Жалим Французе, али, жалим и мој народ, срцем, а не селфијем усликаним испред неке амбасаде!


Да ли ће ико од Срба да се сети да жали некога у свом народу због тога што нема шта да једе или где да живи?
Да ли ће ико од Срба да се сети да жали некога у свом народу због тога што нема шта да једе или где да живи?

Ових дана смо претрпани информацијама о нападима који су се одиграли у Паризу. Све наше снаге су усмерене ка изражавању жаљења због смрти великог броја људи и то је у реду. Људски је упутити некоме израз жаљења због онога што се десило тој земљи.

А када се слегне прашина око овог напада, да ли ће ико помислити на то да изрази жаљење због нечега што се десило Србији? Прецизније речено, да ли ће ико од Срба да се сети да жали некога у свом народу због тога што нема шта да једе или где да живи? Сети ли се ико мати Февроније или мати Макарије које се деценијама боре за опстанак наших највећих светиња на Косову? Пружа ли неко њима подршку? Пружамо ли подршку нашем народу на Косову и Метохији? Шта је са оним хиљадама људи који су остали без домова у прошлогодишњим поплавама? Добише ли сви они нове куће? А шта је са децом у прихватилиштима? Како они живе? Пружа ли њима неко подршку? Колико стотина или хиљада српских породица хода по ивици између живота и смрти? Што им неко не помогне и не гурне их на ону страну на којој пише „ЖИВОТ“? Шта је са нашим војницима из оног несрећног и прекрвавог рата деведесетих година? Подржава ли их неко? Је ли им неко обезбедио, ако ништа друго, оно бар храну и смештај? Ти људи су крварили како бисмо ми сачували ову нашу земљу, а ми им ни хвала нисмо рекли, већ их третирамо као темпиране бомбе и терамо их од себе. Где је подршка за онолике породице које су живеле и умирале на тракторима током истог тог рата? Где су ти људи? Шта се са њима догодило? Сиромаштво буја свом силином, а ми се ту размећемо и хвалимо некаквим милионима. Хоће ли нешто од тих милиона отићи нашем народу? Да ли ће неко одвојити бар један посто за помоћ онима којима је она најпотребнија? Бринемо светске бриге, а наше најважније проблеме нисмо решили. Како је могуће да смо ми себи на последњем месту?

Милан Ружић. Фото: Искра
Милан Ружић. Фото: Искра

Није ми јасно како неко може у очи да гледа родитеље који немају новца да прехране децу и да не уради ништа по том питању? Они мученици који по свим нашим градовима просе, они нам служе за шутирање и пљување. А јесте ли икад иједном од њих нешто лепо рекли и показали им солидарност или је исказујемо само кроз бацање кованице у пластичну посуду? Проговорите нешто са тим људима и видећете да се иза тих гаравих трагова око очију и прљаве одеће крије душа чиста као суза. Крените да обилазите српска села у којима таворе људи који осим парчета хлеба, земље и неба немају ништа друго. Ни пријатеља, ни породице, ни праве куће, ни новца. То је наша земља. То су наши људи. То је наша беда. То је наша мука. То је наша Србија.

Подржавајмо друге у невољи, али подржавајмо и себе. Освестимо се већ једном. На самом смо дну. Више нема низбрдо, само право. Хајде сад да се успнемо бар за један степеник. Онај ко не може финансијски помоћи, нека помогне на други начин. Нека довикне некоме од угрожених да је уз њих. И то ће бити довољно.

Данас и ја жалим због мука Француске, Нигерије, Либије и свих осталих земаља света које је снашла нека невоља. Жалим сваки изгубљени живот. Видео сам слике свећа и цвећа испред Споменика захвалности Француској и био сам тужан, али због оног једног јединог нашег човека који у овим хладним ноћима негде у недовршеној кући лежи држећи своје промрзло дете привијено на груди и размишљајући колико ће још њих двоје моћи тако да опстану, е због њега ћу да плачем. Плакаћу јер је мој, јер је наш, јер ја тако изражавам своје жаљење, а не селфијем усликаним испред неке амбасаде палећи свећу и смејући се при том.

Аутор: Милан Ружић
Извор: Искра

Напиши коментар