Борба против пропаганде је увек прва линија одбране


propagandaЈедна од најважнијих животних девиза је – волети и поштовати себе, да би могао и друге да волиш и да би те поштовали. Прихватити и волети себе онаквог какав си, уз напор да стално исправљаш мане којих си свестан, и вечито се поправљати управо из те здраве љубави према себи. Исто тако, да би се нека држава, развијала и била поштована, неопходно је самопоштовање.

У глобалистичкој ери, за мале и средње државе то често није лако изградити, форсира им се теза о томе како су инфериорне, како треба да жртвују своје националне интересе зарад наводних општељудских вредности и интернационализма. Оно што нас превасходно  занима је случај Србије и то како у овом тренутку она да поврати пољуљано самопоштовање и избори се са оним што је Мило Ломпар дефинисао као дух самопорицања.

Данас се све државе суочавају с двоструким ударом – наднационалним, то је удар одозго где се ограничава суверенитет и моћ држава, и други удар одоздо, уситњавањима, разним сепаратизмима, регионализмима и локализмима. Иако делује контрадикторно, процеси са оба спектра су комплементарни. Но, државе, и поред свих изазова, као и државни и национални интереси, неће нестати, напротив- сасвим је реална потпуна ревитализација и њихово поновно оснаживање, јер у временима криза, то је опробан рецепт. Државе су се показале у историји као незаобилазан оквир, без преседана, и ма колико биле несавршена, она су неопходне. Константно су на удару разних глобалистичких НВО, које су најчешће на платном списку оних којима никакве границе ни државе више не требају. Оне нас стално убеђују, како је највећи проблем у државама и борби за национални интерес као таквим, и да је све то велико зло- иако често оне том пропагандом управо штите неке друге интересе и државе.

У Србији, нарочито након промена 2000. године, веома је присутна пропагандистичка агенда у којој су се укоренили неки олако прихваћени стереотипи, усмерени на поптуно потирање права на српску државу, која не би била само безлична и мондијалистичка, већ би и водила рачуна о легитимним националним интересима. Да нам земља не би постала онаква каквом је ти агенти од утицаја прижељкују да буде, против те пропаганде се треба борити.  Назовимо то некаквом другосрбијанском идеологијом, иако ту поделу не волим, чисто да читаоцима буде јасно на који се слој то односи. Иако су најекстремнији заговорници те идеологије не баш вешти, лако их је разобличити озбиљним аргументима и та подлога је интелектуално сиромашна – та пропаганда је ипак ефикасна. Разлог је очит – обиље новца, њихова доминација медијском сценом, инфилтрација у институције, спољна подршка итд. Најбоље погађају млађу популацију, сиромашну, као и богате скоројевиће, политички дезоријентисане без неког јасно изграђеног става и система вредности, али и оне не баш широких видика, било да су формално образовани или не. Привлачност те пропаганде је у томе што се она агресивно намеће као урбана, модерна, ин – док се све што је против тога, макар и ако је веома добро аргументовано, приказује као назадно, ретроградно, криминално, опасно. Да се разумемо, онај културни образац који ће превладати у некој држави и систем вредности, превасходно зависи од елита и спроводи се одозго. Народ уме понекад да одигра извесну улогу, али се кључне одлуке доносе далеко од обичних људи. Зато је борба за Србију и њену политику и систем вредности, превасходно борба елита, које су способне да постепено наметну ову или ону опцију. Уколико мислимо да Србија крене путем самопоштовања и искључиво сопствених интереса, потребно је да утицајни људи који креирају политику одреде тај курс као дугорочни циљ и спроводе га, а наш народ, који поседује извесну мудрост ће умети то да препозна и следи. Али народу увек треба вођство и елита, која ће да га води у овим тешким временима глобалне дезоријентације.

