Др Милош Здравковић: Један другачији поглед на нуклеарке


Милош Здравковић, еколог, стручњак за енергетску ефикасност и нуклеарни лобиста
Милош Здравковић, еколог, стручњак за енергетску ефикасност и нуклеарни лобиста

За лаике је спајање појмова „екологија“ и „нуклеарна енергија“ немогуће. Међутим, у ситуацији када ЕПС процењује да Србији фале најмање две електране укупног капацитета од 700 мегавата, када се назире крај експлоатације фосилних горива и када је струја из обновљивих извора недовољна да задовољи све веће потребе, енергетичар Милош Здравковић, који је докторирао на београдском Електротехничком факултету са темом везаном за обновљиве изворе енергије, храбро излази у јавност са тврдњом „Србија мора градити нуклеарку, уколико жели да дугорочно сачува енергетску стабилност“. При томе је, као еколог, потпуно свестан одијума на који може наићи овакав став.

„Ја сам инжењер пројектант и могу да кажем да сам едукован и да знам о чему говорим. Нуклеарна енергија је, после енергије из обновљивих извора, еколошки најчистија. У укупном енергетском колачу обновљиви извори енергије – оне која настаје деловањем сунца, ветра и водених токова – заступљени су до 15 одсто. Од тих 15 процената четири петине заузима енергија из водених токова. Људи мисле да је будућност везана за соларну енергију. Међутим, она је веома скупа, као и производња фотонапонских модула, која уз то користи еколошки врло прљаву технологију“, каже Здравковић.

То је оно што зна мали број људи.

Тако је. Они знају да постоји неки соларни панел на крову и да даје чисту енергију. Међутим, да би се направила ћелија, мора се користити веома прљава технологија. С друге стране, најзаступљенија енергија је она која је добијена прерадом фосилних горива – угља, нафте и гаса. То су најштетнији, али и најзаступљенији извори енергије, без обзира на то да ли говоримо о производњи струје или о транспорту. Насупрот томе, нуклеарна енергија не испушта отровне гасове у ваздух. Оно што је проблем са њом, јесте то што истрошени енергенти, односно нуклеарни отпад, представљају велику опасност за човечанство. Међутим, постоје технологије које су већ испитане и доказане. И како се одлаже нуклеарни отпад и колика је то количина. Баналан пример је, рецимо, нуклеарна електрана Кршко, која производи десет тона отпада годишње. То је запремина од једног кубног метра и може да стане у један комби. Пандан овој нуклеарки је наша термоелектрана у Обреновцу, која годишње даје пепела за десет фудбалских игралишта, а да не говоримо о оном што се избаци у атмосферу.

Да ли то значи да подржавате еколошке кругове са Запада који врше притисак на Србију да модернизује, односно затвори постојеће термоелектране и одустане од градње још једне у Обреновцу?

Да не будем погрешно схваћен, ако бисмо то урадили, ми бисмо потпуно банкротирали и то не можемо себи да приуштимо. Примарни интерес наше земље је да направи Обреновац Б, јер су термоелектране прошлост, садашњост и блиска будућност Србије. Свако ко је инжењер, ко се иоле бави енергетиком и ко иоле трезвено размишља, не може да подржи такве предлоге наводних еколога који нам причају бајке о енергији из биомасе којом бисмо могли да надоместимо Обреновац, без чије изградње бисмо осудили себе на увоз струје. Можете замислити какав би то удар био на буџет Србије. И то није само наш проблем, већ такође и Хрватске, БиХ, Црне Горе и Македоније. Бугарска нема тих проблема, али има две нуклеарке – Козлодуј и Белане у плану. Мађарска има четири блока, Чешка и Словачка шест, Румунија један и још један који се гради.

Све у свему, то значи да се, уз Кршко, петнаестак блокова налази у кругу од 500 до 600 километара од Београда.

Баш тако. И ако говоримо о неком акциденту, Београд је на удару, без обзира на то да ли ми имамо нуклеарку или не. Значи, једна је ствар што ми треба да је саградимо, а друга да их готово сви око нас имају. Говоримо о најавама Хрватске која ће сасвим легално и легитимно да изгради нуклеарку на Дунаву, која ће практично бити много ближа Београду него Загребу. Да не буде неке теорије завере, они то не праве намерно нама под носом, већ зато што су овакве електране везане за велике водотокове.

Наставак текста можете прочитати у двадесетшестом броју штампаног издања часописа „Нова Економија“

Извор: Нова економија


Напиши коментар