Топ ван контроле


putin-erdogan-r-ru_
Све је било спремно за састанак 25.новембра у Турској, између Русије и Турске, са високим представницима обе земље, укључујући и министра спољних послова Руске Федерације,  Сергеја Лаврова.  То је требао бити састанак на коме би се потписали финални документи за изградњу Турског Тока, а чији је садржај обухватао и цену и датум почетка изградње.

Рушењем руског авиона СУ-24 све се променило. Након само пар дана тензије су се подигле на највиши државни ниво. Од тренутка када је постало јасно да Турска није одмах контактирала своје руске колеге, већ је прошло више сати од инцидента до првих контаката, постало је јасно да је то био намеран акт и да је светска сигурност угрожена одлуком за коју још нема адекватног објашњења, а чије последице су несагледиве.

Прва и највећа жртва је и била циљ – зауставити или успорити прогрес Евроазијских интеграција. Од руско-турских масовних трговинских односа, до ширих циљева Евроазијске инфраструктуре и економског развоја од Балкана, преко Центалне Азије, до Кине.  Прерано је за прогнозе, али је мета напада недвосмислена.

Од самог почетка кризе у Сирији било је јасно да је то истовремено битка за Турску. Криза на границама, трајна претња курдског сецесионизма, јачање снага унутрашњих елементата за поткопавање стабилности и јачање напетости међу разним политичким и етничким интересима – све је допринело да се унутрашња политичка кохезија уруши и да сада гледамо пузајући пуч у Турској. Од Евроазијске оријентације и политике самосталности, заокрет према НАТО оријентисаној политици је опипљив.

Одавно су сви пророци турске политике говорили о Турској као НАТО марионети, о Турској као послушној извршитељици дестабилизације Блиског Истока кроз активно учешће у наоружавању и инфилтрацији екстремиста.  Одавно су пророци говорили о трговини нафтом са ИСИС, о профиту који згрће Турска. Ти пророци су тако олако прогутали све што је уствари долазило из западних медија. Јер западни медији су, кроз демонизацију турског вођства, успоставиле контролу над информацијама и тако, не први пут у недавној историји, утврдили ко је “лош” карактер ког треба поставити на зид других негативаца. Тако да се Ердоган, без обзира на свој узорни приступ америчком покличу “Асад мора ићи”, нашао на истом стубу срама са самим Асадом. Диктатори – обојица. Да свет није у тако опасној ситуацији, ово би се могло звати смешним.

Пузајући пуч отпочео је истог дана када је Ердоганова партија изгубила на изборима способност да формира своју владу без коалиције.  Ни једна партија није хтела ући у коалицију, отварајући пут новим изборима. Од тог тренутка је постало јасно да постоји неки прећутни договор, јер није могуће да владајућа странка не може добити партнера за већину и партнера за владу. Очигледно је да је била само једна партија која је била спремна да то правило прекрши, а то је Републиканска странка. Међутим, то је “секуларна” партија – или јасније речено про-НАТО партија, којој је главни циљ поништење осуда преко триста генерала који су осуђени за припрему пуча, а међу њима су шефови армије, авијације и морнарице. Пузајући пуч је увек резултат постепеног јачања једног дела некада јединствене партије, да би се промениле снаге. Из само једног извора је у турски политички систем ушло преко 20 милијарди долара. Тај извор је Ердоганов некадашњи пријатељ,  а онда отворени непријатељ, Фетулах Гулен. Он је по америчким изворима “умерен”  верски вођа – толико је “умерен” да га Суни ауторитет Турске не прихвата. Та средства су отишла на контролу медија, укључујући и највећи дневник, Заман, и многе ТВ станице, као и разним религијским институтима и приватним верским школама, у редове просветитеља, тужилаца, судија, па чак и у неке редове полиције. Из свог штаба у САД он већ годинама спроводи куповање утицаја у ионако лако корумпираном систему. За време прошлих избора Ердоган је затворио неке ТВ станице због прекршаја  правила политичких кампања. То је наравно у западним медијима описано као цензура. Са толико притисака и са губитком курдских гласова, владајућа партија је прошла кроз кризу поверења у Ердогана и, иако до сада нема јасног сигнала, чини се да је Даватоглу постао фаворит западног медијског и политичког света.