Не треба бити чак ни превише мудар да би се најпре у политичким надметањима објаснило да Србија има право на своје вредности, национални интерес и самопоштовање – јер у односу према томе шта је национални интерес и патриотизам, довољно је угледати се на све иоле нормалне државе, посебно на оне најмоћније на које се највише позивају они који негирају српске националне интересе и исмевају их као ретроградне. Притом треба то радити на фин и софистициран начин, не увлачећи спољне факторе у наше унутрашње расправе и не провоцирати их, јер је мото највећих сила увек био – не ради како ја радим, него како ти ја кажем. Дуплих аршина је увек било и биће, а чак и у томе треба да се угледамо на земље које држе до себе – да ако би некад имали прилику да дупле стандарде примењујемо у нашу корист, не треба да се устручавамо зарад наводне доследности, јер једина доследност треба да буде сопственим интересима, и нашој суштини, а не некаквој конструктивистичкој форми, јер се подразумева да је Србину борба за српски интерес, уједно и борба за највиши идеал и правду, чак и кад та борба наоко изгледа контрадикторно у поступцима.
Када дежурни критичари и пропагандисти разградње свега националног нападају, треба вешто у расправама ,,пливати на њиховом таласу“. Реалистично треба указивати на сваком појединачном предмету спора, како је у земљама њихових ментора, то што они жестоко критикују овде, управо тамо највиша вредност, уз пожељно навођење што више конкретних случајева којима би се интелектуално разоружали. Када они овде анатемишу категорије попут патриотизма, националног и државног интереса, однос према сопственој традицији, култури, писму, борбу за територију, утицај где год живи твој народ, рад безбедносних служби, полиције, војске, разних министарстава итд. – треба се што чешће позивати на добре примере и праксе, и то не Русије, Белорусије, Кине и осталих њима мрских земаља, већ на примере САД, Велике Британије, Израела итд.

Потребно је разбијати њихове мантре конструисане по исувише поједностављеним шемама, које итекако погађају масе, јер није ни реално очекивати да обичан народ већином разуме сложене процесе, да не прогута фино упаковане полуистине, а посебно када је медијска машинерија толико агресивна, да сто пута поновљена лаж постане истина. Када они кажу да је Србија изазвала ратове и да је једина крива, веома је лако водити расправу са њима, исто као што је једноставно у једној реченици разбити измишљотину како је нпр, Србија изгубила четири рата, од којих је реално један био изгубљен, други фактички није ни вођен, трећи је задовољио добар део наших циљева, а четврти је изгубљен ван бојног поља, али ту ништа није коначно, решено ни формално изгубљено. Када се позивају на узалудност борбе за део сопствене земље, за признавање реалности – најлакше их је разобличити примерима Фолкланда, Тајвана или пак неких других балканских реалности које би исти ти заговорници радо преобликовали. Тачно је да је рат нешто лоше, али онај ко нема војску, тврди унапред како никад низашта не би ратовао, ко се не бори за своје легитимне интересе,тај је унапред изгубио и без борбе. Ти што нама потурају причу како је свака борба за национални интерес бесмислена, јер и једна жртва је превише- управо су на платном списку највећих извозника ратова и деструкције, који највише улажу у војноиндустријски комплекс- а нама предлажу демонтажу војске. Они не виде да нисмо само ми ратовали тих фамозних деведесетих већ да су и други ратовали против нас, и да је сваки рат нека врста затвореникове дилеме и базиран на принципу акција реакција, где свака страна има свог удела. Када се за један принцип залажу у БИХ, други на Косову – широј јавности треба разобличити њихово лицемерје. Или када кажу мора се мењати Устав, и давати већа права Војводини – указивати на пример из комшилука где је једна унитарна Хрватска, која је и етнички очистила мањине, али је изузетно културно-географски сложена са историјски укорењеним регијама- без проблема ушла у евроатлантске структуре. Када кажу погрдно да су српске патриЈоте против свега модерног, цивилизованог, западног и европског – треба рећи у складу с најбољим традицијама реализма, вероватно главне водиље њима узорних и спонзорских земаља- да ми ништа априори не одбацујемо унапред, јер нешто мрзимо, већ ћемо поступати у складу са својим интересом – што и свим страним партнерима исто тако треба уљудно понављати. Ако је у том тренутку неопходно, зашто не спроводити и принцип тзв. енантиодромије – нпр. хоћемо у ЕУ, али паралелно радити против тога, ако је очигледно да је на крају супротно нашим интересима.Чак и да је пут ка ЕУ, као одлазак у четнике 43-44те, не треба заборавити да је тек 45-а коначна, и да се никако не треба залетати. Када кажу да се не може у 21. веку борити за тзв. идеје 19. века треба им рећи – да се за то не боре само они који су се већ изборили и остварили све своје циљеве у том смислу, а да где год има недовшених и спорних питања у свету, борба је природна и непрестана.То да патриотизам, који је нормална појава и ствар кућног васпитања, ванидеолошка- назадан и некомпатибилан са економским развојем,  могуће је само протурити не баш бистрим масама, у одсуству адекватног одговора патриотских снага. Економски развој и раст, могу да иду чак и раме уз раме с бруталним аутократијама – имали смо прилике у прошлости да видимо, а камоли уз земље које само држе до себе – управо без патриотизма и односа према државном интересу као светињи и нема економског развоја. Све најмоћниије земље, како оне које се сматрају за демократске узоре, тако и оне које добар део планете перципира као аутократске – имају разумљиво, снажно развијен  култ патриотизма. Та планска апатија и крива интерпретација, како ћемо када се оканемо митова, Косова, РС, национализма који аутошовинисти изједначавају са шовинизмом – процветати одједном и економски просперирати, је на нивоу размишљања  неког основца. Је ли Израел у перманентном рату, је ли Турска имала импресиван економски раст у првом делу Ердоганове владавине, шта је са Мађарском, Кином, Русијом да не говоримо о САД и Великој Британији? Наравно да када имате акутне проблеме то и кошта, као што и руска економија трпи последњих годину и по дана – али ниједан разуман Рус неће рећи да је та економска трпња, која ће проћи, узалудна, јер зна да Русија није опуштени,  мали Лихтенштајн. Када вам музичар прода дискутабилну мантру о национализму до 300 евра, онда треба упитати – колика је просечна плата у Хрватској и како је оÐ
½Ð´Ð° могуће да је већински Хрватска екстремно националистичка, па и неоусташка – како држава, тако и обичан народ. У том зачараном кругу подвала, испада да сви други имају право да воде рачуна о себи, и то је нормално, али када се Срби боре за себе то је онда превазиђено и ретроградно. А дефиниција националног интереса било које земље је слична и иде од безбедности, преко суверенитета и територијалног интегритета, до међународног угледа, заштите свога народа у другим земљама, сопствених вредности и утицаја где год већ постоји и има основа за њега, економски просперитет итд.

