Вашингтонски консензус – стабилизуј, приватизуј, либерализуј – и мртав је!


Фото: novi-svjetski-poredak.com
Фото: novi-svjetski-poredak.com

Основни принципи на којима се темељи доктрина неолиберализма јесте тотална приватизација, дерегулација, либерализација, финансијска стабилизација и неутралисање државне улоге у свим сферама живота сем у заштити интереса богатих.

Неолиберализам, као политичко-економска идеологија, настаје седамдесетих година прошлог века (као рецидив либералног капитализма), чији су родоначелници Фридрх Вон Хајек (Fridrich Von Hayek) и Милтон Фридман који су добили и Нобелове награде за економију и то Хајек 1974., а Фридман 1976. године. Ова идеолошка доктрина, уобличена у сет економских мера и политика, најпрво је имплементирана 1973. године у Чилеу (захваљујући Чикашком економисти Милтону Фридману) чије су последице биле катастрофалне, а потом су такву доктрину подржали Маргарет Тачер и Роналд Реган. Та подршка је била сасвим и логична, јер ова идеолошка доктрина је и конципирана у интересу моћних и богатих, а на штету мање развијених и сиромашних земаља.

Треба напоменути да неолиберализам није концепт конзистетне теорије, већ сет економских политика које су у функцији крупног финансијског капитала развијених привреда и трасирани пут који води мање развијене земље у неоколонијално ропство. Другим речима може се рећи, да је ово идеолошки пројекат неолибералног глобализма, који тежи да свеукупне друштвене области, људско деловање и односе, преведе у област тржишта, а државу – која би требала да води рачуна о општим и националним интересима и нтересима већине грађана – потисне на маргине утицаја. Зато се и каже да је неолиберализам идеологија тржишног фундаментализма где ,,невидљива рука” – а то је рука моћних која по принципу ,,силе јачег” – треба да решава и потчини све људске природе и друштвене потребе (економију, здравство, образовање, културу, одбрану и……) у корист богатих.

Основни принципи на којима се темељи доктрина неолиберализма јесте тотална приватизација, дерегулација, либерализација, финансијска стабилизација и неутралисање државне улоге у свим сферама живота сем у заштити интереса богатих.

Неки од теоретичара неолиберализма повезују неолибералну доктрину са обиљем друштвених слобода па чак и са слободама појединаца. То је заиста прави парадокс, јер неолиберализам подржава само слободу моћних друштава и појединаца тако што им даје право и слободу да економски угрожавају животе мање моћних и друштава и појединаца.

Неолиберална доктрина је послужила као теоријска основа за доношење пројекта о глобализацији (друго име за колонијализам) – једног од најважнијих пројекта западних земаља у другој половици 20. века – који је назван ,,Вашингтонски концезус” (Вашингтонски договор). Овај Пројекат је – по налогу државног естаблишмента САД – израдио Економски институт за међународну економију (труст мозгова) из Вашингтона кога персонализује економиста Џон Виљемсон (John Wiliamson). Пројекат је лепо уобличен у десет тачака или реформских политика – које су делимично већ биле садржане и у доктрини неолиберализма – а међу њима су најважније: приватизација јавних предузећа и свих јавних ресурса, либерализација трговине, либерализација финансијског тржишта, либерализација страних директних инвестиција, укидање субвенција и дерегулација прописа који ометају улазак на тржиште и ….. Може се оценити да се једна од основних идеја – којом су се руководили аутори овога манифеста – огледа у намери да се са неколико стратешких тачака уклони држава из економске сфере и да се умањи њен утицај. Остале тачке су само форма да би се замаглиле намере, односно циљ Пројекта. Са Пројектом су се сагласили – ММФ, Светска Банка и Министарство финансија САД, а потом га је 1989. године кодификовао Џон Вилијемсон (John Wiliamson) и представио јавности као ,,најбољи” модел за динамичан раст и развој земаља у развоју и земаља у транзицији те га назвао ,,Вашингтонски концезус”. Вероватно је тако назван зато што су га усвојиле три најважније светске институције, а не због тога што су га најпрве (под принудом) прихватиле земље Латинске Америке.

Србијо, пробуди се!

Тако је доношењем Вашингтонског концезуса, озакоњена и доктрина неолибералне економије.

Након Српске октобарске револуције, међународна заједница нам је наметнула ,,добре услуге” кроз већ спремљене програме реформи и ,,обучене” иностране саветнике. Они нису имали превише тежак задатак, јер домаћи вазали нису ни размишљали о модернизацији земље и о развоју економије која би се спроводила у интересу већине њених грађана. Себе су сматрали ,,Богом датим владарима” и одмах су прихватили универзални програм неолибералне економије базиран на Вашингтонском концезусу и настојали да верно имплементирају све његове инструменте. Последице су катастрофалне и још ће се дуго и дуго осећати.

Неопходно је хитно одустајање од погубне неолибералне економије те досдашњи атипични модел – који се заснива на распродаји имовине, сталном задуживању, непотребном увозу и потрошњи незарађеног – заменити са типичним моделом привређивања, односно са домаћинском економијом.

Одустајање од неолиберализма значи: одустајање од даљње девастације и распродаје државне имовине и стратешких ресурса, одустајање од даљњег разграђивања државе и државних функција, одустајање од концепта уништавања домаћег банакарства и домаће тргпвине те престанак фаворизовања туђих банака и туђих трговина, одустајање од вођења диктиране монетарне политике и поигравања са курсом динара, одустајање од банкарске и финансијске политике на бази високих каматних стопа, одустајање од концепта економског опстанка (јер не може бити развоја) на бази страних директних инвестиција, одустајање од тоталне либерализације и увођење подношљиве либерализације према степену нашег развоја, одустајање од даљњег државног задуживања и трошења незарађеног, замена социјално-присилне штење са политиком стимулативне штедње, одустајање од даљњег препуштања медијског простора страним медијима, одустајање од напуштања српске кулуре и традиције и насилног увођења вестернизације, одустајење од допуштања тзв. невладиним организацијама да се поигравају са националним питањима и животима грађана Србије, одустајење од даљњег допуштања разним агентурама да вршљају по нашиј земљи, одустајање од извршавања налога из Брисела и Вашингтона који нису у интересу Србије и Српског народа и још много тога.

Из наведеног се најбоље може оценити шта би требали и шта не би смели радити. Већ је речено који би модел економске политике био најприхватљивији за наше прилике. Међутим, нови концепт економије не може се изградити преко ноћи. Треба донети сет прописа са мноштвом идеја и принцима са којима се може одговорити на све садашње и будуће изазове. Најпре треба спровести корените реформе у свим привредним и финансијским сегментима и направити стратегију за излазак привреде и друштва из садашње кризе и пројектовати постепени развој. Развој би требали заснивати на примењивом знању и инвестицијама у инфраструктуру (развој науке и грађевинарства), као и на још четири основна привредна правца, а то су: индустријализација – базирана на савременим технологијама – развој енергетике, развој пољопривреде и саобраћаја.

Једноставно речено, основни циљ економске политике треба бити дугорочно одржив опстанак и динамичан привредни раст и развој друштвене заједнице из чега треба да се оствари побољшање благостања, односно побољшање квалитета живота свих грађана.

Предлог Магацин-а:

Како су домаћи економисти са ММФ бацили Србију у економски амбис
Нико није уништио своје банке као Србија

Аутор/Извор: Данијела Ружичић, економски аналитичар


Напиши коментар