Деца и шибице


Поред Путина седе Шојгу, Лавров и Рогозин. А поред Вучића, Зорана Михајловић и Вујовић
Поред Путина седе Шојгу, Лавров и Рогозин. А поред Вучића, Зорана Михајловић и Вујовић

У вези са бројним претпоставкама, нагађањима, „информацијама из поузданих извора“ о посети Александра Вучића Москви допуштено је да се изнесе лично виђење, да не кажем прогноза. То је оно што је у политичком размишљању најпривлачније и, наравно, најризичније. Као грађанин Србије, бринем о својој земљи. Али, заинтересовавши се за политику, помно пратим политичке догађаје, процењујем значај, и, наравно, волим да за себе дам неку прогнозу.

Још пре одласка г. Вучића у Москву, процењивао сам могући домет тог путовања. Поштено говорећи, нисам се надао никаквој, баш никаквој промени. Као што је рекао један аутор, питање је да ли је у Москви био г. Вучић или Србија.

Имао сам утисак да Русија одржава редовне односе са Србијом. Било би сувишно распредати о разлозима одржавања редовних односа Србије и Русије: историја, емоције, стратегија…

Кључно је питање да ли, поред постојећих стабилних разлога за одржавање тих дугорочних односа, има разлога да се нешто промени у смислу интензивирања односа.

У свету се доста тога променило, па би се могло веровати и у промену наших односа и са светом и са Русијом.

Али ми, тачније наша државна елита, нити уочавамо те промене, нити свет исказује жељу, нити потребу да мења однос према нама.

Нису проблем свет и Русија. Проблем смо ми. Комунизам, социјализам, братство и јединство, скраћено речено, југословенство као државни оквир и титоизам као идеолошки оквир, потпуно су слудели грађане ове земље. Ако томе додамо уништавајуће деловање живота на кредит, морална деструкција је огромна.

Дакле за сваку вољну промену, потребан је план, мотивација и морална снага да се савладају препреке које стоје на путу промена. А ту и даље веома слабо стојимо. И, ако још додамо обесхрабрујућу халабуку невладиних организација, либерала, смутљиваца разних врста, тешко да се може очекивати вољна промена.

О нама таквима какви смо, у овом тренутку, Русија – да будем сасвим прецизан – Владимир Путин све зна. Поготово што, кад би се мало боље загледали, структурни проблеми у Русији и Србији су били, и можда и даље јесту, исти, и као такви међусобно су лако препознатљиви. Мислим да је једна једина разлика између нас и Русије чудо које се зове Путин.

Цео текст сам посветио питању да ли г. Вучић личи на г. Путина, у смислу одговарајућих државничких способности. Чак и кад би се Путину учинило да му је Вучић сличан, поред Путина седе Шојгу, Лавров и Рогозин. А поред Вучића, Зорана Михајловић и Вујовић. Зато ми је пала напамет реченица о детету и шибици. Детету се шибица не даје.

Аутор: Мирко Поповић,  члан Политичког савета ДСС
Извор: Нови Стандард


Напиши коментар