Зашто би нпр. Србија и Срби као геополитички фактор на Балкану, одустали од снажне РС, јачања српског корпуса у Црној Гори, утицаја у Македонији и целој екс СФРЈ и Балкану у целини?! Зар није природно све то очувати и унапредити? Зар борба за целовиту Србију, Космет, Војводину, Рашку, југ Централне Србије – није нешто што би свака земља легитимно радила? Као што је борба за јаку војску, економију, стандард, културну еманципацију и традицију, заштиту животне средине, наталитет, здравље грађана итд. нешто за шта је природно свака земља да се бори. Мир је увек пожељно стање, и најбоље је сопствене циљеве достићи мирно, али да ли је у хипотетичкој ситуацији рата решење да се сви предамо и самоукинемо? Наравно није увек могуће у сваком тренутку досегнути све циљеве, некад нешто трпи због другог циља, али нас вајни пропагандисти покушавају убедити да је свака борба узалудна, а да нам само обећани интернационалистички рај може помоћи, јер они само чекају нас да нас несебично извуку из блата, а ми смо ваљда неспособни сами себи да поомогнемо и да уредимо земљу, ако нас други не натерају?! Јер патриотизам се, јелте не сипа у трактор, али евроинтеграције се сигурно сипају! Већ довољно збуњеном народу редовно просипају поједноставњене шеме, као да патриотизам аутоматски иксључује модерност, развој, стандард, и да држава није сложен систем у коме се свеобухватно бори за разне циљеве, понекад међусобно супротстављене- велике и мале, тактичке и стратешке, конкретне и апстракне, итд. Екстремни економицизам, комбинован с идеолошким фундаментализмом натурају као да су они рационални, а ми лудаци заостали у времену, и као да не постоји ништа вредно човековог живљења, сем обећаног раја од хиљаду, две евра у вечитој најави. Када се деси неки скандал у Цркви, војсци, академији наука – одмах су аутоматски све те институције зло, а не гледа се на то као на појединачни случај, због кога не треба генерализовати. Када имате нека скандалозно лоша државна предузећа, аутоматски прогласе да их све треба продати странцима, па и она која сјајно раде и доносе профит. Треба ли им рећи да свака озбиљна земља задржава стратешку контролу над најважнијим ресурсима? Промовишу толеранцију, а екстремно су нетолерантни. Било шта што је традиционално као породица, нација, Црква, искрено презиру и теже да уруше. На руку им иду и неки нетактични идеолошки противници, по вокацији националисти и који им добро дођу за подсмех и за обесмишљавање свих идеолошких противника – то су они који с њима не полемишу снагом аргумената, већ мржњом, по систему спојених судова.

