Географија као највећи непријатељ Русије, од памтивека до Владимира Путина


putin sah
Фотомотажа

Председник Русије Владимир Путин у протекле две године започео је знатно оштрију спољну политику, што се пре свега огледа у анексији Крима и интервенцији у Сирији. Највећа земља на свету кроз историју често је на сличан начин покушала да се осигура од спољних фактора – од инвазије Монгола до садашње претње коју Кремљ види у НАТО алијанси. Главни и највећи противник Русије одувек је била – географија.

Да је Бог којим случајем створио планине у источној Украјини, Русија би вероватно много мање пута кроз историју била мета инвазије разних освајача. Владимир Путин, као и многи људи који су водили Русију пре њега, схватио је да је за безбедност земље кључна контрола западних граница, јер је одатле, као по правилу, долазила највећа опасност.

Огромна Европска низија одувек је знатно смањивала маневарски простор лидерима Русије, и представљала раван и отворен пут освајачима ка Москви.

Западни лидери као да се муче да дешифрују Путинове мотиве за интервенције у Украјини и Сирији, или то веома вешто прикривају. Русију је можда најбоље описао некадашњи британски премијер Винстон Черчил, рекавши да је та земља „загонетка умотана у мистерију енигме“.

Европска низија (сива боја) пружа отворен пут до Москве. Фото: sr.wikipedia.org
Европска низија (сива боја) пружа отворен пут до Москве. Фото: sr.wikipedia.org

Ипак, гледано из угла географије и стратешког значаја, потезе Владимира Путина није немогуће дешифровати. Потребно је само да – погледате мапу.

За Русију, земљу са највећом површином на свету, проблеми могу доћи како са копна, тако и са мора.

У протеклих 500 година, Русија је неколико пута била мета инвазије са запада. Пољаци су 1605. напали кроз Европску низију, затим је шведски краљ Чарлс XИИ наредио офанзиву 1707. године. Французи на челу са Наполеоном Бонапартом ударили су 1812. године, да би Немци у два светска рата као главну мету имали Русију и, срећом, оба пута оманули.

Мане и предности непрегледне равнице

Поменута Европска низија у Пољској је широка „свега“ 500 километара, од Балтичког мора на северу до Карпата на југу, што и није превише простора за бранити, уколико имате у виду да се до руске границе простор низије повећава на више од 3.000 километара. Одатле се окупаторима просто нуди отворен пут ка Москви.

Управо овај географски аспект објашњава због чега су Руси у неколико наврата кроз историју покушали да окупирају Пољску – много је лакше бранити капије земље на простору од 500 него на 3.000 километара.

Са друге стране, пространство је уједно била и слабост и снага Русије. Непријатељска војска на путу ка Москви суочавала се са неодрживо дугачким линијама снабдевања војске, која бива раштркана и све рањивија на огромном пространству. То су на својој кожи најбоље осетиле армије Наполеона и Адолфа Хитлера, које су временом остале без хране и воде и уз свесрдну асистенцију руске зиме доживеле страховите поразе.

Излаз на топла мора – вековна бољка Русије

Подједнаку стратешку важност имао је недостатак изласка на топла мора, који је одувек био рак-рана Русије. Многе руске луке на Арктику су потпуно неупотребљиве неколико месеци у години јер су оковане дебелим ледом. Владивосток, највећа лука на Пацифику, ограничена је Јапанским морем којим доминира, погађате, Јапан.

krim-referendum
Подређена улога у тим водама не утиче на трговинске путеве који воде у Русију и из ње. Главни недостатак је што у тим водама Јапан спречава Русију да делује као глобална сила, јер нема неометан приступ једном од важнијих морских путева на свету.

Напад је најбоља одбрана

Русија као таква датира из 9. века и савеза словенских племена познатих као Кијевски Руси, који су настањивали Кијев и остале градове дуж реке Дњепар, који су у саставу данашње Украјине.

Монголи су у континуитету нападали тај регион и коначно га освојили у 13. веку. Руси су затим направили сеобу ка истоку, настанивши се у Москви. Ова рана Русија, позатија као кнежевина Москва, била је потпуно немогућа за одбрану. Није било никаквих природних баријера за освајаче, попут планина, мора или пустиња.

На сцену ступа Иван Грозни, први руски цар. Он је први владар који је као најбољи концепт одбране увео – напад. Проширио је границе земље до Уралских планина на истоку, Каспијског језера на југу, и Арктичког круга на северу. Касније Русија долази до излаза на Црно море и осваја Кавказ, прву природну баријеру која ју је штитила од Монгола.

У 18. веку дошло је време да се царство прошири. Петар Велики, и након њега царица Катарина Велика освајају запад и постављају руску границу на Карпатима, окупиравши територије данашње Литваније, Летоније и Естоније. Око Москве се створио огроман заштитни прстен: од Арктика, преко Балтика и Карпата, Црног мора, Каспијског језера и Кавказа до Уралских планина и поново Арктика.

Ширење и смањивање граница, НАТО стеже обруч

Након 1945. године Руси окупирају источну Немачку, док је западни део немачког колача био резервисан за Американце. Совјетски савез почео је да подсећа на старо, велико царство. Само, овога пута на врата нису лупали Монголи, већ НАТО.

Пад СССР-а 1991. године узроковао је поновно смањивање руске територије, након отцепљења Естоније, Летоније, Белорусије, Украјине, Грузије и Азербејџана. Да ствар буде гора, НАТО је све више стезао обруч и приближавао се границама Русије.

Фото: rs.sputniknews
Фото: rs.sputniknews

Два главна недостатка Русије елиминисана у Украјини

Током сукоба у Украјини, Русија је успела да коначно елиминише главне недостатке – рањивост са копна и немогућност изласка на топла мора. Након свргавања руског савезника и председника Виктора Јануковича, на чело Украјине дошла је антируски настројена политичка гарнитура наклоњена Западу.

Стари аларм се одмах упалио, а добро научене лекције из историје биле су довољна опомена за Владимира Путина. Данас је исток Украјине практично окупиран и под контролом Русије, хтео неко то да призна или не. Тиме је осигурана копнена баријера. Анектиран је Крим, добијен је излаз на топла мора, а ширење НАТО алијансе у том делу територије је онемогућено.

Сирија као наставак украјинског сценарија

Географија, тај стари, подмукли противник поново је на мети Русије, овога пута у Сирији. Још два излаза на топла мора осигурао је сиријски председник Башар ал-Асад, уступивши руској војсци базе у Тартусу и Латакији. Тиме је Русија добила велику стратешку помоћ, а Владимир Путин сигурно неће дозволити да та драгоцена врата ка топлим морима, која је стрпљивом стратегијом и тешком муком отворио, поново буду затворена.

Руске интервенције не треба да чуде било кога. Кроз историју је одувек било великих и малих, јаких и слабих. Велики су у својим окршајима и борби за надмоћ одувек користили мале – од старих Грка и Персијанаца, преко Монгола, Наполеона, Хитлера, Хладног рата па све до данас. А Руси су одувек наспрам себе имали географију као противника који, попут тврдоглавог боксера, непрестано пада и устаје.

Аутор: В. Филиповић
Извор: Блиц


Напиши коментар