Избори који су дали владајућој партији већину за самостално именовање владе, у Европи су прогласили неправилним и “не-фер”. Потпуно је било за очекивање да ће се на хиљаде НВО подигнути, заједно са Курдима, и оспоравати нове изборе. Све је било спремно, али се никакав протест није остварио. Међутим, како није остварен двотрећински мандат за промену устава, Ердоган је делегиран на улогу председника који нема велика овлашћења, док су Даватоглу и његове присталице преузели контролу.

putin-eksplozija-pad-aviona-620x350

Након намерног рушења авиона, Ердоган је оптужен у западним медијима као неко ко је дао Путину победу, ко ће поделити НАТО, ко хоће увући НАТО у рат, итд. итд. Наравно, није тешко видети правац НАТО стратегије. Са трајним демонизирањем Ердогана, све ће се приписати њему, док ће влада да испуњава нове мандате.  Уопште нема сумње да је ова провокација намерна, иако нема јасног одговора ко је ту провокацију наредио. Јер пилоти имају разне процедуре за опомену, а оне захтевају и пресретање са циљем идентификације. Међутим, Русија је уверена да је у питању земља-ваздух пројектил, не напад из авиона.

Зашто би Турска напустила свој профитабилан однос са суседом, као и будући економски развој?  Само зато ако мора. Турска губи контролу над границом, где турски Курди као и разне групације заједно са САД наводно нападају ИСИС. Заједничка офанзива турске курдске ПКК и САД против ИСИС – је први корак према аутономији простора над којим нема контроле. Јер истог момента када се ИСИС појавила на курдском тлу, борба је била од тог тренутка на турској територији, и САД је – не питајући чија је то територија –  ушла у заједничку акцију са Курдима. На истоветан начин су се гурнули сиријски Курди у борбу, јер је ИСИС напала њихова места, узела таоце, итд. и није било избора него прихватити САД помоћ. Истоветни сценарио у Ираку. Недавно су курдски Песмерга борци “заједно” са огранком турског курдског ПКК ослободили једно место у Ираку. Не треба заборавити да је преко 100 “саветника” из САД ушло у ирачки Курдистан након пада града Мосула. Некако је заиста необјашњиво да би једна организација као ИСИС, опседнута религијским фанатизмом и калифатом, имала овакав избор циљева. Сви циљеви некако су се увек поклапали са америчким политичким циљевима. Турска губи на том фронту, а сада када је Русија ушла у простор северне Сирије, сада падају у воду планови за евентуалну контолу над Алепом и повратком избеглица на тај простор, као и индиректни бонус дугорочне контроле над тим градом. Турска није остварила ни један од својих циљева.  Није дошло до брзог решења кризе у Сирији, није спречила најезду Салафиста под разноразним именима, који сада имају прилику да утичу и на сиромашније слојеве Турске, и није успела да контролише ситуацију на својим границама, где Курди – деценијама подржавани од стране САД, ВБ и Израела – сада имају релативну самосталност, уз отворену “помоћ” Америци у “борби против ИСИС”. У реалности, само сиријски Курди су нападнути и то вероватно зато јер су имали подршку и одбрану од Асада. Курди у Ираку су одсечени од Багдада, али сами нису били често угрожени. Међутим, Турска мора прихватити као истину да САД помаже Курдима да се боре против ИСИС.

А сада је руска авијација ангажована поред границе, где се воде битке за Алепо. И ту се налазе највероватније турске обавештајне јединице, јер се могу уклопити у Туркменски регион.  Какве год наде је Турска гајила о могућој контроли над сиријском границом и некој зони разграничења да би се спречило уједињење Курда – сада оне изгледају изгубљене.

Ердоган је политичар који је преживео многе кризе, али ову тешко да ће превазићи. Иако видимо да јачају позиције про-НАТО политичких фракција, преостаје да се види да ли ће бити отпора елита којима та промена прети и чији утицај прилази крају. Још је рано дати прогнозе да ли ће овај пузајући пуч успети или ће доћи до унутрашње полазирације.

Шта нам руска реакција говори? Говори да је Русија спремна на дужи рок анти-руске политике Турске. Да ли ће та политика бити више симболична да задовољи НАТО, а да ипак сачува основе добрих односа, то ћемо видети. За Русију, три фактора ће бити од суштинске важности. Први, да Турска остане при свом ставу о ненаметању санкција Русији због Крима. Други, да не дође до помиловања војних лица и пуштања из затвора, јер би то, де факто, био пуч у војним снагама. И трећи, да Турска не промени свој став према строгој интерпретацији Монтрекс конвенције, која не дозвољава ратним бродовима не-црноморских земаља да остану у Црном Мору дуже од прописаног броја дана, и ограничава укупан број таквих бродова, не само дужину боравка.

