Дубоки понор Турске


erdoganisis
Судбина Турске би требало да буде искуство и обавезна лекција за све земље у свету како не би требало водити државну политику.

Обарање руског авиона на турско-сиријској граници неће довести до новог светског рата мада показује на који начин он може да избије. Али Турску је то довело на ивицу политичког и економског понора. План да се једног дана обори један руски авион очигледно је одавно постојао, и његови аутори нису у Анкари, али сада, када се то и десило, Турска је наједном остављена да се сама брани и објашњава. Последице тог у основи терористичког акта ће зато пре свега сносити сама Турска, и то ће бити њен понор.

Турска је последњих година настојала да се у новим међународним околностима политички и економски осамостали и да води своју, а не туђу спољну политику. Истовремено је покушавала да своју жељену самосталност базира и на развоју свог великог економског потенцијала. Све је то сада срушено, и Турска је бесмисленим и трагичним обарањем руског авиона показала да није успела, да није независна и да је држава клијент Запада. Иако је то потпуно супротно интересима Турске, део њене елите је на то пристао и зато је, како се то назива, „инцидент са руским авионом“ пуцањ и у саму Турску.

Такво понашање је обично резервисано за мале и безначајне земље, и зато је тешко поверовати да је политичка и економска елита велике Турске толико против сопствене земље. Ту се, међутим, неизбежно намеће питање ко је уствари права власт у Анкари. Иако је крајња одговорност за ракетирање руског авиона на шефу државе, утисак је да он у овом случају није баш био онај који доноси одлуке. Изгледа да то није ни Генералштаб турских оружаних снага, или барем не цео. То сугерише незванични деманти Генералштаба да наводна карта кретања руског авиона која је објављена није производ оружаних снага, него је сачињена у кабинету премијера Давутоглуа. Другим речима, иако се председник Тајип Реџеп Ердоган представља као ауторитарни владар, он изгледа није стварна власт. То је већ виђена лекција из историје. Свака ауторитарна амбиција и власт само су покушај да се прикрије хаос у држави и суштински недостатак стварне власти.

Ко уствари влада Турском?

Стара је конвенција да је Турска амерички забран, земља под америчком контролом. То је, како не крију турски хроничари, и данас тако. Али поставља се питање које то Америке? У данашње време – што је озбиљан проблем америчке политике – има неколико Америка, има неколико центара моћи. Један од тих центара моћи је и аутор плана рушења руског авиона, и тај центар очигледно контролише стварну власт у Турској, а то, по свему судећи, није шеф државе.

erdoganmrtav
Недавно је један високи амерички дипломата чији је посао Турска у приватном разговору у Лондону, на питање да ли је забринут за стање у Турској, рекао да није. Зашто? Рекао је зато што и даље стварну власт у Турској држи безбедносни апарат, а ту структуру под јаком контролом држе безбедносне агенције Америке па, према његовим речима, нема разлога за забринутост.

У том светлу је занимљиво да је после обарања руског авиона прво реаговање из Вашингтона било из Пентагона. Брзом брзином Пентагон је саопштио да америчка војска није учествовала у томе. Па ко је рекао да је учествовала? Али то помало наивно саопштење разоткрива да је неко из Америке учествовао, а није војска. Затим је саопштено да Пентагон не може да потврди да је руски авион био на турској територији. И онда, како су притисци расли, Пентагон је саопштио да је можда на пар секунди био на турској територији, али да је оборен у Сирији. Има ту много других детаља, али суштина је да је „инцидент“ потврдио да су пропали сви планови Турске да има самосталну политику и да на тој самосталности постане респектабилан играч на међународној позорници. Турска је, на њену жалост, и даље клијент држава.

Истовремено тај „инцидент“ има и шири такозвани геостратешки значај. У последњих две стотине година Запад непрестано покушава да спречи било какво приближавање Турске и Русије, то је нешто за шта је Запад и ратовао и вероватно ће поново ратовати. Последњих година је, међутим, до тог зближавања поново дошло, и Запад је тражио начин како да то спречи. И ситуација се наместила, и за сада, барем у догледно време, Запад је успео, уз, наравно, подршку дела турске политичке и економске елите.

