Вуковар – једно сећање


vukovar_1
Како год било и каква год се историја писала, ја ћу бити поносан што сам са мојим тада саборцима учествовао у ослобађању Вуковара!

Гардијска Јединица ВП4795 8-2 Авала…

Тачно пре 23 године у раним јутарњим часовима баш овде на овом месту сам добио још једну шансу за живот!

Рањен сам баш негде у ово доба око 9 у јутру, а заједно са још отприлике 10-так сабораца из Негославаца хеликоптером пребачен на ВМА.

Зашто ово сада помињем?! Само због црне судбине једног мог земљака чије место Скелане и моју Бајину Башту Дрина раздваја и ништа више!

Са мном у хеликоптеру који је нас рањене пребацивао за Београд, био је и мој земљак из Скелана (Република Српска) Хасановић Енез, који је нагазио на „паштетицу“ и пузајући покушао да стане на ону једну преосталу здраву ногу, међутим имао је несрећу да и без ње остане. Једине две „паштетице“ у том дворишту су биле његове… Убрзо је после четири тешке операције на ВМА и умро!

Никада нећу заборавити његовог оца Хамдију, када сам дошао после опоравка у Бајину Башту и прешао у Скелане, онај његов поглед пун суза и дрхтаве усне које ништа не говоре… Памтићу онај његов загрљај који ме за мало није убио, тада дечака од једва пуних 19 година!

Трагедија и судбина ослободилаца Вуковара, као и свих учесника у ратовима који су вођени у временском периоду од 1991. до 1999. године је та, да су све што се војнички добило, наши политичари редовно поклањали и тиме вређали породице погинулих, ратне војне инвалиде и ратне ветеране.

Аутор: Зоран Раковић
Извор: Двери Српске


Напиши коментар