Да ли ће Турска дати све могуће уступке да би се одржао статус кво и да би задржала своје данашње границе?  Ако историја је икаква учитељица, уступци и попуштања нису никада успешни – и Турска се може наћи у положају да има своје властито Косово, трајни простор дестабилизације и унутрашње политичке агитације. У том случају, Турска ће морати наћи модус вивенди са Русијом, Ираном и Кином, и ојачати своју позицију успркос губитку. Међутим, ако је заокрет у политици из идеолошких разлога, да би се популарна партија коју је Ердоган изградио претворила у Тројанског коња за избацивање старих и увођење нових елита са проамеричким водством, то ће бити заиста нова глобална слика.

Пуно шпекулација се чуло о наводној лукративној трговини ИСИС у снабдевању нафтом преко границе са Турском, и како је и син председника постао богат. То су старе приче из америчке кухиње. Наравно да има профитера, али држава Турска није Црна Гора да може да живи од шверца. Тако да се зна: Путин је на састанку Г20 показао свету колону камиона са нафтом, дугачком толико да са авиона није могуће ни видети крај, јер излази иза хоризонта. Те колоне се виде из свемирских слика. Оне иду за Ирак. Није било давно да сам отписивала приче о масивној трговини нафтом, јер на отвореном пустињском простору није било начина да се то крије. То подразумева да “коалиција” предвођена Америком уствари није имала никакву намеру да их гађа! Тек када је Русија уништила око 500 камиона,  САД су по ПРВИ пут напале колоне и уништиле око 130 камиона. Али то само да би се то објавило у штампи и заокружило причу. Транспорт за Ирак има смисла, јер у Ираку ИСИС има приступ рафинеријама. Када је нафта рафинисана, порекло више није битно. То је начин прања новца, јер се губи траг извора сировина. Занимљиво је да се у CNN пословној рубрици појавио чланак о вишеструко повећаном увозу САД из Ирака, и то рафинисаног петрола, не нафте. И чланак иде даље образложењем за предности такве куповине из ирачких рафинерија. Ту нема случајности.

Анализирајући сам акт напада, постоји обавештајна информација из кинеских војних извора (ПЛА портал), где се тврди да турска авијација није знала чији авион је оборен. То ме доводи до закључка да је авион оборен као што Русија претпоставља – са земља-ваздух ракетом. И да је та одлука дошла из ланца команде који још можда и није јасан. База Инцирлик је постала америчка база и неће бити могуће да Турска призна ако је напад извршен из тог комплекса. Постоје међутим бројне такве ракете дуж турске границе и није искључено да је то дело било које од тих јединица. Али и у том случају, остаје отворено питање ко је донео одлуку. Смешно је да Даватоглу преузима на себе одговорност за одлуку. Смешно – наравно, јер авион није био ни пун минут – ако и толико – у ваздушном простору Турске, а потребно је више него минут да се пронађе шеф владе и извуче из неког састанка, да донесе одлуку и то све у року од пет минута. Требало би пуно више времена само да се објасни ситуација, као и разлог за предузимање такве акције. Не, то је унапред припремљен акт, само је питање доношења одуке за такав напад из заседе.

obama erdogan

Даватоглу је дефинитивно нови западни миљеник. Његове изјаве “помиритељског тона” су преплавиле британске и америчке медије. Наравно, ако је циљ да Турска полако извршава НАТО циљеве у региону, имало би смисла приволити Русију на отопљење односа, да би се онда опет провоцирала на неки нови начин. Зато верујем да ако руска обавештајна служба има довољно информација о снази овог пузајућег пуча, руска позиција ће бити прилагођена околостима. За сада, не даје Турској простора за игру.

Временом, друге снаге ће се укључити у ово регионално померање, али за сада је важно наставити борбу не само против ИСИС, већ и свих група са оружјем у Сирији. Ту је Русија једина земља која схвата мисију. Јер како слика падобрана руских пилота доказује, нема умерених наоружаних у том делу света. То су људи који су прешли из нормалог света у свет култа смрти и таквима ништа више није свето.

Иако су Ердогана западни медији прогласили “топом ван контроле”, сада би се та изрека могла применити на Турску. Али да ли је могуће да би Турска имала ауторитет да буде прва земља НАТО која руши један руски авион? Турска је добила наредбу или барем неко у Туској је добио ту наредбу. НАТО је вероватно тај топ ван контроле. Ко ће га привезати за палубу, пре него наштети свима око себе, па и потопи и сам брод по ком пуца на све стране? Ту нема одговора, али се зна следеће: само једна особа у НАТО организацији има ауторитет да донесе такву одлуку. А то је генерал Бридлов, који је Врховни комадант НАТО. А генерал узима наредбе само од свог шефа, председника Америке. Толико је јасно.

Ауторка: Бранка Ал-Хамди
Извор: Снага духа


Напиши коментар