Америка би ратовала само за Турску и Европу

Уз то – а то је нешто из новог времена – постоји и посебан интерес Америке. Америка, наиме, губи утицај у већем делу света и невољно прихвата тај процес, али два евентуална губитка неће никада прихватити. А то су губитак Европе и Турске. За та подручја Америка је спремна да ратује, па макар то био и нови светски рат. У овом времену је зато за Америку кључна опасност било какво зближавање Европе и Турске са Русијом и у нешто мањој мери, али је проблем, са Кином. Турска је, на пример, пре неколико дана под притиском Америка отказала уговорени посао са Кином о противавионским системима. Кроз ту призму би требало гледати и рушење руског авиона, и, нажалост, очекивати још сличних инцидената који би могли имати и другачије последице. То је свима јасно, и у Европи и у Турској, али нико нема снаге да искорачи као да сви пре свега у европским земљама чекају да се нешто деси, нека виша сила. Свима је јасно да је данас Турска, а већ сутра Европа, полигон генерисања сукоба. У том светлу приметно је да се Немачка у најновијем развоју догађаја нешто ућутала.

rusijaturskaprotest

То су основни елементи стратешког миљеа чије ће последице бити дугорочне и чак судбоносне. Често се говори како ће обарање руског авиона угрозити шансе да се створи велика коалиција против Исламске државе. То је бесмислено, та коалиција никада није била реална. Далеко је важније то што је војна интервенција Русије у Сирији разоткрила ко је аутор и ко стоји иза Исламске државе, и сва наглабања око велике коалиције само су покушај да се купи време и прикрије стварно стање ствари.

Сада је, међутим, и за то касно, јер је свима све јасно. Конкретне животне последице сносиће, поред Исламске државе, пре свега Турска. Судбина Турске би требало да буде искуство и обавезна лекција за све земље у свету како не би требало водити државну политику. Турска је настојала да буде независна, за шта је имала велике симпатије у већем делу света, а истовремено је пристајала на вазалску улогу и учествовала у свим прљавим пословима Запада – од Египта, Либије, Ирака па до Сирије. Пристала је чак и да буде база терориста. Та велика комбинаторика се неславно завршила. -Турска је сада доспела у ситуацији да је у свађи и рату са скоро свим својим суседима, да је заоштрила односе са Русијом и Кином, својим најважнијим економским партнерима. То ће имати озбиљне последице пре свега економске.

Турска званично има бруто друштвени производ од око хиљаду милијарди долара, што је сврстава на 15. место у свету. Укупан спољни дуг Турске је нешто више од 500 милијарди долара, што у односу на БДП и није превелика задуженост. Али њена структура привреде је проблематична. Због доминације нискоакумулативних грана, Турска, према њеним званичним подацима, може годишње да сервисира само 20 одсто спољног дуга. Наредних 20 процената сервисира новим кредитима, а чак 60 одсто краткорочним продајама државних обвезница (hot money) на шест месеци до годину дана са просечном каматом од шест одсто. То је озбиљан проблем, који турску економију чини веома нестабилном.

Турска остаје сама, њој се више не верује

Зато је Турска кренула у два правца – у повезивање са страним инвеститорима из Кине и Русије како би ојачала енергетски сектор и високо развијену индустрију. Други правац је продор на друга тржишта, углавном Русије и земаља бившег Совјетског Савеза, како би пласирала своје производе, за које на Западу постоје велика ограничења. У том смислу Турска је одличила да бојкотује западне и америчке санкције према Криму и појавила се као кључни страни инвеститор у том старом новом делу Русије. Сада сви ти планови падају у воду.

Кина преиспитује своју политику према Турској не само због отказивања послова са противавионским системима него пре свега због чињенице да Турска подржава неколико хиљада Ујгура, кинеских исламских екстремиста који се у Сирији боре на страни Исламске државе. Највећи број њих смештен је уз саму границу са Турском тамо где је и оборен руски авион и где је убијен руски пилот. Ту су некада живели Туркмени, али су побегли. Остало их је, процењује се, само пет одсто а подручје сада насељавају Ујгури и Чечени, исламски борци. Постоји и велика вероватноћа да се и Кина ускоро придружи Русији и војним операцијама против Исламске државе.

erdoganisis01

Турска је због ратова у свом суседству већ одавно остала без 20 одсто спољнотрговинског промета. После обарања руског авиона, губици ће само да се ређају. Није само реч о Русији и Кини него и Ирану и свим земљама бившег Совјетског Савеза, које су део или су близу Евроазијске економске уније. Турска ће остати сама, као што се то видело већ првог дана по обарању руског авиона. Она је прво покушала да се сакрије иза ауторитета НАТО, па је затражила хитну седницу Савета Алијансе. НАТО се, међутим, у основи оградио од Турске мада је званично – што је логично – подржао своју чланицу, али само кроз саопштење генералног секретара, у чије ауторство постоје озбиљне сумње. Политички Запад није претерано притекао у помоћ Турској, и Анкара је остављена да се сама правда и брани. И то ради прилично невешто и лажно. Турској се, међутим, више не верује.

Аутор: Синиша Љепојевић
Извор: Нови Стандард


Напиши коментар