Драгослав Бокан: Сећате ли се Милорада Чавића?


Милорад Чавић, Фото: pressonline.rs
Милорад Чавић, Фото: pressonline.rs

Да ли и данас осећате исти онакав понос на његово држање и херојски гест што га је својевремено коштао златне медаље и титуле европског шампиона у пливању?  Или вас је то осећање већ прошло, затрано новим догађајима и већ познатом српском заборавношћу?

Милорад Чавић, феноменални пливач и једини дорасли ривал невероватном Фелпсу; рођен, одрастао и школован у Америци много је тога ставио на коцку како би читавом свету показао да се Срби не боје и не устручавају (без обзира на последице) да кажу како је Косово неодвојиви део њихове Отаџбине.

И показао је, пред свима, да има карактер и кичму (али и онај важни мушки орган који је у нашој традицији симболични „синоним за храброст“).  Жртвовао је десетине хиљаде сати напорних тренинга, свој дечачки сан о освајању европског шампионата, дотадашње симпатије западних спортских (и свих других) новинара (као дипломац са Берклија и english-speaking саговорник) – за наш заједнички идеал и шансу да свима покаже ко је и одакле је.

Није Милорад био ни глуп, ни наиван, нити луд, већ само спреман да се лично и добровољно мобилише међу преостале браниоце и чуваре српског Косова.
Био је савршено свестан тога шта ради, иако, наравно, са нормалном људском надом да ће неозбежна казна бити ипак мање строга и неправедна него што се на крају показало.

Ми смо, тада, били сви на његовој страни, заједно са њим згрожени бруталном отмицом медаље заслужене у воденој арени.
То је био преседан над преседанима, нешто до тада невиђено и незамисливо у свету спорта: насилничко „дилитовање“ постигнутог Милорадовог успеха и безусловна дисквалификација већ проглашеног шампиона.

Питање за све нас (а од кога зависи и читав даљи рок мојих размишљања) је: да ли И ДАНАС ИМАМО ИСТО ОНО ОСЕЋАЊЕ ОД ПРЕ СЕДАМ И ПО ГОДИНА И ДА ЛИ ОСЕЋАМО ПОШТОВАЊЕ И ИСКРЕНУ ЗАХВАЛНОСТ ЗА ЊЕГОВУ ЖРТВУ? Или нас је све то већ „одавно прошло“ и изгубило онај историјски значај из (све нам даљег и блеђег) марта 2008?

Сећамо ли се да је у питању било такмичење делфин-стилом на 50 метара? И да је Чавићу због ношења ове црвене мајице (на којој је уместо „политички коректног“ и пожељног: „Ослободите Тибет!“ писало строго забрањено и недозвољено: „Косово је Србија“) био забрањен даљи наступ на том европском првенству (па је тако пропустио да освоји скоро сигурно злато и на „100 метара лептир-стилом“)?…

Знам ја одговор на ово питање, и то не само код национално равнодушних, већ и код огромне већине српских родољуба и ватрених бранитеља Косова и Метохије.
Нажалост, знам!

А наш добри Мирослав Српски и Косовски никад неће заборавити те дане и онај поносни излазак на победничко постоље у Ајндховену.
И у својој шампионској колекцији неће имати та одузета европска злата, баш као ни ону олимпијску медаљу највећег сјаја када му није призната несумњива победа над Мајклом Фелпсом (све то искључиво због „чувења“ и пркоса показаног у Холандији).

Тако то бива кад неко – у име свих нас – жртвује нешто сасвим конкретно, а ми то онда без пардона потиснемо у други (па затим трећи, четврти, пети…) план и, убрзо, заборавимо. На своју и нашу срамоту и напросто вапијућу неправду према српским херојима (од оних историјских и ратних, преко моралних и радних, до спортских и свих осталих).

Не знам колико вас се, рецимо, сећа познатог српског атлетичара Горана Раичевића који је уместо да оде на маратон у Грчку обукао униформу (иако је, као врхунски спортиста, био ослобођен мобилизације) и убрзо погинуо од снајперског метка на Ђурђевдан, 6. маја 1999, недалеко од Приштине у борбама са шиптарским терористима? Обилазите ли понекад Рајков споменик (недалеко од стадиона ЈНА), остаљате ли свеће и цвеће пред његово подножје?
А тридесетпетогодишњи Горан је оставио за собом дечаке-близанце и удовицу (такође атлетичарку); наравно није сахрањен у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу (као ниједан од тада страдалих пилота нашег ратног ваздухопловства), већ у родном селу Стројинцу код Бруса.
И ниједна школа у Србији данас не носи његово име…

Ако све то знамо, то онда поставља пред нас и (искуством одређен) упозоравајући оквир за наше понашање, а, пре свих – наших међународно познатих спортиста.

Јер ако некад буду страдали и добили казне, суспензије, забране и опасну етикету „контравезне личности“ (због свог „србовања“, дизања три прста и јавног захваљивања народу из кога су потекли), убрзо ће, без изузетка, остати сами самцијати (уосталом, као и сви остали борци и активни учесници у српском отпору на општенационалном и глобалном нивоу).