Борба за јаку и успешну Србију, самим тим и грађане који ће живети живот достојан човека у најширем смислу, а не само потрошачко- животињском – је најпре вредносна, идеолошка, политичка и информативна . Ако се ту не оствари јасна победа, и не поставе се здрави циљеви и темељ, све друго је фарса. Приметили сте вероватно да сам у тексту користио они, без помињања конкретних имена . Мислим да није тешко да погодите ко су то они. Треба ихназивати стално правим именима и демаскирати, јер ако се зна од кога највише добијају новац и подршку, јасно је и чији су им интереси најпречи. То су пропагандисти, који себе не виде као такве, али оно што је супротстављено њима, сматрају за агресивну пропаганду, на коју ваљда мисле да треба да имају монопол. Ми смо сви они, грађани најпре, који мислимо супротно одњих и не желимо да живимо у земљи кројеној по њиховој мери. Сваки грађанин, коме је стално до ове земље, на неки начин треба да допринесе борби да Србија буде успешна и нормална земља, али је узалудан посао уколико међу елитама које нешто одлучују не превладају таква мишљења, јер ми грађани не можемо никада истински одлучивати.

Нашој елити је неопходно извесно проветравање, и свежа крв знања – а ова земља потенцијала за то итекако има. Опет се и ту угледајмо на најбоље, и као и за многе друге економске, политичке ствари не треба ништа епохавлно ново да измишљамо, већ само да се угледамо на најбоље светске праксе. модификујемо их и прилагодимо себи. За већину ствари, успешне стратегије и решења – како од оних мањих, свакодневних, преко реформи јавних управа, до економског преокрета, стратешког и геополитичког позиционирања – за све вероватно већ постоје успешни примери из којих се могу извући поуке. Посебно је важно да се што више пружи шанса стручним људима. Талентован смо народ који је увек имао успешне лекаре, архитекте, научнике, спортисте, музичаре, адвокате итд. Приметићете да су најуспешнији Срби у оним делатностима, које само стручњаци оспособљени за то могу да обављају, јер само лекар нпр. може да оперише. Колико год смо имали прегршт успешних људи у многим сферама, у политици и стратегији смо кроз историју  били у мањку, можда зато што једино тиме овде свако мисли да може да се бави – па и лекар, архитекта, музичар, спортиста, али и многи који су чак без икавког занимања и који су прескочили школу. Опет није потребно бити много мудар, већ само треба приметити које су земље најмоћније и најозбиљније – па оне које имају мноштво престижних института, тинк тенкова, које имају озбиљне стратегије којима се баве стручни људи, а не шарлатани, које иду у корак са временом и светом, унапређују и меку, и тврду и паметну моћ. Државе у којима се цени струка и у друштвеним наукама и државним пословима, једнако као у егзактнијим наукама. Не можемо се баш поредити са светским велесилама, али у оквиру циљева постављених у складу с нашим предиспозицијама, можемо увести неке сличне праксе. А ако се мисли да се за тако нешто нема довољно пара у осиромашеној земљи, треба подсетити колико је пара отишло улудо, а одлази и даље. Примера је безброј, како се државна средства бацају буквално у бунар, па често и на сопствену штету. О рак рани корупције и лоповлука, да и не говоримо. А улагање у друштво знања, и преокрет у праксу где ће се струка ценити, сигурно ће се вишеструко исплатити.

Можда је елитама погодно да се форсира ријалити култура и затупљивање маса, како би се лакше владало и манипулисало – али шта ћемо ако то узме толиког маха да овде пристојни и паметни људи на крају постану врста која изумире , и када не буде имао ко од паметних да ради ствари од којих зависи судбина читаве земље и народа? Ми јесмо мали територијално и по бројности, али никако нисмо мали народ, заслужујемо много боље. Да би земљу одбранили од оних који јој не мисле добро, морамо се бранити памећу, а како ће се придобити душе народа да не прогутају злонамерну пропаганду – када негујемо ријалити културу, и када такво зомбирано становништво олако може да прогута било шта, ако му се лепо пласира? Кроз историју се безброј пута показало да када владари негују окружење које поседује најгоре особине, и подстичу то и у масама- кад тад ће се окренути исти против њега, јер ће неко други да такве лако да придобије за себе.

Предлог Магацин-а:

Слепче, пробуди се!
Дајте већ једном да будемо Срби, тек тада ће све доћи на своје место
Андре Влтчек: Како се борити против пропаганде Запада

Аутор/Извор: Урош Николић


Напиши коментар