Напиши коментар