Мушка Марија – Хероина Великог рата: Кријумчарила писма солунских бораца


Ризиковала је свој и животе своје петоро деце: Мушка Марија (прва слева у доњем реду). Фото: Приватна архива
Ризиковала је свој и животе своје петоро деце: Мушка Марија (прва слева у доњем реду). Фото: Приватна архива

Лесковчанка Марија Рајковић, коју су због неустрашивости звали Мушка Марија, била је једина веза солунских ратника са југом Србије. Она је кријумчарила њихова писма.

Жена Трајка казанџије и мајка петоро деце ризиковала је свој и живот своје породице и са скромним знањем бугарског и немачког језика пробијала се кроз барикаде до Крушевца, где је било седиште Црвеног крста из Женеве, и у џаковима са пасуљем и брашном преносила пошту.

Савременици је описују као претечу партизанских курира, али и као Чучук Стану, као жену која је свирала дудук, пуцала из пиштоља, пушила цигаре и онако висока и лепа играла као ретко ко. Умрла је 1938, а траг о њеним делима остао је записан једино у тадашњем „Лесковачком гласнику“.

– Бака је носила црнину до краја живота јер је жалила свог првенца Петра кога су Бугари убили у интернацији, али је говорила да жали и све побијене Лесковчане од стране Бугара – присећа се њена унука Марија Рајковић Нановић, која, као и остали потомци, живи у Београду.

Фото: Приватна архива
Фото: Приватна архива

Лесковац и југ Србије је као ратни плен припао Бугарима, који су уништавали пошту избеглих српских ратника из Грчке, а новац присвајали.

– Како шест месеци није стигао глас од ратника, Мушка Марија је одлучила да се пробије до Крушевца, који је био под аустроугарском окупацијом и уз познавање страних језика успела да успостави контакте. На сваких 15 дана је доносила пошту и ноћу је делила по кућама. Бугари су је више пута приводили и потом пресекли све канале – прича историчарка Мира Ниношевић.

Дипломатским вештинама успела је да успостави контакте и са бугарским војницима, па су они директно радили за њу. Бугари су те канале открили, ухапсили је и интернирали у Пирот где је у затвору провела девет месеци и у Лесковац се вратила са ослободиоцима.

– Нико се никада није сетио да јој постави ни спомен-плочу, ни пензију није имала, а одбили су и њен захтев да јој доделе мали плац у Сијаринској Бањи, а после Другог рата је и заборављена – прича њена унука.

Ауторка: Милица Ивановић
Извор: Блиц


Напиши коментар