То данас добро знају сви наши спортски хероји и „узори милиона“, па се сходно томе и понашају.
Казне за другачије понашање српских асова су сурове и неизбежне – и ту нема изузетака, КО ГОД ДА ЈЕ У ПИТАЊУ.

Ми нисмо ни Хрвати, ни Шиптари, ни Чечени, па да се играмо националних ритуала на јавној сцени и пред укљученим ТВ камерама у преносу уживо.

А наш најпознатији спортски и јавни јунак, идол младих читаве планете, непобедиви Новак Ђоковић је ту под посебном присмотром.
Он је, још као дечак, одлучно одбио да игра за енглеску репрезентацију, током мучних година успона на врх тениског Олимпа није имао никакву подршку ни своје државе, ни нашег Тениског савеза (о другој врсти некакве неформалне подршке и да не говоримо). И сам је нашао своје место под сунцем…

Након прве серије својих успеха он се крстио, гледао према небу, дизао три прста и поздрављао свој народ – никад не заборављајући да нас обрадује оваквим понашањем – све док је то могао. Све док није дошао до ивице која се не сме прећи (ако неко жели да постане не само најбољи тенисер у историји, већ и најбољи спортиста на свету читаве ове епохе).

И, Богу хвала, није направио грешку по том осетљивом питању.

Затворио се у себе неупоредиво више него пре тога, узео је чувеног Бекера у свој тим и почео да говори – делима.

Уместо српских симбола показао је српски карактер и наш феноменални словенски шарм, прослављајући на свој (онако ведар и оптимистичан) начин српско име и православну веру широм планете.

Новак и даље иде у цркву, моли се Богу, пали воштанице, страсно воли свој народ, неуморно скупља милионе долара и евра за нашу болесну и остављену децу, показује снагу своје (шире и уже) породице и незаустављиво руши рекорд за рекордом и предрасуду за предрасудом.

Постиже (не само за себе) несхватљиво значајне и неизмерно важне победе!

Ако постоји нешто „више од спорта“, онда је то појава и владавина нашег Нолета. Србина пореклом са Косова, испод чије егзотичне „Уникло“ мајице (сваком иоле интелигентном видљиво) просто сија и пркоси исто оно „КОСОВО ЈЕ СРБИЈА“ са Чавићевих груди.

P. S.
Ја, уз то, и лично знам колико је Новаку Ђоковићу, његовој породици (и читавом тиму) важна она „подршка одозго“, нашег јединог Васкрситеља и Утешитеља: Оног што је са свог Крста очински брижно сишао на наше освештане дрвене крстиће.  И нема ниједног меча (нити дана) да се за најпознатијег живог Србина на свету не моле свештеници и монаси наше Свете Православне Цркве!  Све је баш како треба и мора. Важан је ефекат, а не јалово „националистичко“ парадирање и гурање прста у очи онима који на то једва чекају.

P. P. S.
Новак је постао светски феномен и прави ратник који баца у прах и песак гладијаторске арене све своје противнике редом – уз огромно, једва суспрегнуто непријатељство глобалних медија и најмоћнијих господара јавног мнења.  Али, сва та удружена међународна подршка Федереру, Надалу, Мареју и било-коме-ко-није-Србин и не презива се Ђоковић – не успева да га помери ни за милиметар са трона НА КОЈИ СЕ САМ, УЗ БОЖИЈУ (али не и нашу) ПОМОЋ ПОПЕО и на коме намерава да још дуго, дуго остане…
Како многи међу нама (јал’ из злобе ил’ из чисте глупости што се граничи са чистим идиотизмом) уопште могу да помисле да је Новак „недовољно родољуб“ и „премало Србин“, ја стварно не разумем, нити мој мозак то уме да схвати и прихвати?!

„Ноле национале“ сваки свој меч и турнир игра „сам против свих“, а неконтролисани урлик огромне већине посетилаца на трибинама што, попут сенке, прати сваку његову грешку или погрешан потез довољно јасно показује са коликом страшћу се ишчекује сваки (срећом, веома редак) пораз најбољег српског, европског и светског тенисера данашњице.
И, упркос томе (и све већем броју сујетних лудака & завидних психопата са „наше стране“), Новак Ђоковић не посустаје. С изазивачким осмехом Кочићевих јунака (одговарајући прерушеним у свима познат „Џокеров“ израз лица), он пркоси, самује и ратује у име свих нас (и свих одбачених, нежељених и презрених на свету).
Не да на себе и на своју јединствену мисију да постане најбољи у историји спорта резервисаног за неке друге народе и њихову размажену и већ рођењем повлашћену децу.
Војује свој (и наш) косовски бој, верујући у могућност победе онда када је више нико не очекује.

Даје нам пример који треба да нас научи најважнијој лекцији у животу, оној коју смо вековима знали (док је нисмо заборавили и одбацили заједно са светосавским и Лазаревим заветима).

Аутор/Извор: Драгослав Бокан


Напиши коментар